Zamisli Srbiju forum Zamisli Srbiju
(Zamisli svoj grad)
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   PristupiPristupi 

Teofil Pancic: Nema promene bez promaje!

 
Napiši novu temu   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati    Zamisli Srbiju forum -> Intervjui- Arhiva- 2005.
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
UREDNIK



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 234
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Uto Mar 29, 2005 11:29 pm    Naslov: Teofil Pancic: Nema promene bez promaje! Odgovoriti sa citatom



Nema promene bez promaje

Teofil Pančić

Po znamenitoj definiciji Benedikta Andersona, nacija je «zamišljena zajednica» (imagined community). Prigovor ili makar dopuna «zdravog razuma» reći će, opet, da bi država, iliti organizovano i uređeno ljudsko društvo, trebala valjda da bude nešto znatno
«konkretnije», opipljivije, više produkt delovanja određenih institucija negoli puko slobodno polje (ideološke) imaginacije. No, i te institucije neko mora da stvori, održava, razvija i menja, a sve to na osnovu određenih bazičnih vrednosti koje dovoljan broj ljudi dovoljno čvrsto i ubedljivo deli; bez toga društvo nepovratno korodira i raspada se – makar i zato da bi napravilo mesto nekom novom i drugačijem društvu, onakvom kakvo će moći da sakupi i održi minimalni konsenzus.

Sledeći ove premise, ne bi bilo hrđavo malo se poigrati nekim od mogućih viđenja iliti zamišljanja Srbije u ovom kontekstu. No, ima tu još jedna «zdravorazumska» začkoljica s kojom se treba čeono sudariti na samom početku, da nas ne bi sledila i spoticala nas docnije. Common sense će, naime, reći da je samo «zamišljanje» nešto što se direktno tiče samo i jedino budućnosti – kao polja neograničenih i nepredvidivih mogućnosti, jer se u njoj per definitionem «još ništa nije desilo» - dočim su prošlost i sadašnjost kao stena čvrste konstante, nešto što je Zadato, što je Tu, što je Takvo i Takvo (bilo, prošlo, pripoveda se...) i basta. Šta tu uopšte ima da se «zamišlja»? Tja, tako bi to možda izgledalo u bezljudskim «laboratorijskim» uslovima, no u stvarnosti je drugačije: dajte dvojici – samo dvojici! – ljudi da vam opišu šta tačno vide gledajući u današnju Srbiju, ili pak promišljajući poslednju deceniju njene istorije (a gde je celo burno XX stoleće, a gde ceo milenijum već nepovratno «odigrane» srpske istorije na balkanskom tlu...), i dobićete po svoj prilici nešto što će vam više ličiti na opis dve paralelno postojeće Srbije, nego na onaj imaginarni Monolit. Hoće se reći: i prošlost («koja se ne može izmeniti»), i sadašnjost («koja nam se odvija pred očima») podložne su bezbrojnim interpretacijama (u izvesnom smislu «zamišljanjima», makar i retroaktivnim; prošlost se stalno iznova potvrđuje kao teren pogodan za dejstvo imaginacije skoro koliko i blaženi futur!) u zavisnosti od mnogih faktora, ne na poslednjem mestu od seta ideja i vrednosti do kojih svaki pojedinačni Interpretator drži. Ovime, naravno, ne proglašavam naprosto «proizvoljnim» korpus naučno nesporno dokazanih činjenica (na stranu i još živi savremenici, svedoci, žrtve i protagonisti): ne možete zadržati bilo kakav kredibilitet tvrdeći da se, na primer, Drugi svetski rat nikada nije dogodio, jer vi, eto, ne verujete u njega i ko vam šta može! Ali, probajte sa pitanjima poput «kako», «zašto», «s kakvim posledicama» etc., i tu će već nastati kakofonija bezbrojnih projekcija nečega za šta nam se onaj Zdravi Razum bio zaklinjao da je granitna stena od Fakata oko kojih nema rasprave.

Nadam se da smo ovime raščistili jednu stvar na kojoj insistiram: svako «zamišljanje» budućnosti jednog društva («utopijsko», «antiutopijsko», «realističko» etc.) nužno izvire iz načina na koji se sagledava njegov sadašnji trenutak, kao i onoga što je do baš tog i takvog trenutka dovelo (dakle, «prošlosti»). Evo prostog primera kako to deluje: vernici mita o Zlatnom Dobu srpske monarhije ubeđeni su da svi recentni problemi Srbije imaju koren u odsustvu Krune (ergo, u izneveravanju bolje prošlosti), a srpska budućnost im izgleda neminovno mračnom ako ova istraje u «republikanskom svetogrđu», a sjajnom ako se vrati Svet(l)osti Krune. Otuda će i neomonarhističko «zamišljanje (neke moguće, potencijalne) Srbije» biti bitno osenčeno jednim specifičnim osećanjem sveta.

Ako pokušam da primenim ovaj postupak na vlastiti «slučaj», stvar će izgledati ovako kako sledi... Srbija danas najviše liči na infantilnog i neodgovornog rekonvalescenta, možda čak prinudno hospitalizovanog, i dalje sklonog povremenom bežanju iz bolnice ili zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, onih istih na kojima je bećarski «protripovala» celu poslednju dekadu XX veka, ne mareći za posledice po sebe i okolinu. Ohrabrujuće je, dakle, to što se radi o rekonvalescentu, kakav god on bio: to bi trebalo da znači da je ono najgore ipak prošlo, a da je «pacijent» kako-tako preživeo. Nevolja je u tome što se čini da je sam proces oporavka užasno spor i kontroverzan – s povremenim snažnim recidivima! – upravo zato što se čini kako je otpočeo i «kotrlja» se više kao posledica jednog lucida intervalla (ergo, nečega suprotnog od «žute minute»...) negoli ozbiljne i trajne promene stanja svesti. Srbija je na prelazu vekova više nalupana po glavi – a to boli! – nego što se u samoj toj glavi bog zna šta, prirodnom evolucijom i sazrevanjem, suštinski promenilo. Otuda i Velika Promena («Peti oktobar» i prateća ornamentika) izgleda više kao instinktivna (to jest panična: snažna ali površna!) samoodbrambena reakcija organizma dovedenog u neposrednu smrtnu opasnost negoli kao temeljita revizija «životnog stila». Nešto poput alkoholičara koji u jednom momentu prestane da pije, ali samo zato da svojoj jetri da šansu da se elementarno oporavi, ne bi li potom mogao s još većim elanom da je uništava. Razlika je, doduše, u tome što je Srbiji (u tri stepena: nakon Dejtona, nakon NATO-intervencije, i konačno nakon sloma ancien regime-a) glavnina njenih opijata silom oduzeta, zahvaljujući čemu je «balkanski bolesnik» iz Miloševićeve ere postao na dugi rok bezopasan po okolinu: opasan je još samo za sebe.

Svi dobro znamo da s rekonvalescentom ove vrste treba postupati vrlo pažljivo; problem je u tome što ni «previše» pažnje takođe nije dobro za njega, jer će je on shvatiti kao «slabu tačku terapije» i zloupotrebiti je u cilju beskonačnog produžavanja statusa quo. A upravo je nakon povlačenja «dosovske» plime, nakon splašnjavanja početne euforije – duga je priča kako i zašto je do toga došlo, da li je moglo drugačije, ko je to skrivio činjenjem, a ko nečinjenjem... – Srbija sebi izabrala «domaćinsku», «umereno konzervativnu» vlast, onu koja možda neće bez zadrške laskati njenim najgorim osobinama i navikama (kako su to radili i rade socijalisti i radikali), ali se bogme neće ni pretrgnuti da to i takvo stanje bitnije izmeni; i to ne toliko zbog «tromosti» i «nesposobnosti» koja se aktuelnoj vlasti, pre svega Vladi, po inerciji pripisuje, koliko zbog toga što politički establiment na vlasti naprosto ne veruje u mogućnost, pa čak ni u potrebu korenite promene («nije to, bre, za Srbina»): po njima, i nešto malo «jevropejske» šminke i glazure će biti dovoljno, a ispod toga će se ionako odvijati Dobri Stari Poslovi, blaženi trange-frange ambijent opervažen diskretno «modernizovanom» retorikom i setom sociokulturnih vrednota koje valjda najviše dolikuju apdejtovanoj verziji «Mileta protiv tranzicije». Radi se, dakle, o stalno naglašavanoj potrebi da famozna Promena bude bezbolna – kao da je pretemeljenje društva isto što i odlazak kod zubara – i to tako, hm, radikalno bezbolna da je zapravo neće ni biti, da će jednostavno izvetreti od tolike lakoće. Notorni ministar za kapitalne investicije Velimir Velja Ilić u tom je smislu idealna maskota takve vlasti i takve Srbije: raspištoljeni sredovečni biznismen na šumadijski način, križanac socijalističkog direktora, tranzicionog «malog preduzetnika» sa velikim ambicijama, primenjenog intelektualca-tehnomenadžera i patrijarhalnog «srpskog domaćina» koji naizgled ima preku i nezgodnu narav, pogan jezik i petlju da lupi šakom o sto kad zatreba, ali je iznutra mek kao duša... Naročito kada se opusti u Guči, uz mile zvuke «izvorne srpske trube», koja je tačno onoliko izvorna koliko su i naši novokomponovani etnoekscentrici uistinu «tradicionalisti» u iole ozbiljnom smislu reči.

To je, dakle, Srbija koju ugledam kad je pogledam – a gledam je stalno. E, sad, ne bi bilo naročito teško zatvoriti oči i snatriti o nekoj Boljoj Zemlji (boljoj, lepšoj i lakšoj za sve njene ljude), a zatim «podneti izveštaj» o tome šta mi se sve «javilo» na tom tripu. Time se, međutim, neću baviti. Ne mislim ni da postoji neki u potpunosti gotov i savršen model koji samo treba slediti/kopirati i sve će biti kako treba. Ne mislim, recimo, da bi Srbija trebala da bude «druga Švajcarska», pa čak ni «druga Grčka», na primer. Svet već ima po jednu Švajcarsku i Grčku, i teško da vapije za duplikatima. Ipak, važno je da se shvati, prihvati i primeni nešto drugo. Neretko čak i naši «zagovornici progresa» (šta god to bilo) dele sa svojim oponentima jedno iracionalno i prednaučno uverenje da postoje nekakve misteriozne «istorijske silnice» koje deluju manje-više same od sebe, nekakav Duh Epohe koji će predmetnu ljudsku zajednicu – jednu zemlju, recimo – po nekom svom autonomnom voznom redu «privesti pravom putu» čak i ako ona to baš i ne bi htela, i ako se u njoj ne radi ništa ozbiljno na tom planu. Ne, to se neće desiti: ova «poluperiferijska» društva poput srpskog su sposobna da veoma dugo odolevaju – tek lagano, veoma lagano truleći i odumirući, dok tiha većina ama baš ništa sumnjivo ne primećuje – spoljnim «vetrovima» koji bi da ih prodrmaju, da ih probude, na kraju krajeva. Ključno je, dakle, ima li unutra želje, volje, ozbiljnosti i upornosti da se zemlja saobrazi sudelovanju u «prvoj ligi» matičnog kontinenta i današnje epohe, ili će se prepustiti beskrajnom tavorenju s druge strane aut-linije, sve misleći kako je to od nje strašno lukavo i mudro, dok se oni glupani tamo bezveze znoje i trče... Evo, sve vreme pokušavam da ne upotrebim tu strašnu reč «Evropa», ali na kraju ipak neću odoleti. Srbija koju «zamišljam» zemlja je u kojoj postoji – i u svakodnevnom se životu oseća – bazični konsenzus oko nedvosmislene i bezostatne pripadnosti setu «evropskih vrednosti» u recentnom interpretativnom ključu, bez kvaziistoričeskih, popovskih i ostalih mistifikacija. To će reći da je neophodno - da bi Evropa prestala da posmatra Srbiju kao Drugo, kao nešto što joj ne pripada ili je tu tek posve ovlašno i rubno - da prvo Srbija raščisti sa sobom i svim onim sterilnim i štetnim fantazmima od kojih je patila i kroz noviju istoriju; ona mora da se «skine» sa svih onih psihoaktivnih supstanci i da prvo sama interiorizuje, prihvati svoj evropski identitet, umesto što ga zatomljuje najneverovatnijim – u neku ruku čak autorasističkim - izmišljotinama. I to dosledno, bez zamajavanja i trućanja o civilizacijskoj pripadnosti «vizantijskom komonveltu» ili bilo kojoj drugoj utvari. Nije, dakle, pitanje gde će Srbija-koju-zamišljam «ući», nego hoće li sama, tu gde jeste, postati propusnija, otvorenija, sposobnija da jednog lepog dana samu sebe prijatno iznenadi. Kucaj, i otvoriće ti se? Ne, nego širom otvori vrata i prozore, pusti očišćujuću promaju u ustajalu «domaćinsku» izbu i nadiši se vazduha već jednom!


Poslednji put izmenio UREDNIK dana Čet Mar 31, 2005 11:16 pm, izmenio ukupno 6 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati    Zamisli Srbiju forum -> Intervjui- Arhiva- 2005. Sva vremena su GMT + 2 sata
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu
Zamisli Srbiju topic RSS feed 


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group