Zamisli Srbiju forum Zamisli Srbiju
(Zamisli svoj grad)
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   PristupiPristupi 

Petar Lukovic: Srbija u tragovima

 
Napiši novu temu   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati    Zamisli Srbiju forum -> Intervjui- Arhiva- 2005.
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
UREDNIK



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 234
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Pon Apr 18, 2005 4:27 am    Naslov: Petar Lukovic: Srbija u tragovima Odgovoriti sa citatom

Srbija u tragovima

Piše: Petar Luković

Jednog junskog prepodneva 1977. godine – pamtim s razlogom – prvu jutarnju kavu, espreso s hladnim mlekom, pio sam u bašti kafane «Šumatovac», zurio u plavo, suncem okupano nebo i sebe uhvatio kako donosim odluku da tog popodneva odem u London. Sex Pistols objavili su singl God Save The Queen, The Stranglers su se upravo hvalili debi albumom, The Clash su tih dana imali koncert... sasvim dovoljno razloga da bez frke organizujem weekend na Ostrvu; u Ljubljanskoj banci uzeo sam traveller's čekove i nešto funti; u prvoj ekspozituri JAT-a kupio avionsku kartu; poneo crveni pasoš u kojem nije bilo viza – iste nam, da podsetim mlađe stanovništvo današnje Srbije, nikad nisu ni trebale, većina vlasnika SFRJ-putovnice nije ni znala čemu služe vize... javio roditeljima da idem u Englesku i jedino što su me pitali – sećam se – jeste kad se vraćam.

Iz memorije sećanja (kako bi to, je li, nadahnuto rekla Svetlana Ceca Ražnatović) ovu sam epizodu izvukao kao jedini mogući odgovor na današnje naučno-fantastično pitanje kakvu Srbiju zamišljam, ako uopšte nešto zamišljam; biti slobodan da, kad ti padne na pamet, odeš u London ili Pariz ili Amesterdam, da od svoje plate sebi to možeš da priuštiš, da se ne jebavaš stojeći 96 sati u redovima ispred svake ambasade čijim ćeš činovnicima strpljivo morati da objašnjavaš razloge zbog čega baš hoćeš u London, da dokažeš da po Trafalgar skveru nećeš likvidirati Bošnjake kao što su to činili srpski nacionalni heroji tipa Mladića ili Karadžića ili pukovnika Beare, da obećaš da ćeš se pristojno ponašati jer ti Engleska nije Republika Srpska ili Kosovo i da se na Ostrvu hladnjačama prevozi sladoled a ne leševi.

Ali, kako je ovo The Serbia u kojoj ratne zločince celivaju premijer & patrijarh, kako je ovo zemlja u kojoj su ministri Velimir Ilić & Dragan Jočić – koji bi po najblažim plemenskim kriterijumima Nove Gvineje bili odavno hospitalizovani ili pojedeni, kako je ovo zemlja u kojoj iznova slušamo potresni argument da Haški Tribunal, recimo, nije formiran po samoupravnim propisima Pravnog fakulteta u Beogradu, kako je ovo zemlja u kojoj po fakultetima Crkva organizuje tribine o «vaskoliko odvratnoj Evropi», kako je ovo zemlja u kojoj radikali sa zarđalim kašikama imaju najveći broj glasača... koji *urac imam da zamišljam kad mi je sve izmišljeno!

Između pomenute Srbije i, recimo, mene – kao u nekim brakovima gde se partneri ne podnose, ali žive u istom stanu – problem je nastao onog časa kad se SFRJ-Srbija koju pamtim iz vizure onog junskog dana u «Šumatovcu», odjednom zaljubila u Miloševićevo duhovno spolovilo, počela da povraća i smrdi, preko noći zaboravila na svaku od božjih zapovesti i započela rat, rušeći, paleći i ubijajući sve oko sebe, oblikujući svest na principima rakije i noža, tobož u odbrani nekih nacionalnih interesa koji su se, videli smo, efikasno a posebice masovno branili u Srebrenici, Karadžićevim konc-logorima, do temelja oslobođenom Vukovaru ili trogodišnjim granatiranjem Sarajeva.
Kad ovih dana, nakon svega, desetak godina posle ex-yu-ratova, čujem podatak da se jedva pedesetak odsto ispitanika «kao kroz maglu» seća da se «nešto dešavalo» oko Sarajeva (eufemizam za bombardovanje) i da je sve manje onih koji pamte nekakve ratne zločine – a da ne govorim da ogroman broj onih koji nešto pamti istovremeno ne veruje da su se zločini stvarno desili... onda je razmišljanje o normalnoj Srbiji jednako kvadraturi kruga, na ivici teoretske šanse da vas usred mog rodnog Kraljeva udari meteorit optočen dijamantima!

Spoznaja da se srpsko društvo – kao u crtanom filmu – ubrzano vraća unazad i da smo 2005. bliži onom Miloševićevom duhovnom spolovilu nego što smo bili pre desetak godina, dokazuje se na najstrašniji način svaki dan; suđenje ubicama Zorana Đinđića odavno se pretvorilo u suđenje samom Đinđiću i njegovim saradnicima; medijski linč Čedomira Jovanovića – nezapamćen u istoriji pisane reči, bilo gde i bilo kad – ilustruje današnju Srbiju na njen najprimitivniji način, očigledno omiljen među nepisimenim stanovništvom koje sricanje slova smatra vrhunskom intelektualnom veštinom. Uostalom, kad pažljivije pogledate čitaoce tih «Kurira», «Nacionala», «Tabloida» ili ostalih toaletoida, lako ćete ustanoviti genetski kod niskog čela, smanjene uračunljivosti, micanje usana i podvlačenja prstom tokom Operacije «čitanja», visokog obrazovanja koje počinje i završava dubokom sumnjom u navodnu činjenicu da je Zemlja okrugla... U istoj toj glavi sve su vrste strahova pomešanih s mržnjom: strah od pokojnog Pape, od katolika, Islama, budizma, strah od crnaca (koje je lako prebiti u mraku kad su nevidljivo crni), strah od Evrope, strah od tržišne privrede u kojoj, zamislite, mora da se radi... novokomponovana mržnja prema Bošnjacima i istorijski utemeljena spram Hrvata koji su svi, je li, ustaše; mržnja prema onima koji znaju strane jezike i slušaju Alkaline Trio a ne, npr, DJ Krmka; mržnja pojedinačno i kolektivno, ksenofobija, nacionalna paranoja koja nas uverava da smo najpametniji, najveći, najmudriji i da nas je priroda, pravoslavni prijatelj, podarila najvećim penisima na Planeti!

Ako se već usudim da nešto zamislim – jeste da više ne budem okružen bradatim sveštenicima s krstovima od tri metra u rukama, u svakoj od mogućih situacija, od otvaranja bolnice preko diplomatskih prijema do obeležavanja četničkih slava; da više ne čitam o popovima koji u pauzi dijaloga sa Srpskim Bogom guze maloletne dečake, jer pravoslavni ponos negde moraju da gurnu!

Usudim se da zamislim zemlju u kojoj se danas pomahnitali ljudi neće baviti politikom 24 časa; usudim se da pomislim da London još uvek postoji i da ovih dana ima isto tako sjajnih ploča kao 1977; usudim se da pomislim da na kioscima više nema tabloida i da je novinarstvo, jebi ga, neka pristojna profesija; usudim se da zamislim televizijske emisije u kojima se neće pojavljivati mentalno obolelili likovi iz Miloševićeve ere; usudim se da pomislim da baš sve nije izgubljeno – ali me pojava Velimira Ilića vraća u realnost, reči Vojislava Koštunice me potpuno bude, lik Dragana Jočića me konačno trezni.

To, da se ne zajebavamo, jeste Srbija! Pa sad zamišljajmo koliko hoćemo!

PS. Tokom nekoliko sati rada na ovom tekstu, muzičku podršku davali su mi: Garbage, Alkaline Trio, The Unisex, Interpol, Madrugada, Tegan & Sara, The National i The Bravery.


Poslednji izmenio UREDNIK dana Pon Apr 18, 2005 4:32 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati    Zamisli Srbiju forum -> Intervjui- Arhiva- 2005. Sva vremena su GMT + 2 sata
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu
Zamisli Srbiju topic RSS feed 


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group