Zamisli Srbiju forum Zamisli Srbiju
(Zamisli svoj grad)
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   PristupiPristupi 

Sloboda medija u Srbiji- Posaljite komentar...
Idi na stranu 1, 2, 3 ... 65, 66, 67  Sledeci
 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    Zamisli Srbiju forum -> Demokratija i Srbija!
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Lingva Pravnik



Pridružio: 02 Mar 2005
Poruke: 240
Lokacija: kraljevo

PorukaPoslao: Pet Mar 11, 2005 4:00 pm    Naslov: Sloboda medija u Srbiji- Posaljite komentar... Odgovoriti sa citatom



MEDIJI U SRBIJI CETIRI GODINE POSLE MILOSEVICA: KORAK
NAPRED, DVA KORAKA NAZAD


Za medije u Srbiji može se, uz dosta argumenata, reći da su tokom više od jedne decenije Miloševićeve diktature bili razvijeniji i bolji od drugih oblasti društva. To se, naravno, odnosi na korpus nezavisnih novina, radio i televizijskih stanica koje su u potpuno neregularnim uslovima, suočeni sa najsurovijom represijom, profesionalno obavljali svoj posao, vremenom dobijajući na obimu, značaju i ugledu. Konačno, uzrastajući iznad „partijskih biltena“, kakva su bila glasila pod kontrolom vlasti, nezavisni mediji odigrali su jednu od presudnih uloga u smeni vlasti i oktobarskom prevratu. S druge strane, može se lako dokazati i tvrdnja da su od tada, u narednih pet godina, upravo mediji najmanje napradovali izgubivši trku u profesionalizmu, tržišnom poslovanju, privatizaciji, transformaciji i zakonskoj regulativi. Drugim rečima, od oktobra 2000. godine sa medijima u Srbiji dogodilo se malo pozitivnog i mnogo negativnog što je situaciju učinilo haotičnom, a perspektivu nesigurnom i veoma udaljenom.
Činjenice da važni medijski zakoni još uvek nisu usvojeni, da se odredbe usvojenih zakona ne primenjuju, da ne postoji regulisano medijsko tržište, da nisu dostupne informacije o medijskom vlasništvu, da se privatizacija odvija mimo pravila, da ne postoji osnova za dodelu frekvencija kao i da su primeri klevete i uvrede putem štampe svakodnevni odavno su postale opšte mesto. O njima se doduše često i rado govori, ali se ne čini gotovo ništa da se takvo stanje popravi. A stanje nereda i proizvoljnosti kao stvreno je za novo budjenje prakse pretnji novinarima, potkupljivanja urednika, širenja političkog uticaja putem medija i oglušivanja o osnovne etičke principe profesije. Javljaju se tu i tamo i neki stari medijski kadrovi u novim ulogama, a najdrastičniji primer nesumnjivo je nedavna nagrada za životno delo Saveza novinara SCG dodeljena Draganu Radeviću, nekadašnjem uredniku novosadskog „Dnevnika“, koji je uz najcrnje srozavanje ugleda lista ostavio ovu kuću u gotovo milionskim valutnim dugovima.
U Srbiji su na snazi samo dva medijska zakona – Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju – ali se ni jedan od njih ne primenjuje. Radiodifuzni Savet je raspušten, a način izbora novog obećava takvu ujdurmu da su Anem (Asocijacija nezavisnh elektronskih medija) i Nezavisno udruženje novinara Srbije odustali od predloga svojih kandidata uvereni da čitav proces kao i očekivani rezultat neće imati smisla. Zakon o slobodnom pristupu informacijama upravo je ovih dana u Skupštinskoj raspravi, a jedan od predvidjenih amandmana preti da novinarima, umesto lakšeg, posao učini težim budući da predvidja da ovu profesiju izjednači sa gradjanima pa bi tako novinari mogli na informaciju od državnih organa da čekaju i do petnaest dana. Konačno, kada je o zakonskoj regulativi kao nephodnom početku bilo kakvih ozbiljnih promena reč, u ovom trenutku nedostaju zakon o reklamiranju kao i zakon o sprečavanju monopla, koji je, mada ne iz medijskog korpusa, veoma bitan za ovu oblast.
Država, uprkos nedavnim jasnim preporukama Saveta Evrope, i dalje direktno finansira medije koje je odavno trebalo transformisati u javne servise, a ubedljivo najveći deo novca iz budžeta odlazi na RTS i državnu novinsku agenciju Tanjug. Uz svesno stvaranje nelojalne konkurencije drugim medijima, vlast svakako na ovaj način želi da zadrži potrebnu kontrolu i mogućnost uticaja. Istini za volju, ne može se reći da državna televizija i novinska agencija emituju programe koji su samo po volji vlasti, ali se princip finansiranja u nestabilnoj političkoj situaciji koristi po formuli „zlu ne trebalo“.
S druge strane, enormno veliki broj elektronskih i pisanih medija - u ovom trenutku program emituje oko 2 000 radio i televizijskih stanica (samo u Beogradu 120), a u Beogradu redovno izlazi petnaestak dnevnih listova - suočen je sa totalnih haosom na tržištu i apsolutnom nesigurnošću u poslovanju. Štaviše u oblasti elektronskih medija i dalje ima očiglednih monopola i nasledjenih privilegija pre svega u velikom broju lokalnih RTV stanica i svakako u dva najtransparentnija slučaja – sada već regionalne televizije Pink čiji je vlasnik nekadašnji funkcioner stranke na čijem je čelu bila Mirjana Marković (supruga Slobodana Miloševića, već dve godine nedostupna vlastima Srbije koje je krivično gone) i televizije BK, čiji je vlasnik Bogoljub Karić osnovao političku stranku i sa dosta uspeha se upustio u trku za predsednika Republike, naravno obilato koristivši u predizbornoj kampanji kapacitete svoje TV stanice. Imajući u vidu obim predstojećih poslova u oblasti radiodifuzije, a to su pre svega izbor novih članova Radiodifuznog Saveta, a potom i formiranje Agencije za telekomunikacije, sva je prilika da se regulisanje procesa dodele frekvencija ne može očekivati pre isteka roka od naredne dve godine, uz uslov da se na posao prione odmah, što svakako nije za očekivati.
Štampani mediji, uz ostalo, suočeni su i sa gotovo svakodnevnim primerima najdrastičnijeg kršenja profesionalne novinarske etike kao i sa brojnim sudskim procesima koji se vode protiv novinara. U novinama, a pre svega u velikom broju tabloida, u Srbiji se može napisati baš sve. Nedavo istraživanje broja tekstova u nekoliko dnevnih novina pokazalo je da se čak i u takozvanim ozbiljnim novinama dnevno može naći po desetak tekstova koji sadrže elemente klevete ili uvrede putem štampe i zbog kojih bi bilo pravno osnovano pokrenuti krivični postupak. S druge strane, uprkos deklarativnim nastojanjima da se zemlja približi evropskim standardima, delo klevete i dalje se nalazi u krivičnom zakonu uz zaprećenu zatvorsku kaznu. Ipak, zbog sporosti sudova procesi su često beskonačni, a svako novo ročište zapravo afirmiše novinara i ponovo na strane štampe dovodi oklevetanog podsećajući na njegovo navodno delo ili reči zbog kojih je postupak pokrenut. Imajući to u vidu, oni koji se osećaju oštećeno najčešće dižu ruke nadajući se da će na taj način sve biti brže zaboravljeno.
Apsurda, naravno, ima i na suprotnoj strani. Novinari i urednici lokalnog lista i lokalne televizije iz Majdampeka (istočna Srbija) nedavno su osudjeni na novčane kazne jer su njihova glasila, bez komentara, prenela saopštenje Muzeja u tom gradu koje se odnosilo na jedno umetničko delo. Muzej - autor saopštenja u kojem je umetnik pronašao uvredu, nije tužen.
Zbog svega u krugovima profesionalnih novinara sve češće se čuje mišljenje da pitanje novinarske etike i profesionalizma nipošto ne sme biti prepušteno državi, a neke od inicijativa kreću se u pravcu samoregulacije. Sve češće se pominje i formiranje Medijskog Saveta koji bi se bavio pitanjima etike i pokušao da utiče na formiranje pravila o tome šta se u medijima može, a šta ne može objaviti. S druge strane, nije mali broj ni onih koji, imajući u vidu civilizacijski trenutak u kojem se Srbija nalazi, veruju jedino u oštre kazne i njihovo efikasno sprovodjenje.

(Izvor: Vladan Radisavljevic, novinar i urednik u Medija centru-Beograd)
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sub Mar 12, 2005 5:26 am    Naslov: Sloboda štampe pomaže u borbi protiv siromaštva Odgovoriti sa citatom

Sloboda štampe pomaže u borbi protiv siromaštva
Autor: Džejms Volfenson, predsednik Svetske banke
Istraživanja pokazuju da postojanje slobodne štampe dovodi do smanjenja korupcije. Predsednik Svetske banke Džejms D. Volfenson (James D. Wolfensohn) navodi da sloboda štampe ima pozitivan uticaj i na zarade, smrtnost novorođenčadi i stopu pismenosti. Svetski dan slobode štampe obeležavamo 3. maja i tema ovogodišnje kampanje („Sloboda štampe se isplati”) pruža nam izvanrednu priliku da se osvrnemo na katalitičku ulogu slobodnih i otvorenih medija u oblasti ekonomskog razvoja, posebno u okviru globalne borbe protiv siromaštva.
Freedom House navodi da samo 1,2 milijarde ljudi (od šest milijardi koliko broji globalna populacija) živi u zemljama sa slobodnom štampom, dok 2,4 milijarde ljudi ima delimičan pristup slobodnoj štampi. Preostalih 2,4 milijarde živi u zemljama u kojima nema slobode štampe. Drugim rečima, oko 80% svetske populacije nema potpun pristup slobodnim medijima. Pažnju privlači činjenica da većina živi u zemljama u razvoju.
Razlike u slobodi štampe odražavaju globalni jaz između bogatih i siromašnih zemalja.
Navešćemo neke od ovih razlika: jedna milijarda ljudi poseduje 80% svetskog bogatstva, dok se milijarda siromašnih bori za preživljavanje uz prihod od jednog dolara na dan. Dve milijarde ljudi nema pristup čistoj vodi za piće; 150 miliona dece nikada ne dobije priliku da ide u školu; više od 40 miliona ljudi u zemljama u razvoju je HIV?pozitivno, bez ikakve nade za dobijanje lekova za ovu užasnu bolest.
Kakva je onda veza između slobode štampe i siromaštva? Najveći deo odgovora leži u borbi protiv korupcije. Istraživanja Svetske banke, na primer, pokazuju da sloboda štampe dovodi do obuzdavanja korupcije i većeg usmeravanja oskudnih resursa na prioritetna razvojna pitanja.
Slobodna štampa ne služi samo kao sredstvo izražavanja, već dovodi i do većeg civilnog učešća, povećane odgovornosti i smanjenja korupcije u državnim institucijama. Slobodna štampa pomaže i u izgradnji efikasnih i jakih institucija.
Unapređivanje transparencije i lične odgovornosti u javnim i privatnim sferama dovodi do toga da se mediji u siromašnim zemljama posmatraju kao razvojni potencijal koji doprinosi efikasnoj upotrebi resursa i povećanju odgovornosti državnih službenika.
Međutim, slobodna štampa ima i druge prednosti osim smanjenja korupcije: dopunjavanje tradicionalnog školskog obrazovanja (npr. lekcijama iz matematike u okviru radio programa), zdravstvene kampanje (edukacija o AIDS?u) i podržavanje institucionalnih reformi i tržišnog razvoja (pravovremeno i relevantno informisanje javnosti). Pored toga, postoji snažna pozitivna korelacija između odgovornosti, slobode izražavanja i poboljšanja u oblasti prihoda, smrtnosti novorođenčadi i stope pismenosti odraslih.
Zbog svega ovoga moramo nastaviti da se borimo za slobodu štampe. Mnogo toga još treba uraditi. U mnogim zemljama, naročito u zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, nezavisnost medija lako može biti dovedena u pitanje ili čak uništena.
Politika pristupa informacijama i njihove distribucije i zakonski okviri vezani za kulturu otvorenosti, transparencije i odgovornosti od ključnog su značaja za slobodu štampe. Oni podstiču ravnomeran razvoj i odgovorno upravljanje.
Svetska banka doprinosi ovom cilju. Institut Svetske banke (naš edukativni ogranak) je sproveo programe obuke koji su obuhvatili više od 3000 novinara. Među ovim programima nalaze se specijalizovani kursevi o ekonomskom novinarstvu, zdravstvu i ekologiji. Najveći broj programa je realizovan uz pomoć tehnologija za učenje na daljinu kao što su video konferencije, interaktivna televizija i Internet. Na taj način je domet ovih kurseva znatno proširen i u njima su učestvovali novinari iz više od 50 zemalja.
Razmatranjem kritičnih zdravstvenih pitanja kao što su HIV i AIDS podstakli smo novinare da u svojim zemljama pronađu nove načine za izveštavanje o ovoj pandemiji. Uz to, kursevi o istraživačkom novinarstvu pomažu novinarima da na profesionalan način pišu o slučajevima korupcije.
Više ne postoji nikakva sumnja da je doprinos medija od neprocenjivog značaja za ekonomski napredak, borbu protiv korupcije, smanjenje velikih razlika između bogatih i siromašnih i globalnu borbu protiv siromaštva.
Pokušajmo da unapredimo slobodu štampe širom sveta, naročito za milijarde siromašnih ljudi kojima je ona najpotrebnija.

James D. Wolfensohn je ovaj članak napisao ekskluzivno za Svetsku novinsku asocijaciju (World Association of Newspapers) povodom Svetskog dana slobode štampe.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Lingva Pravnik



Pridružio: 02 Mar 2005
Poruke: 240
Lokacija: kraljevo

PorukaPoslao: Pon Mar 14, 2005 5:45 pm    Naslov: Mediji u Srbiji Odgovoriti sa citatom

Formiran Savet za štampu Medija centra

Medija centar, u saradnji sa Uneskom, formirao je Savet za štampu, koji će u narednih godinu dana pratiti i analizirati koliko se poštuju profesionalni standardi i etički kodeksi u štampanim medijima, i ukazivati na primere njihovog kršenja.
Članovi Saveta, novinarke i novinari Gordana Suša, Hari Štajner, Dragan Janjić, Antonela Riha, Lila Radonjić i Dušan Radulović, jednom mesečno će saopštavati rezultate do kojih su došli.
Savet će raditi na osnovu posebno razvijene metodologije monitoringa najvažnijih etičkih i profesionalnih principa, redovnih izveštaja i ličnih stavova svojih članova. Namera Medija centra i Uneska je da ovo telo svojim radom omogući stvaranje jasnije slike o tome koliko novinari poštuju pravila profesije i tako pomogne da mediji svoj posao rade na najprofesionalniji mogući način, imajući u vidu da je upravo etika ta koja razlikuje profesiju od običnog zanatstva.

Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
RTS



Pridružio: 16 Mar 2005
Poruke: 1
Lokacija: sve serbske zemlje

PorukaPoslao: Sre Mar 16, 2005 4:31 am    Naslov: Srpski političari ugrožavaju novinare Odgovoriti sa citatom

Srpski političari ugrožavaju novinare
U Srbiji je 2004. protekla u političkoj paralizi, a u haotičnoj i polarizovanoj atmosferi novinare su ugrožavali političari, vladine agencije, biznismeni, optuženi za ratne zločine i organizovani kriminal, ocenio je Komitet za zaštitu novinara u izveštaju za proteklu godinu.

U delu izveštaja „Napadi na štampu 2004“ koje se odnosi na Srbiju i Crnu Goru ističe se da je tokom 2004. jedan novinar ubijen, a ubistva dvojice novinara još nisu razjašnjena.
U izveštaju se nabrajaju slučajevi zastrašivanja novinara, kao što je napad telohranitelja ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića na vlasnika „Kurira“ i „Glasa javnosti“ .
U izveštaju se spominju slučajevi hapšenja autora Vladana Vlajkovića zbog knjige „Vojna tajna“ i napada na Svetlanu Đorđević zbog knjige „Svedočanstvo o Kosovu“ i dodaje da su pokretanjem procesa i kažnjavanjem po starom krivičnom zakonu i sudovi obeshrabrivali novinare u Srbiji da pišu o zloupotrebama vlasti.
Najveći problem protekle godine bila su još nekažnjena ubistva dvojice novinara, Slavka Ćuruvije koji je ubijen u aprilu 1999. i Milana Pantića ubijenog u junu 2002, ističe se u izveštaju.
Komitet za zaštitu novinara ocenjuje takođe da je srpska vlada zadržala značajan uticaj na nacionalne televizije, kao glavni izvor informisanja za veći deo zemlje.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Pet Mar 18, 2005 2:34 am    Naslov: Kleveta i uvreda u srpskoj štampi Odgovoriti sa citatom

Kleveta i uvreda u srpskoj štampi
Dve strane medalje


Mediji - od kritike do krstaških klevetničkih pohoda, tužitelji - traženje dežurnog krivca u medijima
(17. mart 2005. Milan Milošević, www.medaonline.ba)

U ranim engleskim i nemačkim zakonima uvrede su kažnjavane odsecanjem jezika. Štampa naravno teži limitiranju mogućnosti za tužbu zbog klevete, što je na primer deo istorije američkog i zapadnog liberalnog pristupa štampi, u kojoj značajan datum predstavlja 1735. godina kada je porota oslobodila njujorškog izdavača Džona Petera Cengera (John Peter Zenger) od krivice za klevetu u esejima u kojima je kritikovana korupcionaška politika njujorškog kolonijalnog guvernera Vilijama Krozbija (William Cosby). Američko liberalno shvatanje štampe ohrabreno je 1964. posle odluke sudije Vrhovnog suda SAD Erla Vorena (Warren Earl, 1891-1974, sudija koji je predsedavao komisijom posle ubistva predsednika Kenedija) da zakon protiv klevete protivreči prvom amandmanu na američki ustav koji jemči slobodu štampe te da je ličnost koja tuži ta koja mora da dokaže da je tvrdnja o njoj objavljena sa izrazitom zlobom, sa znanjem da činjenica nije tačna ili s bahatim nehatom prema istini. Amplituda slobode štampe u Srbiji u poslednjih petnaestak godina prolazi kroz obe pomenute tačke, ali i kroz ono stanje koje opisuje jedna preporuka iz novinarskih udžbenika u devetnaestom veku: "Za opis stvarnosti upotrebite maštu!"

Mediji – ruka vlasti, oružje opozicije

Tokom 1990-ih štampa u Srbiji koja je uživala podršku tadašnjeg režima imala je gotovo apsolutnu slobodu u satanizaciji političkih protivnika. Tada su poništeni elementarni standardi koje je srpsko novinarstvo u prethodnom periodu, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, bilo uspostavilo. Štampa nezavisna od tadašnje vlasti bila je u zagrljaju s opozicionim političarima u borbi protiv omrznutog režima, pa se, pored slučajeva principijelne odbrane čovečnosti, u unutrašnjoj politici u velikoj meri oslanjala na opozicione konferencije za štampu na kojima su često nipodaštavane činjenice i takođe negovana retorika satanizacije "bande crvene".

Kad je nezavisna štampa ojačala, u jednoj inače veoma komplikovanoj situaciji (ratna pretnja) u Srbiji je 20. oktobra 1998. donet restriktivan zakon o javnom informisanju po kome je kod sudija za prekršaje drastičnim kaznama kažnjeno više listova i urednika. Zakon je Skupština Srbije donela po skraćenoj proceduri, čime je okončano dvonedeljno važenje Uredbe o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadom NATO-a. Tokom primene zakona naplaćeno je više od 1,5 miliona evra kazni, računato po tadašnjem zvaničnom, dakle depresiranom kursu. Prekršajni sudovi su odbacivali tužbe za klevetu podnete protiv medija bliskih tadašnjim vlastima, ili su izricali mnogo niže kazne. Dok je, na primer, "Monitor" kažnjen sa 2,8 miliona dinara, "Evropljanin" sa 2,4 miliona, tada provladina "Politika" - koju je zbog klevete tužio lider DS-a Zoran Đinđić - morala je da plati 150.000 dinara.

Postupke su vodili sudovi za prekršaje - koji su u ustavnom sistemu organi uprave a ne sudstva - što je protivrečilo osnovnim principima podele vlasti. Sudije za prekršaje je po zakonu imenovala Vlada Republike Srbije i mogla ih je razrešiti dužnosti po uprošćenoj proceduri. Bili su predviđeni postupci sa vrlo kratkim rokovima u kojima nije moguće pripremiti odbranu. Glavni pretres održavao se u roku od svega 24 časa nakon ovako izvršene "dostave". Prema članu 72. tadašnjeg zakona o informisanju, dostava poziva za usmeni pretres smatrana je urednom i ako je poziv objavljen putem medija.

Zakon iz 1998. otežavao je utvrđivanje istine a omogućavao lako kažnjavanje medija (urednika ili izdavača) ako prekršajni sudija rutinski utvrdi da mediji prenose izjave drugih ličnosti koje sadrže elemente klevete, uvrede, izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, pozivanje na rušenje ustavnog poretka, pozivanje na narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije ili nekog drugog kažnjivog dela. Sva navedena dela su inače po Krivičnom zakonu krivična dela. Kažnjavanje novinara u tom zakonu nije bilo predviđeno.

Posle 2000. primena tog zakona bila je suspendovana, što je bilo izborno obećanje DOS-a. U tom periodu odvijala su se dva glavna procesa. Prvo, odvijao se revanš pobedničkih snaga prema nekadašnjoj socijalističko-radikalskoj većini, kao i prema biznismenima i pripadnicima državnog vrha u to vreme, s podnošenjem krivičnih prijava i curenjem poverljivih papira. Štampa je gutala taj materijal, listovi nezavisni u prethodnom periodu prihvatali su ga kao priliku za revanš zbog represije i satanizacije kojima su u prošlom periodu bili izloženi, a drugi nekadašnji režimski listovi su se uključivali u pir pobednika da bi zabašurili vlastita nepočinstva u prošlom periodu.

U tom periodu odvijao se rascep DOS-a, bar kroz dva tuceta afera koje su se uglavnom razvijale preko štampe. Analizirajući afere iz vremena sukoba DS-DSS (Đinđić-Koštunica), sociolog Slobodan Antonić je uočio izvesnu zakonitu cikličnost - u prvoj fazi, "oštećena strana" u medijima iznese izvesne teške optužbe protiv suprotstavljene frakcije. U drugoj fazi, napadnuta frakcija kreće sa oštrim protivoptužbama, pri čemu su te optužbe ili vezane za prvobitnu aferu, ili za aferu koja se naknadno proizvede. Konačno, u trećoj fazi, obe frakcije su zamorene od medijske bitke, afera jenjava i nastupa period privremenog zatišja. Treća faza, međutim, obično se završava izbijanjem nove afere, čime počinje još jedan krug međusobnih optuživanja.

Dopunska nezgoda je bila u tome što su se kao i u prošlom periodu u javnosti kao krunski svedoci pojavljivale i ličnosti veoma sumnjivog kredibiliteta, osuđivane ličnosti, ili ljudi za koje će se pokazati da se kreću u sivoj zoni između tajnih službi i kriminala (ranije su se predstavljali kao patriote a posle kao "petooktobarski prvoborci"). Misteriju tajnih službi štampa je eksploatisala sa slatkom jezom.

Posle ubistva srpskog premijera Đinđića 12. marta 2003. u tadašnjoj vladi sa zakašnjenjem su konstatovali da je ubistvu premijera prethodila satanizacija i njega i te vlade u pojedinim listovima i najavljivali su formiranje komisije koja bi analizirala kriminalizaciju štampe. Izlaženje nekoliko listova među (njima i "Identiteta" koji je kasnije prestao da izlazi) tokom vanrednog stanja je zabranjeno. Do formiranja istražne komisije za štampu ipak ne dolazi i sve se završava jednom objektivističkom analizom pisanja štampe o Zoranu Đinđiću, koju je napravila Ebart medijska dokumentacija, u kojoj se kaže da Đinđić nije uživao podršku štampe, ali da se ne može izvući zaključak da je štampa pripremila atentat. U novije vreme istraživači se fokusiraju na problem tzv. tabloidizacije štampe, njenog senzacionalizma, ali se sve svodi na pitanje vredi li da se ljutite na lava zbog toga što hoće da vas pojede.

Tokom vanrednog stanja 22. aprila 2003. donet je novi zakon o informisanju, inače dugo pripreman u novinarskim organizacijama. Pred samo glasanje tadašnja vlada je u tekst zakona ubacila nekoliko odredaba koje su ga učinile neočekivano represivnim aktom. Tako su članom 16. tog zakona vlasti dobile pravo da zabranjuju širenje svake informacije koja podstrekava na nasilje (što je sasvim neodređena formulacija), a novinari su postali dužni da vlastima otkriju izvore svojih informacija, ako su u pitanju dela za koja je predviđena kazna zatvora dužine 5 ili više godina. Mediji su se međutim i dalje borili da sačuvaju pravo na zaštitu izvora. Novija praksa (slučaj Vasić koji se tiče prisluškivanja advokata Biljane Kajganić i njenog klijenta odbeglog Dejana Milenkovića Bagzija) pokazuje da državni organi i dalje teže da osujete zaštitu izvora informacija, s tim što se sada istraga pomera na potencijalna "duboka grla" u državnoj strukturi (što se opet u delu javnosti opisuje kao frakcijska borba, revanšizam aktuelne garniture prema prošloj, itd...)

Kompromis umjesto dekriminalizacije klevete

Po članu 79. Zakona o javnom informisanju svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Po članu 80. istog zakona novinar, odgovorni urednik i osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu njenim objavljivanjem.

Ista obaveza postoji kada je šteta prouzrokovana objavljivanjem istinite ali nedopuštene informacije (iz privatnog života, prebacivanje za izvršeno krivično delo i drugo). Po članu 81. istog zakona autor informacije je novinar. Ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom, on odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno.

Na predlog Vlade Skupština Srbije je tokom 2004. usvojila izmene i Zakona o krivičnom postupku. Međutim, do promena u Krivičnom zakonu koje se odnose na klevetu (visina kazne, teret dokaza, posebna zaštita javnih ličnosti) nije došlo. Tačnije, nije ukinuta pretnja zatvorskom kaznom zbog klevete (tzv. dekriminalizacija). Vlada Republike Srbije najavila je doduše u toku 2004. nove izmene Krivičnog zakona i radi revizije odredaba o krivičnom delu klevete, ali i novi predlog zakona sadrži pretnju zatvorom za klevetu. Ministar pravde Srbije navodno je nagovestio da je spreman na kompromis - postoji mogućnost da se iz tog zakonskog predloga povuče pretnja zatvorskom kaznom, ali o toj materiji će odlučivati odnos političkih snaga u srpskoj skupštini.

Novinari su vršili pritisak da se kleveta i uvreda dekriminalizuju - ili bar da se ukinu zatvorske kazne za ta krivična dela. U članu 93. Krivičnog zakona Republike Srbije piše: "Ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri meseca. Ako je uvreda učinjena putem štampe, onda je zaprećena sankcija stroža, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do šest meseci". Zakonodavac ne definiše šta je uvreda, niti omalovažavanje nečije časti i ugleda, pa ostaje da se o tome zaključuje na osnovu sudske prakse. Krivični zakon pod klevetom podrazumeva iznošenje ili pronošenje nečega neistinitog što može škoditi nečijoj časti i ugledu, te je, ako je učinjena putem štampe, sankcioniše kaznom zatvora do jedne godine.

Analiza koja sledi pokazaće pre svega da novinari u Srbiji često propuštaju da postupe u skladu s članom 3. Zakona o javnom informisanju i da pre objavljivanja provere potpunost ili tačnost informacije. Veoma često se krajnje nekritički prenose samo stavovi jedne od strana u sukobu i tako se stvara utisak u javnosti da je to jedina i celovita istina.

Po nekim procenama, postoji više od tri stotine otvorenih sudskih postupaka koji se vode protiv novinara i medija u Srbiji. U izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenje duševnog bola i povrede ugleda časti" Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), koji sadrži opis oko 160 procesa protiv novinara, pokriven je period od februara 2001. do maja 2004. godine. U izveštaju se vidi da postoji veliki broj tužbi koje su podigli sadašnji i bivši državni zvaničnici i javne ličnosti protiv medija i novinara. Mnogi od njih traže odštetu u vrednosti od nekoliko miliona dinara za pretrpljen duševni bol i narušavanje ugleda.

Izgleda da je javni diskurs ostao takav da se bez mnogo preterivanja može zaključiti da su kleveta i tužba bitna karakteristika javne komunikacije u srpskom društvu. Tuže političari političare, političari novinare, biznismeni novinare, biznismeni državne službenike, optuženi i osumnjičeni novinare. U trenutku kada nastaje ovaj tekst Administrativni odbor Skupštine Srbije razmatra zahtev Prvog opštinskog suda u Beogradu da se izjasni hoće li skinuti imunitet 13 republičkih poslanika SPO-a, koje je supruga predsednika te stranke Danica Drašković tužila zbog klevete.

Nipodaštavanje novinarske etike

Beogradski Medija centar je 2004. organizovao Advokatski pul s ciljem da novinarima pruži odgovarajuću pravnu zaštitu u sudskim postupcima. Pul je zastupao novinare u više od šezdeset postupaka, među kojima je velik broj okončan oslobađajućim presudama u krivičnim stvarima, odnosno odbijanjem tužbenog zahteva u građanskim parnicama. Taj pul je, međutim, uočio da u štampi postoji dosta ogrešenja o zakon i jednim istraživanjem upozorio je novinare da naprosto treba da smanje broj povoda za tužbe. Advokatski pul Medija centra je konstatovao da se najveći broj krivičnih postupaka protiv novinara i urednika vodi zbog krivičnih dela protiv časti i ugleda, pre svega zbog uvrede i klevete. Istraživači Advokatskog pula MC-a su u sedam dnevnih listova koje su pratili u februaru i martu 2004. godine ("Politika", "Večernje novosti", "Kurir", "Blic", "Glas javnosti", "Balkan" i "Danas") prepoznali da u 172 napisa ima povoda za potencijalnu tužbu. To znači da se samo u glavnim listovima tri puta dnevno prekrši zakon. Analiza pokazuje da u štampi zapravo dominira kleveta, koja je prepoznata u 55,23 odsto spornih napisa, a u 6,40 odsto prepoznata je uvreda.

Ostaje jak utisak da se među novinarima, a naročito među urednicima, veoma ironično gleda na "cenu duševnog bola" oklevetanih. Za ovu priliku ilustrovaćemo taj potcenjeni fenomen citatom iz jedne sudske presude: "...Ta povreda časti i ugleda i psihičko stanje u kome se tužilac nalazio dovela je do toga da prestane da bude direktor škole, da prestane da bude profesor, da se zbirka iz matematike koju je uređivao više ne prodaje, da više nije u stalnom radnom odnosu i da živi od davanja privatnih časova đacima, da ga ljudi više ne gledaju na način kako su ga gledali pre izlaska spornih članaka - kao uvaženog profesora i direktora, nego na neki drugi način, koji ga je doveo u stanje psihičkog trpljenja i patnje..."

U srpskoj štampi ima mnogo primera koji ukazuju na opasan višak revnosti, kada novinari i sa slabijim povodima preuzimaju i ulogu istražitelja, tužioca i sudije. Hajka, haranga, ignorisanje pretpostavke nevinosti, ali i izostanak elementarnih obzira prema dostojanstvu žrtve, uočljive su u štampi. Objavljivanje drastičnih fotografija unakaženih leševa žrtava, odsečene ljudske glave tako da se prepoznaje svaka crta lica čak na naslovnim stranama nije retko, čak i u periodu "istine, katarze i pomirenja" Neki od promotera novih vrednosti dostigli su retoričku žestinu nekadašnjih boraca za nacionalne interese, prvi upotrebljavaju reči kao "zločinac", a drugi su koristili reči kao "izdajnik" i "plaćenik".

Ovde treba primetiti da je deo te prakse nastao zapravo kao inercija ratne propagande kojom su bili zahvaćeni domaći mediji, ali i zbog izostanka obzira uglednih stranih medija koji su u izveštajima s balkanskih ratišta, kao iz neke vrste slobodnih lovišta nekrofilije, objavljivali uvećane slike grozota na način koji inače nisu primenjivali u izveštajima o nesrećama u svojoj zemlji, a kvalifikacije aktera su davane s velikom lakoćom. Domaći mediji su lako imitirali taj uzor, mada su u toj "disciplini" već bili "doktorirali". U novijoj praksi vidi se da u mnogim osetljivim slučajevima mediji ne shvataju da i onda kada imaju plemenite namere moraju postupati uzdržano i pažljivo. Nedavno je iz jedne bolnice došla vest, očito uz kršenje lekarske etike, da je jedna beba bila seksualno zlostavljana, po svoj prilici od oca ili polubraće. Vest je izazvala veliko uzbuđenje javnosti, za koju je ta pojava do skora predstavljala tabu temu. Slučaj je pojačan zgražavajućim komentarima. Problem je u tome što je u izveštavanju o tom slučaju bilo previše detalja, pa su se mogli identifikovati mesto u kome se to, navodno, desilo, ime roditelja i bebe, pre nego što je utvrđeno da li se to zapravo desilo. Onda se, međutim, pojavila i verovatnoća da u konkretnom slučaju možda i nije bilo seksualnog zlostavljanja, već da je povreda anusa sirotog deteta nastala zbog nečije nestručne intervencije zbog opstipacije.

U sudskim spisima se može videti da ipak postoji izvesna okosnica sudske politike gonjenja, bar u slučajevima otvorenih i grubih uvreda, koje su preplavile srpsku štampu od devedesetih do danas. U toku postupka (Gž. br. 3774/00- P. br. 7607/98) pred Prvostepenim sudom u Beogradu utvrđeno je, na primer, da je u reviji "Dama" broj 10 za 1998. godinu u tekstu pod nazivom "Izbacite đubre iz kraljevog dvorca" navedeno - napisano "da nema naročite razlike između Dišanovog (Marcel Duchamp) unošenja klozetske šolje u galeriju i ulaska Verice Rakočević u Gradsku Skupštinu"; da je osoba "u emisiji kod Biljane Panović (samozvane Vilimon) sedela raširenih nogu na takav način da je nije lako smatrati damom". Sud konstatuje da ovaj tekst ne predstavlja kritičko mišljenje kako to navodi tužena strana, već izjave omalovažavanja i vređanja ličnosti tužilje, posebno imajući u vidu da je tužilja javna ličnost, javni radnik u oblasti mode, koja je za svoj rad dobila priznanja u zemlji i inostranstvu. Viši sud potvrđuje odluku prvostepenog suda kojom su izdavač NIP "Profil", odgovorni urednik Milomir Marić i autor teksta Nebojša Pajkić obavezani da tužilji naknade štetu u iznosu od 100.000 dinara zbog objavljivanja informacije kojom se vređa čast i ugled.

Problem je u tome što je kleveta i uvreda postala obavezni deo političke komunikacije. Izrazi kao što su "zločinac", "lopov", "kriminalac" ili "izdajnik" nisu retki u rečniku najodgovornijih političkih predstavnika koji ne samo da prolaze nekažnjeno, nego po pravilu ne nailaze ni na kakve prepreke da takve izjave javno plasiraju. U najvećem broju analiziranih slučajeva izgleda da novinari često dopuštaju javnim ličnostima i moćnicima da medije koriste kao "megafon", konstatuje Pul MC. Nije redak slučaj da novinar dozvoli sagovorniku da nekoga okleveta ili uvredi. O klevetničkoj izjavi sagovornika novinar često nema nikakav stav, očigledno smatrajući normalnim i dovoljnim to što nekome pruža mogućnost da iznese svoje mišljenje. U istraživanju "Profesija novinar" Medija centra 2003. vidi se da deo novinara smatra da je ispunio profesionalnu obavezu ako je verno preneo nečiju izjavu bez obzira kakav je njen sadržaj. Međusobno "pljuvanje" sagovornika u mnogobrojnim talk show emisijama je nešto što je poželjno, jer bože moj, bez pljuvanja je dosadno, piplmetar ne reaguje.

Pošto je čitavu deceniju trajala borba političkih aktera za pristup javnim medjima, a nisu odnegovani kriterijumi društveno prihvatljivog načina komunikacije, to je osvajanje polja slobode rezultiralo i povećanjem zagađenja javne komunikacije. Grub, klevetnički jezik u političkoj komunikaciji ima svoju dugu predistoriju. U istoriji srpske štampe u tome se naročito isticala takozvana cicvarićka štampa s početka prošlog veka (po izdavaču Krsti Cicvariću). U jednom starom političkom plakatu se, na primer, poručuje: "Ubij se, bolje da se ubiješ nego da glasaš za lopova i secikesu", sledi ime poslaničkog kandidata.

Problemi oko prenošenja izjava aktera

Neki slučajevi iz sudske prakse ilustruju kako se ovakva kontroverzna praksa odomaćila preko mehanizma zaštite slobode govora političkih aktera. Prvi opštinski sud u Beogradu (Gž. 4940/99-P. br. 7732/98) odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev SPO-a i Vuka Draškovića, predsednika SPO-a, koji su tražili da se obavežu tuženi glavni urednik lista "Demokratija" Ljubinka Milinčić, odgovorni urednik istog lista Cvijetin Milojević, autor informacije dr. Vojislav Šešelj i novinar lista Vladimir Sudar da tužiocima na ime naknade štete plate po 5.000.000 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom. U prvostepenom postupku je utvrđeno da je u dnevnom listu "Demokratija" od 4. decembra 1997. godine, objavljen intervju sa tuženim dr Vojislavom Šešeljem koji je potpisao tuženi novinar Vladimir Sudar. U navedenom intervjuu posebno se iznosi, da je u nekoj TV emisiji Drašković "očigledno bio drogiran, kada se našmrče kokaina, on deluje kao hrabar čovek i čim prođe dejstvo on postaje kukavica... ljudi koji su ga posećivali u zatvoru svedoče o njegovim narkomanskim krizama". Drugostepeni Okružni sud konstatuje kako je opšte poznato i da ne treba posebno dokazivati da je narkomanija porok, te da je tekst sa navedenim sadržajem uvredljiv, pa potvrđuje nalaz Opštinskog suda da oštećeno lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, izdavača, glavnog i odgovornog urednika i autora informacije. Pod pojmom autor tadašnji Zakon o informisanju podrazumevao je lice koje prikuplja i sastavlja informaciju, dakle, novinara. Po toj presudi, novinar i urednik nisu bili odgovorni za štetu zbog neistinitosti informacije, pošto je odgovornost za tačnost preuzeo trećetuženi (sagovornik Šešelj). Međutim, pošto trećetuženi nije ni jedno od odgovornih lica iz člana 13. tadašnjeg zakona (ni novinar, ni urednik, ni izdavač) to je, kaže tada viša sudska instanca, prvostepeni sud pravično postupio kada je tužbeni zahtev odbio i prema trećetuženom Šešelju. Odbio je zato što je u konkretnom slučaju sud bio vezan tužbenim zahtevom i morao je doneti odluku u okviru postavljenog tužbenog zahteva, pa nije bio ovlašćen i nije se mogao upuštati u raspravljanje i odlučivanje o drugim vidovima štete koji nisu predmet tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, od njega nije tražena naknada štete po opštim propisima o naknadi štete nego isključivo na osnovu člana 13. tadašnjeg Zakona o javnom informisanju... Tužba je, dakle, mogla biti podneta za klevetu i uvredu po Krivičnom zakonu, ali nije. Kao što ćemo videti, u mnogim slučajevima imunitetom narodnih predstavnika zakon je faktički onemogućavao blagovremenu tužbu po Krivičnom zakonu.

Protok vremena nije mnogo izmenio kontroverze koje proizilaze iz nekritičkog dopuštanja sagovorniku da u javnom mediju vređa i kleveće. Advokatski pul MC-a u svojoj analizi kao primer navodi citat iz "Večernjih novosti" od 29. februara 2004. godine, iz intervjua sa Tomislavom Nikolićem iz Srpske radikalne stranke, objavljenog pod naslovom "Dinkić mora u zatvor", u kome novinar bez ikakvog svog stava dopušta intervjuisanom da vređa i kleveće svoje političke protivnike, uključujući, na primer, i izjavu koja se odnosi na predsednika Skupštine AP Vojvodine Nenada Čanka da "ono što on sada radi isto je kao kad se svinja valja po blatu i sama pravi kaljugu".

"Novosti" 25. februara 2004. godine, u tekstu pod naslovom "Ići ću do kraja", bez ikakvih ograda i komentara prenose izjave Aleksandra Vučića, takođe funkcionera Srpske radikalne stranke, između ostalih i onu po kojoj su privrednici Vuk Hamović i Vojin Lazarević kriminalna grupa "koja je Srbiju opljačkala za 150 miliona dolara". Hamovića i Lazarevića saslušavao je inače skupštinski Anketni odbor o trgovini strujom sa EDB-om, ali nije doneo sličan zaključak, a ni državni organi nisu pokrenuli nikakav postupak. Radikali su, doduše najavljivali da će podneti krivične prijave.

Član 82. KZ inače samo kaže da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu, ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa. Van tog konteksta izjave političara bi trebalo da budu tretirane kao i svaki drugi novinarski izvor - dakle ne bi mogle da budu objavljene ako sadrže elemente krivičnog dela. Na kraju će se postaviti i potreba za ograničenjem pristupa javnim medijima u slučajevima kada se krši zakon, kad se ugrožava dostojanstvo ličnosti ili kad se ugrožavaju osnovne norme političke korektnosti.

Kršenje prezumpcije nevinosti

U Srbiji je posle dugog odlaganja 2004. donet Zakon o dostupnosti informacija, koji bi trebalo da olakša novinarima i običnim građanima da dobiju informacije od javnog značaja, ali konstituisanje povereništva za dostupnost još nije okončano. To bi u teoriji trebalo da utiče na ozdravljenje javne komunikacije. Problem je u tome što državni organi i kad daju informacije, u javnoj komunikaciji, često krše zakon najčešće kršenjem principa prezumpcije nevinosti.

Aleksandar Tijanić je tužio vladinog službenika zaduženog za komunikacije s javnošću Vladimira Popovića i tražio nadoknadu štete zbog toga što ga je na brifinzima za glavne urednike u više navrata pominjao u kontekstu organizovane grupe novinara za medijski pritisak protiv ubijenog premijera Đinđića, (dobio odštetu) a "Politiku" zbog netačne tvrdnje da je on bio priveden u policiju tokom akcije "Sablja" objavljene u tekstu "Policija steže obruč oko ubice".

Advokatski pul MC-a konstatuje, na primer, da najveći broj spornih stavova i izjava dolazi iz policijskih saopštenja o tome da je podneta krivična prijava protiv određenih lica, gde su lica protiv kojih je policija samo podnela krivične prijave već "oglašena krivim" za najrazličitija krivična dela. Analiza (Advokatski pul Medija centra) pisanja dnevnika "Blic", na primer, ukazuje na to da je kleveta najčešće praćena prekršajem iz člana 95. Zakona o javnom informisanju u vezi sa članom 37. - kojim se štiti pretpostavka nevinosti. U listu "Politika", po analizi Advokatskog pula MC-a, prednjače slučajevi klevete prenošenjem policijskih saopštenja, gde se o licima protiv kojih je policija samo podnela krivične prijave govori kao da su već oglašena krivim. Tako se, npr., 10. februara 2004. godine, u tekstu opremljenom i slikom osumnjičenog, pod naslovom "Priveden razbojnik", navodi da je "uz pretnju oružjem, otimao dnevne pazare u trafikama, kioscima i prodavnicama". Istog dana i na istoj strani, ovoga puta uz fotografije trojice još uvek samo osumnjičenih, objavljen je naslov "Osnovali lažno preduzeće - uhapšeni prevaranti".

Po Zakonu o informisanju, inače, novčanom kaznom od 30.000 do 200.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorni urednik javnog glasila ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37). Advokatski pul Medija centra konstatuje da novinari u Srbiji često prenose delove optužnice na takav način da se stiče utisak kao da je reč o presudi. Drugim rečima, navode delove optužnog akta kao da je već dokazan u sudskom postupku i kao da je već doneta pravosnažna presuda. U listu "Danas" 9. marta 2004. godine, pod naslovom "Krivi za ubistvo 192 ratna zarobljenika", u tekstu o početku suđenja za ratni zločin u Ovčari nekritički se u naslovu prenosi sadržaj optužnice kao da je reč o presudi.

Po analizi Advokatskog pula MC, često se dešava da se iznad korektnog teksta stavi klevetnički naslov. Tako se, na primer, inače korektan tekst o suđenju optuženima za ubistvo Ivana Stambolića u "Kuriru" od 23. februara 2004. godine oprema naslovom "Ubice na sudu", kao da navodi iz optužnice i ne treba da budu dokazani na sudu. Takođe, inače korektan tekst o suđenju optuženima za ubistvo premijera Đinđića od 7. - 8. februara 2004. godine, oprema se podnaslovom "Suđenje ubicama premijera Zorana Đinđića nastavlja se u ponedeljak i trajaće do 20. februara". U "Glasu javnosti", vesti napisane na osnovu policijskih saopštenja o tome da je podneta krivična prijava protiv određenih lica, često dodaju i zvučne naslove tipa: "Dilovao heroin", "Krao hranu", "Gajio marihuanu", "Oštetio firmu za dva miliona dinara" (citirani naslovi iz brojeva od 29. februara i 2. marta 2004. godine), ili "Profesor bludničio" (naslov od 12. marta 2004. godine).

Ovde navedeni primeri nisu završili na sudu, ali po oceni Advokatskog pula, mogu da predstavljaju povod za tužbu. Sudeći prema izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenja duševnog bola i povrede ugleda i časti februar 2001. - maj 2004.", koji je kako smo već pomenuli napravio NUNS, slični slučajevi često i dospevaju pred sudove. Bivši direktor Jumka Nenad Stanković tužio je novinare pet medija ("Novosti", "Politike", "Blica", "Glasa javnosti" i "Slobodne reči") zbog izveštaja sa pres konferencije policije u avgustu 2000. na kojoj su predstavnici MUP tvrdili da je Stanković uhapšen zato što je prodavao uniforme bivšoj OVBPM. Nakon što je Stanković dobio oslobađajuću presudu, on je tužio izveštače pomenutih medija iako su oni preneli vest o oslobađajućoj presudi. Na kraju, 10. januara 2003. Stanković je, međutim, odustao od tužbe.

Opštinski sud u Novom Sadu je 2004. osudio novinarku "Građanskog lista" Ljiljanu Jokić-Kaspar na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog klevete. Tužbu protiv Kasparove podigao je Miroslav Savić, bivši hirurg koji je radio za Jedinicu za specijalne operacije, na osnovu članka u kome novinarka navodi da je Savić, pored svojih hirurških dužnosti, radio i kao snajperista Jedinice. Tokom policijske akcije protiv organizovanog kriminala nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine, mediji su izveštavali da bivši policijski hirurg i "snajperista" radi u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Savić je negirao da je ikada bio snajperista i podneo je krivične prijave za klevetu protiv brojnih beogradskih i novosadskih redakcija, ali je od mnogih odustao. Prijava protiv Kasparove nije povukao iako je njen tekst objavljen znatno kasnije od objavljivanja informacija o Saviću.

I mediji i novinarska udruženja po pravilu se napadački postavljaju prema odlukama suda na njihovu štetu, mada su po zakonu dužni da sudske odluke na svoj račun ne komentarišu. To se delimično prikriva i negovanjem "revolucionarnog patosa" pomoću koga se sudstvo opisuje kao "Bastilja starog režima". Mada je medijskim sudskim presudama bilo u prošlosti nesumnjivo i prevelikog upliva politike, za medije je bolje da shvate da sudovi rade po sopstvenoj inerciji koja nije uvek negativna. Čak i iz spornih slučajeva mogli bi da se izvuku pravilni zaključci koji bi mogli voditi smanjivanju broja ogrešenja o zakon i o dostojanstvo ličnosti. Kroz sudske presude se ipak uspostavljaju kriterijumi, tumačenja pojedinih pitanja sigurno utiču na potonja suđenja, pa i na stav javnosti.

U Prvom opštinskom sudu u Beogradu vođen je, na primer, svojevremeno zanimljiv spor u kome se odslikava ne tako retka pojava u savremenom srpskom novinarstvu - prebacivanje za krivično delo. Prvostepeni sud (Gž. br. 5645/97- P. br. 3346/96) utvrdio je da je u članku objavljenom u listu "Naša borba" 21. juna 1995. godine pod naslovom "Samovolja, zloupotreba, osveta" i 22. juna 1995. godine u članku "Čolakova četvrti dan štrajkuje" između ostalog navedeno da se traži razrešenje D.R. (u to vreme direktora jedne beogradske srednje škole) zbog zloupotrebe društvenog položaja, ali i greha iz mladosti zbog koga je odležao u zatvoru". U drugom članku objavljenom u istom listu navedeno je da je profesorka te škole izjavila da D.R. nije smeo da se nađe na mestu direktora škole budući da je odgovoran - za silovanje maloletnice. Prvostepeni sud je presudio da je prenošenjem takve izjave naneta šteta ugledu i časti tužioca D.R. kao čoveka i građanina, pa kako tuženi list u toku postupka nije dokazao da su te informacije istinite, treba D. R. - u da plati naknadu neimovinske štete u iznosu od 60.000 dinara. Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da nije dokazana istinitost informacije da je tužilac osuđivan mada je on već u tužbi i sam učinio nespornim da je u mladosti bio osuđen za silovanje maloletnice.

"Kako to?", pitaće se veliki broj novinara, pošto se ovde uglavnom ne shvata da u nekim slučajevima i pominjanje nečega što se stvarno desilo može da predstavlja neistinitu informaciju. Može zato što postoje i nedopuštene informacije. Na osnovu presude Okružnog suda u Beogradu (K. br. 31/69), koja je postala pravnosnažna 21. oktobra 1969. godine, pomenuti D.R. je inače oglašen krivim za krivično delo silovanja putem pomaganja iz člana 279. stav 1. u vezi člana 20 KZ, pa ga je sud osudio na kaznu strogog zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Iz izveštaja KPD Požarevac od 13. maja 1991. godine, vidi se da je osuđeni izdržavao kaznu u KPD Požarevac od 30. aprila 1970. godine, do 30. septembra 1971. godine, te da je pušten uslovno 24. maja 1971. godine, a da je u Domu pokazao maksimalno zalaganje na poslu i bio primeran osuđenik. Na osnovu rešenja Okružnog suda u Beogradu (K. br. 31/69 Kv. br. 721/91) od 6. juna 1991. godine, određeno je brisanje te kazne zatvora iz sudske evidencije, pošto je sud konstatovao da je osuđeni ovu kaznu izdržao 30. septembra 1971. godine. Iz dopisa SUP-a Danilovgrad 26. marta 1991. godine vidi se da je osuđeni D.R. osuđivan samo pomenutom presudom, te da posle toga, kao ni ranije, nije bio osuđivan. Sud na kraju konstatuje da nema sumnje da je istinita činjenica da je tužilac izvršio krivično delo silovanja u pomaganju. Međutim, stoji činjenica da je tužilac za to krivično delo u potpunosti rehabilitovan, da je od izvršenog dela pa do izvršene rehabilitacije prošlo ne samo vreme predviđeno zakonom, nego da je od tada prošlo 30 godina, te da sa stanovišta pravnog poretka iz toga proizilazi kao da nikada to krivično delo nije izvršio i kao da nije osuđivan. Sud dakle konstatuje da je ta činjenica o kažnjavanju D. R istinita, ali da se ona više ne može objavljivati, te da se objavljivanje takve činjenice tretira kao objavljivanje neistine. Sud takođe konstatuje da sa stanovišta krivičnog prava i prebacivanje za učinjeno krivično delo kada je izvršilac za to delo rehabilitovan - predstavlja krivično delo.

Da li je u svim slučajevima treba da bude tako? Potrebno je pažljivo prosuđivanje pre objavljivanja. Prilikom imenovanja ministra policije u januaru 2004. u štampi je na primer pominjan greh iz mladosti kandidata za ministra Jočića (obijanje trafike), ali o tome nije bilo sudskih sporenja verovatno zbog preovlađujućeg shvatanja da u slučaju javnih funkcionera pravo javnosti da zna ima prednost nad zaštitom dostojanstva ličnosti.

Glavni tužioci ujedno i glavne mete medija - političari

Održava se pravilo da na javne funkcionere lavina optužbi krene kad siđu s vlasti. To se masovno dešavalo posle prevrata 2000. godine, a u nešto manjem obimu taj fenomen je mogao da bude uočen i prilikom izborne smene vlasti 2003. Time je samo nastavljena praksa satanizacije opozicije. Demonstracije 9. marta 1991. godine za povod su imale objavljivanje klevetničkih tvrdnji o lideru SPO Vuku Draškoviću (u TV Dnevniku RTS klevetali ga da ima vilu na Ženevskom jezeru i da pomaže HDZ).

U izveštaju NUNS-a ("Sudski procesi...") vidi se na primer da među tužiteljima ima najviše političara, a da je među njima znatan broj funkcionera bivšeg režima. Nedeljko Šipovac, bivši visoki funkcioner SPS-a je tužio urednika "Građanskog lista" iz Novog Sada, zbog klevete zatim Urednika "Blica", TV Politiku i novinara Ćosića zato što se u negativnom kontekstu pominje njegov sin, odnosno zbog objavljivanja vesti da je protiv njegovog sina i sina Dragana Tomića podneta krivična prijava za utaju poreza. Gorica Gajević, bivši generalni sekretar SPS-a tužila "Blic" zbog teksta "Naftaši dali stan Gorici Gajević. Dragan Tomić je tužio novinarku RTS zbog toga što je objavila informaciju da on poseduje bankovni račun u Švajcarskoj, kao i zbog toga što je uz njegov demanti te vesti objavila faksimil nekog bankovnog računa na kome je navedeno ime nekih Dragana i Biljane Tomić. (Novinarka Dragana Vasiljević je oslobođena optužbe.). Mirko Marjanović tužio je novinare "Politike" zbog klevete i uvrede tvrdnjom da ga svaki dan pred "Progresom" u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu čekaju blindirana kola i telohranitelji. Goran Vesić, funkcioner Demokratske stranke tuži "Srpsku reč" zbog tvrdnje da je osuđen na dve godine zbog izbegavanja vojne obaveze.
Ovde treba imati u vidu i činjenicu da je većina tih tekstova zbog kojih su podnete tužbe nastala u trenutku kada su posle smene režima nove vlasti počele da podnose krivične prijave protiv bivših ili da o njima saopštavaju kompromitujuće činjenice, koje nisu brzo dokazivane na sudu. Vladao je sindrom "trijumfa pobednika" u kome "poražene snage" (sintagma inače nastala u vreme tzv "antibirokratske revolucije" 1988. u vreme populističkog trijumfa Slobodana Miloševića) realno nisu imale mogućnost na odbranu u javnosti.

Prebacivanje ne samo zbog zastarelih, već i zbog još nepresuđenih, krivičnih dela inače se često primećuje u političkim obračunima u Srbiji, pa i u novinarskim kampanjama koje te obračune najavljuju ili prate. Najčešći povod su zapravo prizemni politički obračuni. Različiti politički štabovi zasipaju novinare različitim pikanterijama kompromitujućim po konkurentsku stranu i redakcije su uvek u dilemi da li da ih upotrebe pozivajući se na pravo javnosti da zna. Slično je i sa tužbama biznismena. Optužbe protiv njih u medije dospevaju u vreme pokretanja istrage, tu se nekritički prihvataju i često senzacionalistički pojačavaju. Jedna od formi je podnošenje krivične prijave. Glasno najavljivane krivične prijave se u medijima prihvata nekritički, kako se i pre i posle "srpske revolucije" postupalo sa saopštenjima aktuelne vlasti.

S druge strane, pošto mnoge od započetih istraga nisu dobile sudsku verifikaciju, u nevolji su se opet našli mediji jer su tuženi počeli da tuže njih. Na primer, bivši direktor Elektrodistribucije Branislav Uskoković tužio je "Politiku", "Danas", "Vreme". Prema izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenja duševnog bola i povrede ugleda i časti - februar 2001. maj 2004" Uskoković je u bekstvu, zbog toga što se protiv njega vodi krivični postupak zato što je odštetio EDB, a na ročišta dolazi samo njegov advokat. U nekoliko slučajeva biznismeni najavljuju tužbe posle nalaza državnih organa o njihovom poslovanju (Miodrag Kostić posle slučaja karusel trgovine šećerom, koji je, inače, uživao medijsku podršku).

Zanimljiva je tužba Dušana Spasojevića (kasnije od policije okvalifikovan kao vođa zemunskog klana, likvidiran tokom policijske akcije "Sablja") protiv "Vremena" zbog teksta "Asfaltiranje neba" između ostalog i zato što je citirana izjava tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića da je Spasojević sa svojom grupom oteo beogradskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije "Delta".

Biznismen Vladimir Šekerevski dobio je prvostepeni proces protiv Miloša Vasića i Jovana Dulovića novinara "Vremena", zbog teksta "Metastaza korupcije" (tražio 5.000.000, a dosuđeno 150.000). Marko Milošević, sin bivšeg predsednika SRJ tužio je list "Blic" zbog teksta od 4. novembra 2000. "Propali poslovi tatinog sina". Predsednik opštine u Kragujevcu podneo je više tužbi protiv kragujevačke "Svetlosti". Ministarstvo za saobraćaj podnelo je tužbe zbog tekstova u kojima je tvrđeno da članovi zemuskog klana učestvuju u asfaltiranju autoputa, itd.

I sudski procesi protiv novinara ponekad traju veoma dugo i premoste smenu režima. Prvi opštinski sud u Beogradu osudio je 2001. novinara "Ekspresa" Radeta Negojevića uslovnom zatvorskom kaznom od četiri meseca za klevetu biznismena Bogoljuba Karića zbog teksta objavljenog 1997. u kome je napisano da je Karić bio "kandidat šiptarskih terorističkih čelnika".
Novinarske asocijacije bi imale razlog da traže sistemsku zaštitu od lažnih tužbi zbog klevete, kojima očito pribegava izvestan broj biznismena, političara ili ljudi osumnjičenih za krivična dela. Pre toga, u samoj novinarskoj profesiji i u uređivačkim timovima mora da se uloži napor da se smanje povodi za takve tužbe. To se može postići striktnijim pridržavanjem uzusa novinarske profesije, poštovanjem pravila izveštavanja distancom prema izvorima, poštovanjem prava druge strane da se izjasni, izbegavanjem grubih kvalifikacija i prebrzog zaključivanja, smanjenjem senzacionalizma.
U sudskoj praksi u Srbiji ipak počinje da se ustaljuje pravilo da javne ličnosti moraju biti spremne da podnesu veću kritiku od običnih građana, mada se i to češće primenjuje kad funkcioneri siđu sa scene. Veliki publicitet dobila je, na primer, serija tužbi koje je podneo bivši čelnik Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije Vladimir Beba Popović protiv NIN-a, "Večernjih novosti", "Balkana", "Vremena", B92 i Fonda za humanitarno pravo. Neke od njih su u međuvremenu bile odbačene, dok su druge i dalje u proceduri. Vladimir Beba Popović, dok se nalazio na čelu Biroa za komunikacije koalicione vlade ušao je u konflikt sa više medija i tužio je više novinara, tokom i posle vanrednog stanja. Jedan od sudskih postupaka koje je Popović pokrenuo zbog klevete protiv urednika nedeljnika "Blic News" Željka Cvijanovića zasnivao se na članku objavljenom 11 meseci ranije, a završen je određivanjem novčane kazne u iznosu od 50.000 dinara (900 dolara). Cvijanović je podneo ostavku rekavši da ne može da uređuje "Blic News" u skladu sa principima slobodnog i otvorenog novinarstva.

Zanimljiv ishod, međutim ima Popovićeva tužba zbog klevete protiv nedeljnika NIN, kojom je tražio milion dinara odštete za naneti duševni bol. Povod je bilo to što je NIN razmatrao pitanje kakav je Popovićev status kao državnog službenika, pošto se premijer Đinđić distancirao od njega. Slobodan Reljić, glavni urednik NIN i novinarka Marijana Milosavljević oslobođeni su optužbe (Prvi opštinski sud u Beogradu, presuda XVIII P. br. 4776/03 od 3. decembra 2003. godine), pošto je sud konstatovao: da je tužena Marijana Milosavljević, novinarka "NIN", prethodno pokušala da stupi u kontakt s tužiocem Vladimirom Popovićem; da joj je službenica Biroa za komunikacije Katarina Spasić dala obaveštenje da Popović ne daje intervjue, a da je istovremeno novinarka Milosavljević preko posrednika, bila upozorena da će uslediti tužba sudu ukoliko tekst bude objavljen. Sud konstatuje da je tužena novinarka po nalogu redakcije pribavila podatke prateći napise u štampi, kao i saopštenja novinskih agencija, a sve vezano za okolnost da li tužilac i dalje obavlja funkciju šefa Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije ili je sa te funkcije otišao i na koji način.
Sud nije prihvatio Popovićevu tvrdnju da su sporni tekstovi NIN-a deo kampanje protiv njega, a okolnost da je on te tekstove doživeo kao uvredljive sud je protumačio kao lični i subjektivni doživljaj koji ne može uživati veću zaštitu u odnosu na interes i potrebu da sve informacije budu dostupne i pravovremeno objavljene. Odlučujući o žalbi, Okružni sud, polazeći od odredbe člana 18. Ustava Republike Srbije, te čl. 1-4. Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", broj 43/03), u ovom slučaju konstatuje da je tužena autorka spornih tekstova postupila sa pažnjom primerenom okolnostima u vreme kada su tekstovi objavljeni, a sve u cilju informisanja javnosti koja je u tom periodu imala opravdan interes da bude upoznata s radom državnih službenika.

Slučaj Bebe Popovića ima i sledeći čin - posle serije tužbi protiv medija on je u intervjuu za B92 (januar 2005.) rekao teške stvari o bar dvadesetak javnih ličnosti i institucija posle čega je najavljeno pokretanje istraga o njegovim tvrdnjama, po svoj prilici protiv njega, a ne protiv novinara.

Rešenja – dizanje profesionalizma, permanentna edukacija i prihvatanje obaveze na samokritiku

U Srbiji raste uloga štampe kao medijatora javne komunikacije koju je ona do sada loše odigrala. Raste i uloga štampe u kontroli javnih ličnosti, ali pošto većina medija primenjuje strategiju "drži i beži", ta uloga se uveliko kompromituje aljkavošću i senzacionalizmom. Nekritički odnos prema zvaničnim izvorima, ignorisanje sudske prakse i klasičnih načela novinske profesije, sklonost medija da diskvalifikuju pre nego da trezveno i uzdržano prosuđuju govore o nespremnosti medija u Srbiji za izazov aktuelnog trenutka i za istraživačko novinarstvo. Nemaran odnos prema činjenicama, kao i nedostatak elementarnog obzira u njihovoj interpretaciji dovodiće medije u Srbiji u sve težu poziciju.

Činjenica da se tužbama protiv novinara u mnogo slučajeva pokušava prikriti realna krivica i društveno neprihvatljivo ponašanje daje pravo novinarskoj profesiji da organizovano brani svoje pripadnike. Rasprava o načinima da se oteža podnošenje lažnih tužbi svakako je potrebna. Potreban je strpljiv rad na stvaranju atmosfere u kojoj se potreba javnosti da ima uvid u delatnost javnih funkcionera stavlja iznad zaštite dostojanstva njihovih ličnosti, no to se mora raditi sa mnogo više osećanja za meru. Pošto je kultura javnog komuniciranja niska, a sklonost ka ignorisanju dostojanstva ličnosti i krivca i žrtve velika, potrebno je pre ohrabrivati suptilnost nego činjenicama nepotkrepljenu žestinu. Prvi korak je možda u tome da redakcije preduzmu korake radi smanjivanja povoda za sudski progon. Uzdržanije interpretiranje činjenica, distanca prema izvorima, striktnije poštovanje prava na odgovor, koje je sada inače u velikoj meri ignorisano, uvažavanje prava na ispravku i izvinjenje zbog greške verovatno bi smanjili tenzije. Medije bi trebalo navoditi ne samo da poštuju pravo na odgovor i na ispravku već i da prihvate obavezu medija na samokritiku. Eventualno uvođenje ombudsmana u medijima, uglednika koji bi mogao da autonomno javno kritikuje postupke medija u samom mediju, različiti drugi oblici samoregulacije verovatno bi smanjili klevetnički talas, umanjili pravosudne reperkusije, a faktički uvećali kontrolnu funkciju medija i njihov kredibilitet. Obrazovanje novinara, ali i urednika kao "moralnih agenata" pokazaće se kao neminovnost. Pokazaće se i da je neophodno angažovanje pravnika u redakcijama i konsultacija s njima pre objavljivanja potencijalno škakljivih tekstova. U suprotnom, mnogi mediji bi mogli da budu dovedeni do finansijske iscrpljenosti i, što je najgore, do gubitka kredibiliteta, koji je u ovom trenutku inače veoma nizak.

Milan Milošević, dugogodišnji novinar beogradskog nedeljnika "Vreme", analitičar, istraživač medijske i političke scene Srbije.
Tekst je napravljen u okviru projekta Medijske stranputice u jugoistočnoj Evropi koji podržava Mreža za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM), a izvodi Media plan institut Sarajevo sa partnerskim organizacijama – Medija centar Beograd, Albanski medijski institut Tirana, Internacionalni centar za edukaciju novinara Opatija, Makedonski institut za medije Skopje i Crnogorski medijski institut Podgorica. Svi tekstovi će krajem aprila biti dostupni u knjizi na engleskom i bosanskom/srpskom/hrvatskom jeziku.


Poslednji izmenio/la Urednik dana Sub Mar 19, 2005 3:24 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Uto Mar 22, 2005 5:46 pm    Naslov: Antisemitski plakati protiv B92, Helsinškog odbora ... Odgovoriti sa citatom

Antisemitski plakati protiv B92, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Fonda za humanitarno pravo22. mart 2005.
U Beogradu su osvanuli plakati sa pozivom da se bojkotuje B92, a grafiti su ispisani i ispred jevrejskog groblja i nekih NVO.
Na plaktima kojima je tokom noći oblepljen centar grada je znak B92 u Davidovoj zvezdi, a ispod piše: "Bojkot zbog antisrpskog delovanja, pogubnog uticaja na srpsku omladinu, podrške nezavisnosti Kosova, podršku širenju narkomanije homoseksualizma i drugih bolesti sa zapada i podrške multirasnom novom svetskom poretku". Uz poruku "Srbija Srbima", potpisnik tih plakata je Nacionalni stroj.
Tokom prošle noći, ispisani su i grafiti ispred ulaza u prostorije nevladinih organizacija Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Fond za humanitarno pravo. Helsinški odbor podseća da je prethodne noći na Trgu Republike u Beogradu organizovano potpisivanje peticije "Prekinimo zaveru cutanja" u okviru kampanje protiv rastućeg antisemitizma, koju je pokrenula Grupa osam nevladinih organizacija. Ispred prostorija te NVO jutros su se pojavili grafiti "Sonja Biserko - jevrejski pion - pokorni sluga jevrejskog svetskog poretka", "Srbija, Srbima" (uz simbol četiri ocila), kao objedinjeni znaci Davidove zvezde i B92...


Poslednji izmenio/la Urednik dana Pet Apr 15, 2005 4:00 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
sumrak



Pridružio: 16 Mar 2005
Poruke: 25
Lokacija: srbija

PorukaPoslao: Uto Mar 22, 2005 6:18 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Oj srbijo medju sljivama (i ostalim povrtlarskim kulturama i vockama)...
Ovo je moguce samo u zemlji koja se zove Srbija. Sve dok u zemlji Srbiji postoje takvi likovi koji se bore protiv "sila zapada", Srbija ce biti na istoku, i to onom gde sunce ne izlazi, vec zalazi... Ne dozvolite da vas sljam omete u radu.. Sljam treba ignorisati i protiv njega se boriti svim raspolozivim sredstvima :x
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
XYZ



Pridružio: 11 Mar 2005
Poruke: 16
Lokacija: xyz

PorukaPoslao: Uto Mar 22, 2005 7:57 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Srbija postaje sve vise mesto uzasa, ksenofobije, moralne propasti... Nazalost, ne iznenadjuje me pojavljivanje ovakvih plakata. Nema svrhe da to osudim, ali ako ih budem video da to lepe u mojoj ulici ili bilo gde drugde, lepo cu da im pridjem i nalupam ih...jer ja sam gnevni biciklista, a oni ce najverovatnije posle Jevreja da predju na nas bicikliste...za neupucene ovo je Remarkova fora :wink:
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Katja



Pridružio: 21 Mar 2005
Poruke: 163

PorukaPoslao: Uto Mar 22, 2005 8:24 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Ispala mi je solja sa kafom dok sam citala vest Exclamation Ljudi ovo je neko "otkljucao ludnicu, proverite molim vas" Shocked U jednoj jedinoj recenici ti umobolni mrzitelji su opisali sustinu vecnog neprijatelja srpskog naroda, SEBE! Mrze Jevreje, mrze sve normalne ljude, mrze progres, mrze demokratiju, mrze slobodu misljenja, mrze ljude, mrze osmehe na licu, oni bi da se i svi medjusobno zamrze i poubijaju valjda??
Ipak je ovo 2005 i vi cete nestati, jer ste nemocni, jer nemate odgovore, jer nemate ljubavi u sebi, jer samo mrzite. A mi cemo ostati, nadam se normalni pored vas, i slusacemo i gledacemo B92 jos dugo dugo...Alo, Jocicu, Simicu, jel' ima neko da reaguje na raspirivanje mrznje, secate se, krivicno delo?? Nozevi u rukama maloletnika po ulicama, utakmicama skolama, mrznja prema svakome ko ne spava u SPC i krsti se sto puta na dan. To je to drustvo na koji ovi pozivaju. Nece proci, zao mi je :x
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
200/na sat



Pridružio: 31 Mar 2005
Poruke: 22

PorukaPoslao: Ned Apr 03, 2005 4:35 pm    Naslov: Mediji i istina ? Odgovoriti sa citatom

Postoji sloboda medija i zloupotreba slobode medija, kod nas je ovo drugo na snazi. Jednu istu informaciju u razlicitim medijima mozete da saznate na totalno razlicit-deformisan nacin. Svi oni favorizuju svoje sponzore, ovde je rec o finansijskoj diktaturi.
Voleo bih da osnujete TV Zamisli Srbiju, ali da ga uredjujete poput ovog sajta. Za sada ste stvarno OK !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
milutin.ljuti



Pridružio: 25 Mar 2005
Poruke: 9
Lokacija: Srbija

PorukaPoslao: Čet Apr 07, 2005 10:32 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Ma koja sloboda medija u Srbiji Question Radi ko sta hoce i za to ne snosi nikakve posledice,posebno TV stanice 8) Bitno im je samo da favorizuju nekog od novopecenih bogatasa, da prate sa kojom je pevaljkom proveo vece i to su im uglavnom udarne vesti Embarassed Ovo je prevrsilo svaku meru,na prste jedne ruke se mogu nabrojati ozbiljne TV stanice Exclamation Kada sam cuo da utakmicu nacionalne reprezentacije prenosi TV Pink samo sto se nisam srusio Exclamation Ko je doneo takvu odluku treba hitno kod psihijatra,ali mislim da mu jedan nije dovoljan,vec mu je potreban citav tim Embarassed U svakoj iole normalnoj drzavi nacionalne televizije prenose sve vaznije dogadjaje koji su vezani za predstavljanje drzave u svetu, pa i sportske Embarassed Jadna je ova Srbija kada je dozivela da na PINK-u gleda nacionalnu selekciju Exclamation
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
XYZ



Pridružio: 11 Mar 2005
Poruke: 16
Lokacija: xyz

PorukaPoslao: Sub Apr 09, 2005 2:51 am    Naslov: Ukida se kazna zatvora za klevetu? Odgovoriti sa citatom

Ukida se kazna zatvora za klevetu?
Novinarima u Srbiji najverovatnije više neće pretiti zatvorska kazna ukoliko prenesu uvredu ili klevetu. O tome bi uskoro trebalo da se izjasni Skupština Srbije, u okviru Predloga krivičnog zakonika. Ukoliko Skupština ukine zatvorsku kaznu za uvredu i klevetu, Srbija će biti prva zemlja u okruženju koja je to učinla. Intersantno je da to nisu još učinile čak i neke države koje su starije članice Evrpske unije.
Predloženu izmenu odredbi podražalo je Ministarstvo kulture, a uskoro će se o tome izjasniti i Ministarstvo pravde, kao i Vlada Srbije.
U novinarskim udruženjima smatraju da bi to mogla biti ohrabrujuća promena. Ipak, iako se odredba o zatvorskoj kazni već neko vreme ne primenjuje u Srbiji, novinari podsećaju da pretnja ipak može da se pretvori u izuzetak.
NUNS je zatražio od Skupštine i da razmotri uvođenje odredbe o takozvanoj dužnoj novinarskoj pažnji, kojom tuženi novinar ne bi morao da dokazuje istinitost informacije koju je objavio, već bi trebalo da dokaže da je postupao po pravilima struke.


Pa sad, ne vidim neke suštinske promene, naime, jedno je visina i vrsta zaprećene kazne, a druga je stvar sudska praksa, odnosno, kako je sud presudjivao u tzv. "klevetušama". Sem u retkim slučajevima, optuženi za klevetu dobijao je uslovnu kaznu ili novčanu.
Ipak, treba podržati promene u ovom pravcu, ako ništa, ono bar imidža radi. Ne verujem da je ikoga zaprećena kazna za klevetu sprečavala da klevetu i učini.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
legalista



Pridružio: 12 Mar 2005
Poruke: 19
Lokacija: sirom lepe otadzbine

PorukaPoslao: Pon Apr 11, 2005 10:15 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Predlog o izmeni Krivicnog zakona u kome se za klevetu nece zatvorski kaznjavati, predstavlja veliki korak napred. Tacno je da u poslednje vreme sudovi za krivicno delo klevete nisu izricali kaznu zatvora, ali ce zakonskom promenom zastita novinara biti potpuna. Vazno je obezbediti adekvatnu primenu zakonskih odredbi kada je u pitanju visina izricanja novcane kazne za izvrseno krivicno delo klevete, tj. uticati kroz sudsku praksu da novcane kazne ne budu velike (kao za vreme Milosevica).
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
abrakadabra



Pridružio: 09 Apr 2005
Poruke: 61

PorukaPoslao: Čet Apr 14, 2005 1:11 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Novinaru Bojanu Tončiću su upućene ozbiljne pretnje iz okruženja nekadašnjeg šefa Crvenih beretki Franka Simatovića.
Dnevni list Danas nedavno je između ostalog objavio da je Franko Simatović Frenki "operativni šef akcije 'dobrovoljnih predaja' Haškom tribunalu optuženih iz Srbije i Republike Srpske". Iako je Vlada Srbije demantovala te navode, redakcija tog dnevnika prenela je da ostaje pri objavljenom tekstu jer je on rezutat komunikacije sa vrlo respektabilnim izvorom koji nije u konfliktu sa vladom".
Ipak nedugo zatim potpisniku teksta Bojanu Tončiću ubrzo su stigle pretnje iz 'okruženja' Simatovića ne samo tužbom već i nasiljem: "Redakcija Danasa i ja dobili smo pretnje u ponedeljak 12.aprila i reč je o onome kako je uredništvo procenilo da su to utemeljene pretnje, odnosno ozbiljne. Uredništvo je u dva navrata te pretnje razmatralo i konstatovalo da o njima ne može da se ćuti".


Dok god likovi kao sto je Frenki budu mogli nekaznjeno da prete novinarima bice novih slucajeva Curuvija u Srbiji. A ocigledno je da u toj vesti ima istine, jer reakcija ukazuje na to. Uplasio se frenki kolega i njihove reakcije na vest!!!
"Danas" je reagovao na pravi nacin i stao uz svog novinara, i dao im do znanja da se ne plase. A istrazni organi,...pa njihov odgovor na ovo ce biti verovatno tipa...neko se salio...kao komandant Dzo sa pancevackog mosta.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
200/na sat



Pridružio: 31 Mar 2005
Poruke: 22

PorukaPoslao: Čet Apr 14, 2005 10:18 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Vecina ljudi pogresno procenjuje franka simatovica-frenkija, misleci da je on samo jedan od zlocinackih paravojnika (poput legije, zvekija, gumara). On je covek, koji je stvorio te nemani, poseduje veliko iskustvo u podzemlju, tako da niko normalan (ako ih ima u ovoj zemlji) ne treba olako shvatiti pretnje koje su upucene Bojanu Toncicu, novinaru-Danas-a.
Cudno je kako je Haski tribunal (uz garancije srpske vlade, i saglasnost SAD-a, Francuske, i Rusije) pustio da se brane sa slobode ljude koji su dugogodisnji sefovi tajne policije i zlocinackih organizacija.
Zakljucak je da su oni pusteni nakon nekih dogovora ?
Kojih Question pa vec se otkriva ovih dana, lobiranje srpskih zlocinaca da se "dobrovoljno" pojave u Hagu Idea
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    Zamisli Srbiju forum -> Demokratija i Srbija! Sva vremena su GMT + 2 sata
Idi na stranu 1, 2, 3 ... 65, 66, 67  Sledeci
Strana 1 od 67

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu
Zamisli Srbiju topic RSS feed 


Powered by phpBB © 2001, 2006 phpBB Group