Zamisli Srbiju forum Zamisli Srbiju
(Zamisli svoj grad)
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   PristupiPristupi 

Suocavanje-Analize, izvestaji, dokumenta, inicijative...
Idi na stranu 1, 2, 3 ... 35, 36, 37  Sledeci
 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    Zamisli Srbiju forum -> Haški tribunal/ Suočavanje sa prošlošću
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Čet Mar 10, 2005 5:35 pm    Naslov: Suocavanje-Analize, izvestaji, dokumenta, inicijative... Odgovoriti sa citatom

NOJMAN: U SRBIJI VLADA ZAVERA ĆUTANJA O RATNIM ZLOČINIMA
Sociolog Janja Beč Nojman misljenja je da u Srbiji vlada "zavera ćutanja" o zločinima koji su počinjeni u protekloj deceniji u ime srpskog naroda i da je ta zavera godinama prerasla u "zločin ćutanja". "Nesposobnost suočavanja sa zločinima omogućava da se zločini ponove. Ne bi to bilo prvi put i nije to samo ovde slučaj. Poseban zločin ćutanja vlada oko tabu-tema, pre svega o genocidu nad bošnjačkim narodom u Bosni i Hercegovini, od 1992. do 1995. godine".
Ona ocenjuje da je onima koji su zločine organizovali i sprovodili u interesu kolektivna krivica. "Svako suđenje za ratni zločin oslobađa moj narod. Ne mislim da deset miliona Srba treba da stane iza nekoliko hiljada egzekutora, planera i organizatora. Ali, egzekutori i organizatori zločina žele da nas ubede da smo svi krivi, odnosno da onda niko nije kriv".
Po njenim rečima, nijedan zločin u istoriji nije tako dokumentovan kao ovi na prostoru bivše Jugoslavije. "Postoje podaci, brojevi, imena, datumi... Nema tu više nikakvog mitološkog pristupa, ne prolazi više priča: 'Čuo ja, bio, video...' i slično. Dajte da pričamo o brojevima, o datumima, da se suočimo, da slušamo jedni druge. Jer ako prihvatimo kolektivnu krivicu, to će značiti da podržavamo one koji su zločine planirali i počinili".
“U Srbiji treba demontirati "vojno-policijsko-mafijašku strukturu, pošto ona agresiju koja je imala prema spolja, sada okreće prema svome sopstvenom narodu na različite načine". Ocenila je da će srpski narod morati pre ili kasnije da se suoči sa počinjenim zločinima. "Mi ćemo morati s tim da se suočimo. Ako ne sada, onda će nas deca pitati šta se to zapravo zbivalo. Ta deca će putovati u inostranstvu, družiti se, čuće, jer društvo je sve više otvoreno, postoji internet, televizija... Pa će deca pitati: 'Šta ste vi, tata i mama, radili u tom ratu, da li ste ubijali, da li ste dali političku podršku, da li ste bili protiv toga...'", navela je Beč Nojman.
"Na prostoru Balkana se kroz vekove pokazuje nesposobnost suočavanja sa zločinima, pa potiskivanje prerasta u agresiju. U martu 2004. smo na Kosovu imali primer izbijanja agresije. Kao, mirno, mirno a onda izleti tolika negativna energija, jer su sve agresije zapravo samo potisnute, a prolaze bez ikakvih sankcija, bez kazne. Imamo zločin, a nemamo kaznu, nema ni reči o pokajanju", navodi Beč Nojman.

Janja Beč Nojman predaje predmet Ratni zločini, genocid i sećanje na Centru za interdiciplinarne postdiplomske studije u u Sarajevu. Taj Centar osnovan je uz pomoć Univerziteta u Bolonji, italijanske vlade i Evropske unije. Janja Beč Nojman autor je knjige "Pucanje duše" (1997), u kojoj su sabrane ispovesti žena Bošnjakinja koje su preživele rat i ostale bez familija, a 2004. izdala je knjigu o "odlivu mozgova" iz BiH, pod nazivom "Arhipelag Atlantida".


Poslednji put izmenio/la Urednik dana Uto Avg 23, 2005 4:40 am, izmenio/la ukupno 2 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Uto Mar 15, 2005 6:59 pm    Naslov: "Mackatica" Odgovoriti sa citatom

Inicijativa za formiranje Anektnog odbora u vezi sa “Mačkaticom” predata predsedniku Skupštine Srbije
Povodom inicijative osam nevladinih organizacija, predsednik Narodne skupštne Republike Srbije Predrag Marković čvrsto je obećao da će kao predsednik i poslanik Skupštine Srbije učiniti sve da obezbedi institucionalnu podršku za osnivanje Anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o spaljivanju tela kosovskih Albanaca u fabrici “Mačkatica” u Surdulici tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Na sastanku 14. marta 2005. godine, predstavnici osam nevladinih organizacija, Nataša Kandić i Dragan Lalošević, Fond za humanitarno pravo (FHP), Biljana Kovačević Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava (YUKOM), Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava i Andrej Nosov, Inicijativa mladih, zatražili su od predsednika Skupštine da podrži inicijativu za formiranje Anektnog odbora u cilju:
1. Utvrđivanja činjenica i okolnosti u vezi sa spaljivanjem tela kosovskih Albanaca u fabrici “Mačkatica” u Surdulici, kao i na drugim mestima u Srbiji tokom NATO bombardovanja.
2. Utvrđivanja činjenica u vezi sa učešćem pripadnika MUP Srbije, Državne bezbednosti i specijalnih jedinica u premeštanju tela sa Kosova i u spaljivanju tela u Srbiji.

Predstavnici nevladinih organizacija ukazali su predsedniku Skupštine da bi usvajanje pokrenute inicijative podstaklo pokretanje i drugih vansudskih mehanizama za suočavanje sa prošlošću, koji se primenjuju u društvima posle oružanih sukoba, u cilju kazivanja istine i primene principa odgovornosti, kao uslova stvaranja demokratske budućnosti.

Činjenice o slučaju “Mačkatica”
U toku NATO bombardovanja srpske snage su, u cilju uništavanja tragova o počinjenim zločinima na Kosovu, prenela tela albanskih civila sa Kosova u Srbiju, organizovale skrivanje leševa u grobnicama na terenima specijalnih jedinica MUP Srbije i spaljivanje posmrtnih ostataka u visokim pećima. Prema podacima FHP-a, iz više izvora, u toku maja 1999. godine, u Surdulicu su dopremljene najmanje dve isporuke leševa sa Kosova, koji su spaljeni u fabrici “Mačkatica” uz obezbeđenje lokalne Državne bezbednosti.
Nakon objavljivanja informacija o spaljivanju tela, lokalni šefovi policije i BIA-e, počeli su da prete i na drugi način vrše pritisak na građane u cilju sprečavanja da u javnost izađe istina. Najviši funkcioner MUP-a Srbije i BIA nisu sankcionisali ovakvo ponašanje svojih podređenih, već postoje ozbiljne indicije da ih štite i blokiraju istragu.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sre Mar 30, 2005 2:42 pm    Naslov: Srbija u zamci dogmatskog mišljenja Odgovoriti sa citatom

Srbija u zamci dogmatskog mišljenja

Bilans promašenog projekta 25.03.2005. (Piše: Sonja Biserko)

Nije više sporno da je Srbija bila generator ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. Nije sporna ni činjenica da je u svom ratnom poduhvatu imala podršku JNA i MUP Srbije, kao i ponajviše tajnih službi koje su bile ključne u organizovanju rata. Međutim, i pored vojne nadmoći koju je imala, Srbija nije mogla da savlada otpor ostalih jugoslovenskih naroda, jer se pokazalo da one imaju moralnu nadmoć i da su njihove težnje u skladu sa dominantnim svetskim procesima. Nažalost, ove činjenice se u Srbiji još ne prihvataju. Proporcionalno činjenicama koje ukazuju na odgovoronost Srbije, u samoj Srbiji se utoliko više insistira na odgovornosti secesionističkih republika Slovenije, Hrvatske i na svetskoj zaveri da se "razvodni snaga Srbije".
Dezintegrativni procesi u Jugoslaviji odvijali su se paralelno sa procesom demokratizacije i nisu nužno vodili raspadu zemlje, ali sigurno ne ni transformaciji kakvu su zagovarali srpski nacionalisti i vojni estsblišment: čvrsta, monolitna federacija. Težnja za republičkom samostalnošću bila je izražena već šezdesetih godina prošlog veka, a svoju legitimaciju dobila je Ustavom 1974. Srbi su u "strahu" od raspada države, navodno svojim preventivnim merama i olakim prelaskom na ideju "države svih Srba" proizveli njen raspad, bez pokušaja da se postojeći problemi rešavaju kroz nacionalne ili međunarodne institucije. Srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bio je neizbežni element projekta nove srpske države. DB MUP Srbije i JNA ih je naoružao, obučio za pobunu, pre bilo kakvih hrvatskih ili bosanskih pokušaja da se otcepe od Jugoslavije.

Cilj ratne politike
U interpretaciji srpskih nacionalista, Ustav 1974 bio je glavni razlog za raspad zemlje jer je konfederalizovao Jugoslaviju. Iz današnje perspective, kada je 25 zemalja Evropske unije u fazi ratifikacije novog ustava, Ustav Jugoslavije iz 1974 se doima kao avangarda tog procesa, jer je anticipirao konstitucionalno rešenje složenih zajednica kakva je sada EU. Za ustav EU se kaže da se "zalaže za političku filozofiju vlastitog transnacionalnog pluralizma, a ne za neko prošireno tumačenje nacionalnih država." Jer, "da bi se stvarno EU potvrdila kao demiokratija , mora se zaboraviti na opšte prihvaćeno razmišljanje o ustavu. A da bi se to postiglo potrebno je napraviti tri konceptulana pomeranja: težiti međusobnom priznavanju identiteta svih članica, a ne zajedničkog identiteta; promovisati zajednicu projekata a ne zajednicu identiteta; horizontalna podela vlasti među državama, a ne samo vertikalna između država i unije".
Srpski nacionalisti nisu bili spremni za napor koji je zahtevala tako složena zajednica. Umesto pregovora i sporazumnog rešavanja, Srbija je poslednju deceniju prošlog veka vodila ratove za rekompoziciju Balkana, odnosno teritorije bivše Jugoslavije. Povratak na predkomunističku antidemokratsku tradiciju tumači se kao otvoreno pravo Srbije na povratak na 1918. godinu (1941), kako bi se sa pozicije pretpostavljenog pobedničkog, istorijskog trijumfalizma iznova prekrajala druga Jugoslavija. Na tom projektu istrajava i sada, ali "mirnim i diplomatskim" sredstvima, preko aktivnosti Srpke pravoslavne crkve koja deluje kao parapolitička organizacija, te nizom administrativnih mera koje imaju za cilj sprečavanje povratka izbeglica i marginalizovanje manjina kroz njihovo isključivanje iz političkog odlučivanja, te kulturnu i obrazovnu politike i sl. Radi se, u suštini o strategiji čekanja novih međunarodnih okolnosti.
Ratna politika Srbije bila je odgovor na nezaustavljivi proces decentralizacije i demokratizacije Jugoslavije, odnosno osamostavljavanja drugih republika. Poslednji pokušaj da se očuva državni okvir Jugosolavije koji je ponuđen na Haškoj konferenciji 1991. godinu u organizaciji EU, Srbija nije prihvatila. Rat u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i, kasnije na Kosovu zaustavljeni su intervencijom međunarodne zajednice. Hrvatska je priznata kao država tek nakon što je srušen Vukovar, Dubrovnik i drugi hrvatski gradovi, te zaokružena srpska etnička teritorija u tzv. Republiku Srpsku Krajinu. Rat u Bosni je zaustavljen tek 1995. godine nakon najvećeg masakra koji se desio u Evropi nakon Drugog svetskog rata, masakra više od 10.000 civilia u Srebrenici. Dejtonski sporazum je uvažio etničku podelu koja je rezultat genocidne politike nad bošnjačkim narodom. Pokušaj Miloševića da na isti način stvori novu situaciju i na Kosovu, čime bi se ozbiljno ugrozila stabilnost čitavog Balkana, završio je NATO intervencijom. Sada je na delu strategija podele Kosova čiji je promoter, kao i za Hrvatsku i BiH, ponovo Dobrica Ćosić, pisac i akademik. Ćosić je objavio i knjigu "Kosovo" (oktobar 2004.godine) koja je, po njegovim rečima, "pripovest o srpskom stradanju na Kosovu i ponešto o borbi za srpska prava". U suštini, radi se o svojevrsnoj priprem javnosti kojoj se na promocijima sirom Srbrije poručuje: podelimo Kosovo, oslobađamo se Kosova!
Tvakav ratni saldo imao je ogromne posledice na ceo region Rezultati projekta "svi Srbi u jednoj državi" su pogubni, ne samo za druge u regionu, nego i za Srbe. Ljudske žrtve, mada nisu precizno utvrđene, prema raznim procenama iznose više od 200.000 ljudi. Ukupan broj izbeglica i raseljenih lica u Hrvatskoj je oko 513, 000, u BiH je 1995. bilo 1, 282. 000 raseljenih i oko 1, 200. 000 izbeglica. U Srbiji je veliki broj manjina pod pritiskom napustio zemlju; Hrvata oko 60.000, Mađara 50. 000, Albanaca 300.000. Oko 300.000 gradajan Srbije, uglavnom mladih ljudi, napustilo je zemlju zbog straha od mobilizacije, a kasnije zbog ekonomskih razloga. Najveći broj Albanaca od 800.000 proteranih za vreme intervencije se vratio, ali značajan broj je ostao po svetu. Ukupno oko 4,4 miliona ljudi promenilo je mesto boravka, odnosno oko 20 odsto stanovništva. Indirektna ekonomska šteta izazvana ratom za ceo region procenjuje se na oko 125 milijardi dolara. Osim toga, došlo je do kriminalizacije gotovo čitavog regiona koji je postao sinonim za trgovinu ljudima, drogom i oružjem.
Nakon kolapsa komunizma, zbog pomanjkanja demokratskog potencijala neophodnog za funkcionisanje i transformaciju kompleksnih državnih zajednica, došlo je do raspada socijalističkih federacija (ČSSR, SSSR i SFRJ). U vakuumu do kojeg je došlo, pre svega u pogledu identiteta pojedinih naroda, nacionalizam je imao važnu mobilizirajuću ulogu u periodu tranzicije i demokratizacije, ali je u pojedinim slučajevima delovao kao okidač za sukob. Srpski nacionalni program bio je okidač ratova u Jugoslaviji, jer su srpski nacionalisti smatrali da je došao trenutak da Srbi najzad zaokruže svoju nacionalnu (etničku) državu. Scenario za rasturanje Jugoslavije bio je ispalinaran u detalje. To je bilo vidljivo i po tome što su se događaji smenjivali velikom brzinom, što nije ostavljalo vremena drugim republikama da se organizuju i na odgovarajući način reaguju. Erupcija srpskog nacionalizma, koji je posredstvom medija bio vešto manipulisan, stavljena je u funkciju mobilisanja srpskog naroda u celini, pre svega u Hrvatskoj. Srpski komunizam je tragično završio u radikalnom nacionalizmu koji je svojevrsna odbrana komunizma kao kolektivističkog "suverenog" načina života. Erik Hobsbaum je još 1990. godne preptostavio da će se nacionalizmi obnoviti u obliku neke vrste reakcionarnog populizma kao otpor liberalizaciji.

Etničko čišćenje u funkciji etničke države
Proces Slobodanu Miloševiću u Haškom sudu ispisuje preciznu hronologiju svih ratnih događanja i otkriva njegove ciljeve, ideologiju srpskog nacizma i njegove arhitekte. Milan Babić, bivši predesdnik tzv. Republike Srpske Krajine je, kao aktivni učesnik realizacije projekta u Hrvatskoj, u svom svedočenju, veoma ubedljivo pokazao kako je program bio detaljno pripreman u institucijama sistema, kao što su vojska, policija, Akademija, mediji. U Hagu se jasno razotkriva činjenica da je etničko čišćenje bilo cilj rata, a ne njegova posledica. Ono je bilo u funkciji, kako to kaže akademik Jovičić, "okupljanja svih Srba u jednoj državi", iz čega sledi da bi se Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, koje su stvorene "borbom tamošnjeg srpskog naroda", morale ujediniti sa Srbijom i Crnom Gorom, pod nazivom, kako on sugeriše, Ujedinjene srpske zemlje. Miloševićev svedok istoričar i akademik, Čedomir Popov, je, negirajući da je postojao plan "Velike Srbije", na pitanje tužioca Džefri Najsa, kakvo bi ime nosila država pod predpostavkom da se Srbiji priključe Republika Srpska i (sada nepostojeća) Republika Srpska Krajina, odgovorio da bi se takva država zvala Srbija.
Brojna priznanja optuženika pred Haškim tribunalom, pre svega, Biljane Plavšić, jednog od vodećih lidera bosanskih Srba, bezobzirno se poništavaju i devalviraju kroz medijsku kampanju u kojoj se relativizira značaj tih priznanja koja se tumače kao rezultat svojevrsnog pritiska i nagodbe sa Hagom.
U traganju za odgovorom na pitanje zašto se Srbija krajem XX veka opredelila za stvaranje srpske etničke države, koja nije bila moguća bez etničkog čišćenja i masovnih ratnih zločina, neophodno je imati u vidu i jedinstveno nasleđe srpske vojne tradicije od nastanka moderne srpske države. Aktivna uloga vojske u politici pokazuje se kao konstanta moderne istorije Srbije i Jugoslavije i predstavlja jedno od njenih najmarkantijih obeležja u XX veku. Vojska je, s jedne strane, bila glavni oslonac režima i zvanične državne ideologije, ali je često bivala i samostalni politički činilac koji na sebe preuzima kreativnu ulogu u formulisanju nacionalno-političkih ciljeva, s druge strane. Istovremeno, istorija srpskog militarizma neodvojiva je od istorije srpske autoritarnosti. Tokom poslednje tri decenije XX veka, vojska je imala istaknutu ulogu aktivnog čuvara režima, odnosno državne ideologije (socijalizma), što se poklapalo sa interesima srpske nacionalne elite. Međutim, u tom periodu njena uloga je prevazilazila okvire čuvara i često je imala samostalnu političku ulogu. Bez oslonca na vojsku, srpski nacionalisti ne bi tako duboko verovali u uspeh svog projekta. Ovaj savez je bio moguć, jer se JNA ionako u najvećoj meri oslanjala na Srbiju, kao što je to činilo i savezno rukovodstvo.

Vojno-pravoslavna veza
Ogroman represivni aparat koji je stvorila bivša Jugoslavija bio je, pre svega, izraz sui generis geostrateškog položaja Jugoslavije. Kohezija zemlje čuvala se kroz stalno insistiranje na ugroženosti zemlje od strane spoljnjeg okruženja, koje je protiv Jugoslavije vodilo "specijalni rat" i preko veličanja uspeha socijalističkog sistema. Kolaps SSSR i prestanak hladnog rata ostavio je Jugoslaviju na vetrometini kojoj njeno političko rukovodstvo nije bilo doraslo. Međunarodni faktori su, takoreći preko noći, napustili Jugoslaviju kao svoj geostrateški prioritet. Činjenica da je Srbija bila nespremna za transformaciju Jugoslavije je bila olakšavajuća u pravljenju saveza sa aparatom koji je bio konzervativan i dogmatski. Ovaj savez je sprečio mirnu transformaciju Jugoslavije koja je imala sve preduslove za to: jugoslovenska privreda je delomično već bila tržišna, njeno iskustvo sa Zapadom već je bilo značajno, posebno njen institucionalne veze (bila je pred Sporazumom o asocijaciji sa EZ, posmatrački status u Savetu Evrope, posebne veze sa NATO i sl.).
Srpska pravoslavna crkva je sa dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, vraćena na javnu scenu, kako bi pomogla u operacionalizaciji srpskog nacionalnog programa. U tome je odigrala veoma značajnu ulogu, doprinoseći buđenju etnonacionalizma i velikodržavnog raspoloženja najširih slojeva, manipulišući religijskim i nacionalnim osećanjima građana u političke svrhe. Istovremeno, dala je punu podršku Slobodanu Miloševiću, što je imalo važnu ulogu u mobilizaciji određenih, antikomunistički nastrojenih segmenata društva. Nakon uklanjanja Miloševiča i dolaskom nove vlasti, proces povratka SPC u sferu javnog života je ubrzan i počeo je ubrzan rad na institucionalnom napuštanju sekularnog principa na svim nivoima života društva i države. SPC je, osim toga, dobila i prominentnu ulogu u oblikovanju nacionalnog identiteta i sveukupnog kulturnog modela mladih. Značaj uloge Crkve je utoliko veći što ona ovakvu svoju ulogu vrši u uslovima razorenog društva, krize identiteta i opšteg vrednosnog vakuuma koje su za sobom ostavili nedavni ratovi, za koje i sama crkva snosi znatan deo odgovornosti. Vrednosti koje crkva promoviše protive se samim temeljima modernog društva: na opiranju privatnoj svojini i tržišnoj privredi, elementarnim političkim i individualnim ljudskim pravima. U procesu je utvrđivanje narodne drzave koji neguje autoritarni tip vladavine, čemu je u velikoj meri doprineo Slobodan Milošević razaranjem institucija i promovisanjem naroda u političkog aktera kroz vaninstitucionalne forme (mitinge). U opštem procesu raspadanja i spolja nametnute pacifikacije Srbije, koja je neutralisala ulogu vojske, SPC je podsticana iz drugih struktura na preuzimanje uloge integrativnog činioca srpskog naroda u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Kosovu i Makedoniji.
Treba dodati da je ruski faktor, odnosno oslanjanje na iluziju da će Rusija delovati na liniji srpskih interesa, takođe imao važnu ulogu u percepciji srpskih nacionalista i njihovoj pripremi za rat. Srpski nacionalisti smatraju da je gubljenje statusa super sile sprečilo Rusiju da se značajnije angažuje na Balkanu. Rusija je svakako, ili barem jedan deo ruske elite, iz svojih, reklo bi se, sebičnih razloga, podsticala nadanja u Srbiji u povratak Rusije kao svetske sile na međunarodnu scenu i ohrabrivala Srbiju da istraje u otporu međunarodnoj zajednici. Ruska neodgovornost se najbolje očituje u činjenici da bi bombardovanje NATO 1999. godine trajalo mnogo kraće, ili do njega uopšte ne bi došlo da je Rusija blagovremeno izvršila adekvatan pritisak na Srbiju. Srbija je u Rusiji, odnosno pravoslavnoj civilizaciji tražila istorijski oslonac. Činjenica je da je Srbija mentalno deo tog sveta, što se najbolje vidi i kroz njen odnos prema tržišnoj privredi i evropskim vrednostima. Odnos Srbije prema Rusiji u poslednjih 50 godina prelamao se kroz ključne tačke kao što je raskid Tita sa Staljinom 1948 , zatim odnos prema Hrušćovu i Gorbačovu . Dolaskom Vladimira Putina na vlast u Rusiji i Vojislava Koštunice u Srbiji, ruska veza je ponovo postala vidljiva. Veoma je veliki uticaj ruske crkve i obaveštajnih službi. Njihovo delovanje je veoma malo istraživano, čime se pothranjuje i preuveličava ruski istorijski mit.

Osporavanje granica
Transformacija Jugoslavije u labavu federaciju ili konfederaciju za srpske nacionaliste nije bila prihvatljiva. Jugoslavija se smatrala rešenjem srpskog pitanja , samo pod pretpostavkom da je ona centralistička i unitarna država. Takva Jugoslavija međutim, nikada nije zadovoljavala aspiracije drugih jugoslovenskih naroda. Srbi su od samog od nastanka prve Jugoslavije 1918, pružali snažan otpor ideji federacije, a pogotovo principu sporazumevanja (svih republika i pokrajina), koji je kao temeljni princip donošenja odluka uveden Ustavom 1974. Oni su istina, u socijalistickoj Jugoslaviji bili zadovoljni i federacijom Jugoslavije, ali samo dok je u njoj postojala garancija za srpsku dominaciju. Takva Jugoslavija prvi put je osporena polovinom šezdesetih (Brionski plenum 1966) i srpski nacionalisti od tada se sve više okreću istorijskoj alternativi - ideji Velike Srbije. Njeno stvaranje podrazumevalo je teritorijalnu ekspanziju prema sverozapadu, odnosno prema delovima Hrvatske (trećina teritorije) i BiH (dve trećine te bivše centralne jugoslovenske republike). Ta ideja, čiji je ideolog bio Dobrica Ćosić i krug oko njega, dobila je široku podršku srpske elite krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Bez te podrške pojava Slobodana Miloševića ne bi bila moguća.
Delegitimisanjem Ustava iz 1974. godine kao komunističkog ustava, srpska elita je nastojala da delegitimiše republičke granice i time stvori pretpostavke za stvaranje srpske etničke države. Takve interpretacije Ustava iz 1974. uticale su na odnos međunarodne zajednice prema ratu i raspadu Jugoslavije, što je u velikoj meri produžilo agoniju celog regiona. One su doprinele oklevanju međunarodne zajednice da prizna novostvorene države i uticale na to da međunarodna zajednica pristine na podelu Bosne i Hercegovine u Dejtonu, po etničkom principu. Povlađivanjem etnickim granicama ona je olakšala Miloševićevu ratnu politiku.

Finansiranje rata
Pljačkaški karakter rata i opšta kriminalizacija podržani su obezglavljenim represivnim mehanizmom, koji je sa srpskim nacionalistima našao zajednički interes u podeli plena i očuvanju države. Vojnoindistrijski kompleks, nesrazmerno veliki u odnosu na broj stanovnika i relativno slabu jugoslovensku ekonomiju, izrastao je na jugoslovenskoj odbrambenoj strategiji, a izvoz oružja bio je jedan od glavnih izvora zarade za Jugoslaviju. Industrija oružja, koja je bila pod direktnom kontrolom JNA i koncentrisana uglavnom u Bosni i Hercegovini, proizvodila je pešadijsko i ostalo lako naoružanje, ali i moderne tenkove, artiljeriju i elektronsku opremu.
Početkom osamdesetih godina jugoslovenska privreda upala je u recesiju, ali je vojnoidustrijski sektor i dalje donosio prihod. Obiman izvoz oružja nastavljen je u vreme Miloševioćevog režima, odnosno nakon raspada Jugoslavije. Zato je već početkom rata iz BiH u Srbiju prebačeno nekoliko veoma vrednih vojnoindustrijskih postrojenja, kao što je fabrika za avijaciju i tenkove. Dislokacija ovih postrojenja obezbedila je finansijsku podršku Miloševićevom režimu. O izvozu oružja Srbije i RS u Irak i druge sporne zemlje iscrpan izveštaj je napravila Međunarodna krizna grupa 2002. godine.
Hiperinflacija u periodu od 1992. do 1994. je bila važan izvor bogaćenja Miloševića i njegovog okruzenja i, verovatno, najbolja ilustracija pljačkaškog karaktera, ne samo rata, već i Miloševićevog režima. Osnovni razlozi za ovakvu inflaciju leži u krađi državnih rezervi, odnosno čvrste valute kojima je, između ostalog, finansiran rat u Bosni i Hercegovini, i izdržavane RS i tzv. RSK. Važna karika u finansiranju rata bila je i Savezna uprava carine (SUC), na čijem se čelu nalazio Mihalj Kertes, direktor i odani prijatelj Slobodana Miloševića, koja je jedina mogla da sakuplja devize i domaću valutu. To je bila finansijska konstrukcija za nabavku opreme, između ostalog i onu za VJ i za Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije od 1994. do 2000. godine. Veliki deo sredstava je takođe sklanjan u off-shore skloništa, uz punu saradnju Državne bezbednosti, o čemu je iscrpan izveštaj napravio finansijski ekspert Morten Torkildsen za potrebe Haškog tribunala.
Međunarodne sankcije, kao i embargo UN na uvoz oružja svima u bivšjoj Jugoslaviji, osim što su pogađale najslabiju stranu u konfliktu (Bošnjake), stvorile su prostor za funkcionisanje crnog tržišta i neslućene mogućnosti za bogaćenje, pre svega onih bliskih režimu. Mnogi su imali interes da rat potraje, jer je to obezbeđivalo ogromnu zaradu svim stranama u konfliktu. Finansijske manipulacije Miloševića, njegovih lojalnih saradnika i DB, najvažnija je pozadina balkanskog rata: preraspodela bogatstva. Ratno profiterstvo ostavilo je nasleđe koje otežava postratnu rekonstrukciju regiona, a istovremeno je doprinelo izgradnji nove finansijske elite u čitavom regionu, koja obezbeđuje kontinuitet sa prethodnim režimom.

Novi izabranik "saveza elita"
Nesporazum Srba sa svetom krajem XX veka ostao je i nakon 5. oktobra, uprkos ogromnoj želji sveta da se Srbija primi natrag u okrilje međunarodne zajednice. Nijedna zemlja u tranziciji nije dobila tako povoljne uslove za prijem u Savet Evrope, niti je dobila tretman kakav je dobila Srbija. EU je prostrla crveni tepih sa nadom da će nova demokratska vlast napraviti istinski diskontinuitet sa Miloševićevim režimom Međunarodna zajednica je propustila priliku da u okviru energije koju je generisao 5. oktobar napravi stratešku distinkciju između aktera, posebno dva ključna, Vojislava Koštinice i Zorana Đinđića. Sa te strane izostala je podrška političkim snagama diskontinuiteta, koje je predstavljao Zoran Đinđić. Zabluda o Vojislavu Koštunici kao demokratskom lideru trajala je suviše dugo, kao i očekivanja da će njegova Komisija za istinu i pomirenje biti sposobna da pokrene pitanje suočavanja. Vojislav Koštunica ni u jednom trenutku nije osudio Miloševićevu ratnu politiku, niti se ikada pozitivno izjasnio o Haškom tribunalu. Takođe, Vojislav Kostunica se nikada nije distancirao od projekta Velike Srbije. Naprotiv, on je koristio svaku priliku da Republiku Srpsku tretira kao drugu srpsku državu koja je privremeno razdvojena od Srbije. Njegov prvi odlazak u BiH u funkciji predsednika SRJ, bio je zamišljen kao simboličan izraz njegovog nepriznavanja BiH kao države, odnosno Sarajeva kao glavnog grada te države. Bez postavljanja jasne granice, pre svega, kroz distanciranje od zločina, nije moguće integrisanje društva u Srbiji. U suštini iste konzervativne snage koje su stvorile Miloševića (da bi ga potom uklonile) u savezu sa mafijom, koja je već duboko obuhvatila i samu državu, nastavile su da opstruiraju prihvatanje promena i novih vrednosti, pod izgovrom da bi to uništilo tradicionalni oblik solidarnosti, samo "srpsko biće", te da bi se zemlja rasprodala strancima od čega bi koristi imali samo međunarodni finansijski krugovi.
Tek je ubistvo premijera Zorana Đinđića ogolilo iluziju o Srbiji kao demokratskom potencijalu i lideru na Balkanu, koju je Zapad izgradio nakon 5. oktobra 2000.g. Zato razumevanje Srbije nakon odlaska Slobodana Miloševića mora poći od definisanja 5. oktobra. Duboka frustracija i nezadovoljstvo građana s jedne strane, i svojevrsni dogovor između Demokratske opozicije Srbije i najužeg okruženja Slobodanan Miloševića (vojska, policija, najbliži saradnici) u periodu između 25. septembra i 5. oktobra 2000. godine, s druge, uz ogromnu političku i finansijsku podršku Zapada, doveli su do "saveza elita" koji je obezbedio nenasilnu smenu Miloševića. Međutim, izbor Vojislava Koštunice za predsedničkog kandidata DOS bio je izraz konsenzusa koji je postignut u krugovima Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve i Vojske Jugoslavije, prihvaćenog i unutar DOS, što je trebalo da spreči da Srbija posle 5. oktobra napusti osnovni pravac nacionalne politike pod Miloševićem.
Ovakav ishod 5. oktobra omogućio je kontinuitet sa politikom prethodnog režima, posebno na planu očuvanja nacionalnog projekta, a time i održavanja kriminalizovanih i represivnih državnih i paradržavnih struktura. Odnos snaga sprečio je podvlačenje crte i pravljenje uvida u Miloševićevo nasleđe. U suštini, nova politička elita nije imala moralni kredibilitet da iz suočavanja sa zločinom crpi novi izvor neophodne energije. Zato je došlo do svojevrsne "racionalizacije": od negiranja zločina i negiranja samog postojanja projekta Velika Srbija, do prebacivanja celokupne odgovornosti na komunistički režim.
Za 13 godina Miloševićeve vladavine izgrađen je politički i privredni sistem koji još uvek u velikoj meri dominira, a može se definisati kao nacionalistički i oligarhijski. Milošević je promovisao oligarhijski sistem kao simbiozu državnih, društvenih i privatnih interesa. To se ogleda pre svega kroz postojanje tri oblika svojine (državna, društvena i privatna), što omogućava istovremeno upravljanje i državnom i privatnom svojinom. Veoma je čest slučaj da su pojedini ministri istovremeno i direktori. Kroz arbitrane propise koji se odnose na privredu omogućena je neograničena korupcija, pre svega preko monetarne i bankarske politike, koja je služila za finansiranje sasvim određenih državnih i privatnih interesa.
Od smene Miloševića, Srbija je državni provizorijum. Oligarhija je prihvatila novu vladu, kako bi se obezbedila međunarodna normalizacija, ali ne i reforma unutrašnjih političkih i privrednih odnosa. Vlada premijera Đinđića je imala velike ambicije, ali ne i podršku, jer donošenje novog ustava i institucionalne reforme zadiru u odnos snaga. Naravno, to je uticalo i na bilo kakvu mogućnost da se reformišu snage bezbednosti i sudstva.

Izbori i izazov Zorana Đinđića
Premijer Zoran Đinđić i njegova vlada, gledano iz današnje perspektive, biće zapamćeni po njegovom pokušaju da energiju 5. oktobra stave u funkciju reforme i tranzicije Srbije i da preuzme vlast. Dvogodišnji rezulati njegove vlade nisu zanemarljivi, čak su i impresivni, imajući u vidu sistematičnost i upornost nosilaca politike kontinuiteta u pokušaju blokade svakog reformskog koraka. Uprkos datim okolnostima, vlada je za kratko vreme preduzela konkretne korake u pravcu suštinske transformacije zemlje, kao i konkretne korake ka izlasku iz izolacije i ka povratku u međunarodnu zajednicu. Uloga premijera Zorana Đinđića bila je jedinstvena u profilisanju reformske politike i u velikoj meri, njegov vlastiti izbor i izazov. Premijer Zoran Đinjić počeo je da kristališe alternativu tako što je petooktobarsku promenu stavio u funkciju reformi i uspostavljanje distance u odnosu na ratnu politiku i ratne zločine. Nažalost, on za to nije imao neophodni politicki konsenzus.
Nakon ubistva premijera Đinđića došlo je do involucije, otvorenog povratka na etnonacionalističku politiku, odbacivanje svakog oblika istinskog suočavanja sa prošlošću i saradnje sa Hagom. Proces potpune restauracije nacionalizma dobio je legitimitet na izborima 2003. godine. S tim da su sada ciljevi i moć oligarhije međunarodno legitimisani, jer se ne može očekivati nova izolacija Srbije. Time je zaustavljen proces ulaska Srbije u demokratsku tranziciju. Sada, ne samo da ne postoji strategija raskida društva i države sa etnonacinalizmom, nego se upravo obrnuto, etnonacionalizam ponovo etablira kao dominantna politička ideologija. Ni jedna ključna tačka Miloševićevog nacionalnog ratnog programa nije suštinski osporena. Insistiranje na podeli Kosova je izraz istorijske pobede etnonacionalističke ideologije unutar srpskog društva. A odnos prema Crnoj Gori, Vojvodini, Kosovu, Republici Srpskoj, neprekidno pothranjuje ideju o svesrpskom ujedinjenju. Odnos prema Crnoj Gori je posebno važan, jer se prelama preko aktivnosti Srpske pravoslavne crkve koja pokušava da inscenira sukobe (čak i građanski rat) unutar Crne Gore, ali i u Makedoniji , koja se i dalje ne tretira kao inostranstvo. Ideja etničkih granica, koje ne priznaju granice definisane Ustavom iz 1974, ostala je netaknuta u glavama srpske elite.

Bez moderne vizije
Odbijanje lustracije, denacifikacije i sličnih istorijskih iskustava tranzicije, sprečava integrisanje društva na modernim osnovama, što podrazumeva vladavinu prava i odgovornost. U odsustvu moderne vizije Srbije, revitalizovani su četništvo i srpska konzervativna misao, što ima dve osnovne karakteristike: neodustajanje od teritorija na koje polaže pravo srpski nacionalni projekat i promovisanje vrednosnog sistema čija je osnova antizapadnjaštvo. Kroz rehabilitovanje četništva istovremeno se negira antifašistička tradicija partizana na kojoj su vlast osvojili komunisti, a sa njima i sve odluke AVNOJ, posebno republičke granice. To je praćeno obilnom produkcijom odgovarajuće literatutre i širokom medijskom kampanjom. Istovremeno, u kreiranju duhovne atmosfere, srpski nacionalizam se sve više okreće novim ideološkim izvorima, a na prvom mestu organicističkoj, odnosno konzervativnoj misli - Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Dimitriju Ljotiću, kao i kvinsliškom režimu Milana Nedića, koji je spomenutu ideologiju usvojio kao sopstveni sistem vrednosti. Na ovom planu, Srpska pravoslavna crkva ima veoma važnu ulogu, ističući se kao najautoritarniji promoter tog sistema vrednosti.
Sistematsko odbacivanje razgovora o sopstvenoj odgovornosti za rat i ratne zločine, ostavilo je prostor za stalno promovisanje haških optuženika kao nacionalnih heroja, te nije čudo da se njihova popularnost pokazuje i velikom izbornim uspehom političkih stranka koje su na svojim izbornim listama imali haške optuženike (Slobodan Miloševic, Vojislav Šešelj i sl). Najpoznatija imena srpske kulture i intelektualne elite zahteve Zapada prema Srbiji, posebno saradnju sa Haškim tribunalom, kvalifikuju kao "osobit oblik kolonizacije", jer Zapad tako na ovaj prostor donosi "kolonijalnu demokratiju", kao iznuđen, veštački nametnut oblik društvenog uređenja koje "nije rezultat prirodne evolucije date zemlje" i "njenih unutrašnjih uslova i zakonitosti". U odbijanju suočavanja sa odgovornošću, pothranjuje se teza da je Evropa "izgrađivala Jugoslaviju" koju sada i "razgrađuje".

Ratni zločinci kao nacionalni heroji
Postoji velika opasnost, ukoliko se taj trend nastavi, da etničko čišćenje i ratni zločini postanu značajan činilac novog srpskog nacionalnog identiteta, jer se rat smatra legitminim načinom ostvarivanja nacionalnih ciljeva. U izgradnji ovakvog srpskog identiteta posebnu ulogu imaju obrazovne institucije koje su normalizaciju zločina već ugradile u udžbenike. Vlada premijera Zorana Đinđića je najveći iskorak napravila upravo u reformi obrazovanja koja je ocenjena kao liberalna. Srbija se uključila u evropski proces reforme visokog obrazovanja, koji počiva na Bolonjskoj deklaraciji. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, Vlada Vojislava Koštunice zaustavila je reformski proces obrazovanja prethodne vlade.
Veličanje rata i njegovih glavnih junaka, kao sto su Ratko Mladic i Radovan Karadžić, postalo je opšte mesto na gotovo svim kulturnim događajima u zemlji. Tako je na Međunarodnom sajmu knjiga pod pokroviteljstvom države u oktobru 2004, ljubavni roman Radovana Karadžića, koji se na volšeban način pojavio u javnosti, preko noći postao hit. Za samo nekoliko dana ceo tiraz knjige je rasprodat, a njen promoter i izdavač je tih dana svakodnevno gostavao u televizijskim emisijama. Na promociji knjige je govrio uticajni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Kosta Čavoški, inače predsednik Odbora za odbranu Radovana Karadžića. U pripremi je i pozorišna predstava po ovom tekstu. Mada su oba teksta minorna, sem nekoliko osuda ionako izopštenih pojedinaca, u društvu nije pokrenuto pitanje oportunosti i moralnosti vezano za ova dva poduhvata u kojima su očigledno učestvovali i odobravali ga srpski nacionalisti
Ugrađivanje ratnih zločinca u nacionalnu mitologiju, nedavno je pomogao i direktor Zavoda za izdavanje udžbenika, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Radoš Ljušić, koji je na jednom skupu u Gackom (Bosna i Hercegovina, odnsno sadašnja Republika Srpska) naveo da su tri istorijske ličnosti okosnica srpskog nacionalnog identiteta: Karađorđe, vojvoda Mišić, i Ratko Mladić. Ceo skup je integralno prenosila i državna televizija. SPC takođe učestvuje u promovisanju ratnih zločinaca u nacionalne heroje. U izlogu knjižare SPC u centru Beogradu na istaknutom mestu stoje dve knjige Radovana Karadžića čije su naslovne strane njegove velike fotografije. Poslednji u nizu svakodnevnih događaja, koji veličaju spomenute heroje, je svakako i izlazak romana "Gvozdeni rov" koji je, navodno, napisao Milorad Ulemek–Legija, pripadnik ozloglašenih Crvenih beretki, inače odgovornih za najmonstruoznije zločine. Knjiga je izašla u 70.000 primeraka i rasprodata je za samo nekoliko dana. Može se reći da je taj izdavački poduhvat jedan u nizu strateških poteza kojima se oblikuje svest mlađih generacija koje su odrasle sa mitom o Legiji kao nacionalnom heroju. Roman je jezgrovito ponudio simplifikovano objašnjenje srpskog poraza, prouzrokovanog "zaverom velikih sila koje su se obrušile na pravoslavlje i posebno na Srbe koji su posle Prvog svetskog rata bili majka Balkana".
Insistiranje na herojstvu Ratka Mladića i inih, je nastavak kriminalizacije društva i države i nakon odlaska Slobodana Miloševića. Personalni kontinuitet kroz ličnosti Ratka Mladića i, posebno, Radovana Karadžića je svojevsrni izraz političkog kontinuiteta.

Poraz, kriza identiteta i nasleđe prošlosti
Ovakvo stanje duha u Srbiji predstavlja limitirajući faktor konstituisanja demokratske Srbije, jer nijedno pitanje koje je bilo u osnovi ratova nije skinuto sa dnevnog reda. Pitanje državnih granica još uvek je otvoreno. Nakon rešavanja pitanja Crne Gore i Kosova, manjinsko pitanje će se pokazati kao novi test spremnosti Srbije da napravi konačan otklon od etnonacionalističkog projekta koji je početkom devedestih proizveo rat u Jugoslaviji. Izostanak aktivne manjinske politike, i pored činjenice da je Srbija donela Zakon o manjinama 2001. godine (pre svega, da bi zadovoljila uslove za članstvo u Savetu Evrope) ukazuje da su se srpski nacionalisti opredelili za minimalistički program - što je moguće veća etnička konsolidacija Srbije. Indikativno je da zaoštravanje međuetničkih odnosa, posebno u Vojvodini, kao i njihova kasnija internacionalizacija, nije nateralo vladu da se na ozbiljan način suoči sa problemom manjina. Osim toga, nastojanje da se država etnički utemelji direktno isključuje manjine iz političkog odlučivanja.
Pored poraza, krize identiteta i teškog nasleđa prošlosti, Srbiju opterećuju i mnogi drugi problemi koji su takođe rezultat ratova. To su kriminalizovana privreda i državne institucuije. Nova finansijska elita koja je izrasla na Miloševićevom režimu i bliskosti sa njim lično, opstruira suštinsku transformaciju srbijanske privrede i na taj način obezbeđuje kontinuitet sa Miloševićevim nasleđem. Suprotstavljanje institucionalnim promenama i uspostavljanju pravnog okvira produžava praksu sive ekonomije koja je još u bivšoj Jugoslaviji bila značajan izvor zarade. Ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije samo su olakšali nelegalne aktivnosti kao što su trgovina drogom, ljudima, oružjem, neoporezovanom robom (cigarete i alkohol) i migrantima. Ratna ekonomija je u nasleđe tzv. demokratskoj vlasti ostavila kriminalizovano nasleđe kao osnovni problem u posleratnoj rekonstrukciji. Ratom krimininalizovani problemi, prerarsli su u politizovane kriminalne probleme. Najuspešniji preduzetnici iz devedesetih koji su zbog bliskosti sa režimom, ostvarili neformalni monopol (posebno za vreme sankcija) jošuvek ga imaju. S obzirom da je Milošević opstajao korumpirajući gotovo svo stanovništvo , uspostavljanje pravnog okvira i borba sa korupicijom ne uživa podršku šire populacije zbog socijalne cene koju bi platili gotovo svi građani.
Kriminalizacija politike i politizacija kriminala kroz simbiozu organizovanog kriminala i države, nastavljena je i posle 5. oktobra. Pokušaj premijera Zorana Đinđića, da napravi čistku vojske i policije, bio je brutalno zaustavljen. Akcija "Sablja" koju je vlada premijera Đinđića pokrenula odmah nakon njegovog ubistva, bila je već prethodno pripremljena uz pomoć američkih i nemačkih eksperata. Za samo 40 dana akcija "Sablja" je u velikoj meri slomila organizovani kriminal i za to je dobila veliku podršku građana. Međutim, istovremeno je deo DOS na čelu sa Vojislavom Koštunicom, Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem, pokrenuo žestoku kampanju protiv vlade u čemu je dobio podrsku SPS i radikala. Defamiranje vlade kroz produkciju skandala i afera iznudilo je prevremene parlamentarne izbore, čiji su rezultati ogolili mali demokratski potencijal Srbije. Međunarodna zajednica je u suštini, podržala prevremene izbore i rusenje Đinđićeve vlade, očekujući da će pobediti Grupa 17 plus, koja je do ulaska u vladu delovala kao ekspertska nevladina organizacija. Takvo opredelenje međunarodnih faktora još jednom je pokazalo elementarno nepoznavanje srbijanske političke scene u tako odsutnom ternutku za budućnost Srbije. Tim izborima poništena je ionako fragilna liberalna orijentacija, a povratak Miloševićevih snaga na političku scenu bio je više nego izvestan i to kroz podršku Socijalističke partije Srbije (SPS) manjinskoj koalicionoj vladi Vojislava Koštunice.

Bezbednosne službe kao "kreatori stvarnosti"
Đinđićevo ubistvo koje je na tragičan način zaustavilo reforme u Srbiji u velikoj je meri dovelo do osvešćivanja nekih analitičara, posebno onih na Zapadu, kao i dela međunarodne zajednica koja je involvirana u rekonstrukciju Srbije. Mada je reformisanje mafijaškog bezbednosnog aparata bilo prividno glavni prioritet nove vlasti, do njegovog "čišćenja" nije došlo i zbog stava samih političara iz DOS, poput Vojislava Koštunice, na primer. Pokušaji reforme MUP i DB bili su od početka opstruirani: mafija, kao i mnogi pripadnici tajne policije nisu tolerisali reformu tajne policije Sve je jasnije da je čišćenje Srbije od korupcije i kriminala izuzetno težak zadatak. Borba protiv korupcije je u suštini borba za uspostavljanje države, što, za sada još uvek ne odgovora novoj finansijskoj eliti. Involviranost Ministarstva unutrašnjih poslova u razne kriminalne radnje, pre svega DB , postala je više nego očigledna odmah nakon 5. oktobra. Jedinica za specijalne operacije, poznata kao Crvene berteke, se zbog svoje uloge u uklanjanju Miloševića izborila za "nedodirljivost", sve do trenutka kada je Đinđić pokušao da krene u obračun sa njima, što je platio životom. Jedan od optuženih za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Miodrag Ulemek Legija, još je u vreme Slobodana Miloševiča izrastao u moćnu figuru, koja je sa svojom jedinicom, imala važnu ulogu u ostvarivanju ratnog profita tokom ratova i sankcija i u sprovođenju etničkog čišćenja.
Vojska je odlaskom Miloševića veoma brzo našla zaštitnike u novim vlastima, pre svega kod novoizabranog predsednika SRJ Vojislava Koštunice i tako je izbegla temeljnu čistku među višim činovima. Činjenica da je Nebojša Pavković, general i načelnik Generalštaba i bliski saradnik Miloševića, ostao na svom mestu više od godinu dana, kao i šefovi KOS i VOS, govori da je vojska i dalje bila nedodirljiva, posebno za neiskusne političare DOS. Kada su u pitanju ratni zločini, strategija vojske je bila da žrtvuje niže oficire, dok najodgovorniji i dalje uživaju imunitet. Istovremeno, insistiralo se na strategiji da se vojska javno distancira od tajne policije i raznih paravojnih formacija. Tako je načelnik Generalštaba Nebojša Pavković brzo osudio DB kao zločinački element, tvrdeći da srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova ne funkcioniše u skladu sa zakonskim normama. Naveo je neimenovane "ilegalne grupe" koje su se otimale za kontrolu nad policijom. Međutim, takvi pokušaji nisu mogli amnestirati Armiju od odgovornosti, posebno Kontraobaveštajnu službu (KOS), čiji se ideološki profil nije menjao pedeset godina. Kontraobaveštajna služba je u međuvremenu samo promenila ime u Bezbednosnu agenciju, ali je i dalje ostala rigidna organizacija koja se opire civilnoj kontroli.
Promene u ovim službama idu sporo, jer su svojim privilegovanim pozicijama postale deo nove finansijske elite. Kroz svoje kanale u medijima još uvek usmeravaju javno mnjenje, plasiranjem laži i afera, što je do te mere deformisalo društvo, da ono više nije sposobno za osećaj kajanja, ili bilo kakve odgovornosti. Takvom pozicijom, službe su postale svojevrsni "kreatori života". Kroz plasiranje teorija o navodnoj svetskoj konspiraciji protiv Srba, pre svega stranih službi kao što je CIA, samosažaljenje je postala jedina emocija za koju je većina građana u Srbiji sposobna. Nametanjem takve interpretacije onemogućava se dijalog o nedavnoj prošlosti i onemogućava svaka alternativa.
Ni otkrivanje masovnih grobinica u samoj Srbiji, ma koliko to bilo šokantno za srbijansku javnost, nije dovelo do značajnijih smena. To je bila tek priprema za odlazak Slobodana Miloševića u Hag, koji je očigledno svojim prisustvom u zemlji i dalje bitno uticao na politčku scenu. Samo je mali broj njegovih simpatizera zbog toga izašao na ulicu. Premijer Zoran Đinđić je pokazao izizetnu hrabrost kada je poništio odluku predsednika Vojislava Koštunice i naredio da se Milošević transportuje u Hag. Suprotno tvrdnjama da će hapšenje Miloševića izazvati političku krizu, većina građana je na to gledala kao na komercijalni potez vlade koji će joj obezbediti međunarodnu finansijsku pomoć. Njegov odlazak (29. juna 2001) imao je i neku simboliku, jer je njegov pravi politički uspon počeo upravo na taj dan, 28. juna 1989. na Gazimestanu. Tako je na simboličkoj ravni zaokružena Miloševićeva era, koja je ostavila dalekosežne posledice na čitav region.
Usvajanje novog ustava, mada je stalna tema, još uvek nije na vidiku. Osim toga, ustavno pitanje se promoviše u prvorazredno političko pitanje kadgod se zemlja suoči sa ključnim problemima za čije rešavanje nema političke spremnosti. Treba napomenuti da je sa sadašnjim ustavom Srbija primljena u Savet Evrope i da je premijer Zoran Đinđić završio sve reforme koje je počeo, jer nema ustavnih prepreka za usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. Za sada ne postoji politički konsenzus oko suštine novog ustav, niti se o tome vodi javna debata. S obzirom da se nacionalna elita još uvek nije odrekla Kosova - bilo da je reč o njegovoj podeli, bilo o tome da se zadrži u celini - novi ustav nije moguć bez definisanja granica države. Kada je u pitanju unutrašnje uređenje Srbije, postavlja se i pitanje Vojvodine, koja je ujedno i najvažniji deo manjinskog pitanja. Otvaraju se i dva regionalna: jug Srbije i Sandžak. Oba su istovremeno i veoma važna manjinska i regionalna pitanja. Logika raspada Jugoslavija sada je prisutna i u samoj Srbiji. Na tom obrascu u Srbiji ne može doći do promena.

Snaga antimodernog koncepta

Balkanska kriza bila je iskušenje na kome su učili svi: i lokalni, kao i međunarodni akteri. Sada se vec jasno nazire da je proces evropeizacije Balkana ostvario značajne rezultate, ali da još uvek predstoje određene korekcije koje bi obezbedile održivost razvoja regije, odnosno završetak balkanske krize. Čini se, kako kaže Vladimir Gligorov , da je ovaj proces takoreći već završen, bez obzira na lokalna politička zbivanja. To znači da je za ostvarivanje tih ciljeva još uvek potrebno da se meka sila EU kombinuje sa grubom silom SAD, jer samo SAD imaju neophodan autoritet među gotovo svim balkanskim zemljama , naročito onima koji su i dalje opterećeni nerešenim etničkim pitanjima. EU, za razliku od SAD, ima veću količinu meke sile , koja se zasniva na finansijskoj pomoći i razvoju institucija. To postaje važno onda kad je povezano sa realnim šansama integracije u EU. Tek kad mogućnost integracije u EU postane operativna realnost, EU dobija ulogu modernizatora u regionu. Činjenica da je Evropska unija počela pregovore sa Turskom svedoči o tome da EU namerava u perspektivi da integriše ceo prostor Zapadnog Balkana i da verovatno, ima i mnogo aktivniju politiku u tom regionu, kao i da uloži mnogo veći napor nego što je to do sada bio slučaj.
To otvara perspektivu i za Srbiju, jer bez aktivnije politike EU ona ne bi imala šansu da se sama izbori za sopstvenu evropeizaciju, imajući u vidu njem skromni demokratski potencijal i ekonomsku-socijalnu istoršenost. Ne treba zaboraviti da je skoro celokupna nacionalna elita učestvovala u nacionalnom projektu koji se završio kao istorijski debakl. EU je tek na vlastitim greškama počela da razvija jasniju strategiju, koja u suštini prihvata ideju o disoluciji Jugoslavije, bez koje nema konsolidacije regiona. Ta strategija će neminovno dovesti do nezavisnog Kosova i Crne Gore, ali i do ustavne reforme u BiH. U pripremi su i pregovori sa Makedonijom o početku pristupanja EU. Da bi se na Balkanu pokrenula pozitivna energija, neophodno je da EU ojača i ubrza proces uključenja Balkana u Evropu s krajnjim ciljem članstva, što će integraciju regiona učiniti neumitnom, jer prepušten sam sebi, region bi se, oslonjen na nasleđe, lako mogao opet okrenuti balkanizaciji.
Problem Srbije je u nedostatku unutrašnje podrške za promene i okoštali otpor modernizaciji. Antizapadni otpor je konstanta u srpskoj istoriji, koji je verovatno sada i najveći zbog izazova i pozitivnih okolnosti koje su se stekle za proevropsku orjentaciju. Osim toga, raspad je pokazao duboke korene neprosvećenosti u Srbiji, pre svega, kako kaže jedini jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić, kroz odsustvo poštovanja čoveka, njegovog dostojanstva i pune unutrašnje slobode. Ratovi su pokazali da su istorijske naslage represije na Balkanu duboke, te da ne postoje instrumenti za rešavanje spornih pitanja između nacionalnih i verskih zajednica, pa se zato opcija "prirodnog stanja" nameće kao prirodno rešenje. Političko nasilje je u tradiciji Srbije, o čemu govore i niz političkih ubistava, na čijem se kraju ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića i premijera Zorana Đinđića. Oba ubistva su u suštini obračun sa liberalno orjentisanim političarima. Srbija odbija tranzicione procese na liberalnoj osnovi stalno ističući svoj poseban put razvoja. U ovom trenutku liberalna politika se u Srbiji mora nametnuti. Ubistvom premijera Đinđića sprečena je liberalna opcija, a potencijal Demokratske stranke je u međuvremenu značajno smanjen temeljnom čistkom Đinđićevih najbližih saradnika. Boris Tadić, novi predesnik stranke je sa populizmom i narodnjaštvom sve bliži Koštunici.
Ratovi su Srbiju vratili na ideologiju koja je prethodila ideji univerzalne socijalističke ideje - na nacionalnu posebnost i mitove. Istrošena legitimacijska snaga socijalističkog režima zamenjena je legitimacijskom snagom ideje iracionalnih nacionalnih interesa, ali je kolektivistička i socijalna demagogija zajednička i jednom i drugom obrascu. Srbija je sada zatvoreno društvo i blokirana nacija sa veoma malim tranzicionim mogućnostima. Izazivanjem ratova, pljačkaškim i koruptivnim klijentalizmom u državi i privredi, Srbija je pokazala da odbija demokratsku tranziciju. Istovremeno, ona je devastirala svoje ukupne ekonomske mogućnosti neophodne za demokratsku tranziciju. Suprotno očekivanjima, ona se opredelila za radikalni nacionalizam u uslovima relativnog blagostanja. Već antibirokratskom revolucijom (1989) Srbija je poništila reformsko nasleđe koje je stečeno u drugoj Jugoslaviji, demonstrirajući da je bila i ostala njen najkonzervativniji element.
Racionalno objačnjenje za sve što se dešavalo u Srbiji, ne samo tokom poslednje dve decenije, već i tokom celog XX veka, nije moguće. Nema racionalnog odgovora na nepotrebne žrtve u ratovima koji su vođeni tokom XX veka i megalomanske pretenzije na Balkanu. Korene verovatno treba tražiti u činjenici da u srpskoj istoriji ne postoji razdoblje prosvetiteljstva i racionalizma u kojima su sazrevala moderna evropska društva.
Srbija je nakon dvodecenijskog perioda radikalnog nacionalizma potpuno opustošena, jer je projekat "ujedinjenja svih Srba" podjednako razorio i građanski (koji inače nije bio značajno razvijen) i nacionalni identitet. Radi se o svojevrsnoj destrukciji i primitivizmu, što je danas glavna odlika društva u Srbiji. Uveden je teror većine koja sledi najniže instikte. Brojni ispadi bez ikakvog racionalnog objašnjenja govore o degenerativnoj formi srpskog nacionalizma. Zato je neophodno forsirati suočavanje društva sa kriminalnom prošlošću i raditi na sistematskoj dekonstrukciji Miloševićevog nasleđa na svim nivoima, od personalnog do programskog. Projekat se mora dekomponovati da bi se došlo do njegove suštine - rušenja Jugoslavije kao negiranje legitimnosti Ustava iz 1974, odnosno federalne formule predviđene ovim ustavom. U tom smislu, pokretanje pitanja moralne odgovornosti, kao jedinog načina uspostavljanja diskontinuiteta sa varvarizmom protekle decenije, otvara i pitanje novog identiteta Srba. Ili, kako kaže, Nenad Dimitrijević "moramo na jasan način raskinuti sa ponižavajućom prošlošću kako bismo bili u stanju da stvorimo prostor za novi početak".
Srbija više nema snage da počinje nove ratove u regionu i kao takva, ona je bezopasna za svoje susede. Povoljna je okolnost što su svi susedi Srbije opredeljeni za priključivanje EU (neki već jesu), što može biti pozitivan impuls i za samu Srbiju. Međutim, problematična je teza koju EU promoviše, da će se vremenom i Srbija kretati po istorijskoj inerciji. Sa svojim unutrašnjim konzervativnim strukturama ona nije politički i ekonomski partner u regionu. Njena demokratska tranzicija je moguća samo uz pomoć međunarodne zajednice i neku vrstu "kolonizacije" njenih institucija, posebno vojske, policije, pravosuđa i obrazovnog sistema, uz obilatu ekonomsku podršku. Jedini identitet koji srpska elita sada ima, nažalost, zbog odsustva modernih kriterija je nacionalizam. Zbog toga i ima problem sa promišljanjem sopstvene evropske budućnosti.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Pet Apr 01, 2005 9:11 pm    Naslov: Negiranje postojanja zločina... Odgovoriti sa citatom

Negiranje postojanja zločina...
Opšte stanje u društvu, kao i raspoloženje javnosti, aktuelna politička stvarnost materijalizovana u dominirajuće konzervativnim idejama (patrijarhalnim i kleronacionalnim) unutar Vlade Republike Srbije, kao i odsustvo pravne države, odnosno ključnih pretpostavki nezavisnosti sudstva i tužilaštava, ponovo su aktivirali pitanje o sposobnosti srpskog pravosuđa da sudi pripadnicima sopstvenog naroda za ratne zločine učinjene drugima.
Socijalno-ekonomski položaj građana je izuzetno težak, svakodnevna borba za golu egzistenciju ostavlja malo vremena i elana za bilo šta drugo pa i za ozbiljnije sagledavanje uzroka takvog položaja. S druge strane, politička elita ne čini ništa u pravcu ozbiljnijih ekonomsko-socijalnih reformi već se zadovoljava samo pričama o njima. Mnogi iz te elite zapravo i ne žele ozbiljnije društvene rezove, njihov ideal je povratak tradiciji i prošlosti. ("Mi želimo demokratsku Srbiju kao što je bila pre sto godina", izjavio je svojevremeno premijer Koštunica govoreći o periodu vladavine Petra Prvog Karađorđevića.) Čudna sprega, rekao bih simbioza čak, između Crkve i vojske, odnosno države, potencirana od strane najviših političkih lidera kako vlasti tako i opozicije, svesno otvaranje javnog prostora Crkvi, pre svega društvenog i političkog (umesto duhovnog, odnosno pastirskog, za samu Crkvu i jedino potrebnog), afirmisanje vrednosti za koje smo verovali da pripadaju smetlištu istorije (npr. zakonsko izjednačavanje uloge četnika i partizana), dovelo je do praktične restauracije Miloševićevog režima i njegovog sistema vrednosti.
Zato ne čude rezultati najnovijih istraživanja o porastu popularnosti nedemokratskih snaga iz naše nedavne prošlosti, na osnovu kojih proizlazi da trećina građana Srbije veruje da se Milošević u Hagu bori za srpske interese, dok je Srpska radikalna stranka najpopularnija politička partija u Srbiji za koju bi u ovom trenutku glasalo čak 32 odsto biračkog tela, dok je Karićev patrijarhalno-klerikalni Pokret snaga Srbije sa 14 odsto visoko kotiran, a sam Karić bi, kaže istraživanje, dobio 27 odsto glasova na predsedničkim izborima kad bi bili održani danas!
Zašto je potreban ovoliki uvod?
Zato da bi se, imajući u vidu sve napred rečeno, jasnije shvatila (normalnom čoveku teško shvatljiva) činjenica da su, prateći opšti trend "patriotskog" raspoloženja, takvoj atmosferi podlegli i sudovi. Naime, dosad jedine dve presude srpskih prvostepenih sudova za ratni zločin Srba učinjen drugim narodima, odlukom Vrhovnog suda Srbije pred kraj prošle godine ukinute su i naloženo je novo suđenje. Radi se o slučaju Sjeverin kada je 22. oktobra 1992. godine iz autobusa na relaciji Užice-Sjeverin oteto i streljano 16 putnika muslimanske nacionalnosti i o slučaju Cvjetan u kojem je prvooptuženi Saša Cvjetan, pripadnik srpske policije, osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina na Kosovu 1999. godine, kada je zajedno sa odbeglim Dejanom Demirovićem, svojim kolegom, ubio 14 albanskih civila, mahom žena i dece.
Razlozi za ukidanje ovih presuda su formalne prirode (saslušanju navodno nije prisustvovao branilac, mada u zapisniku piše da jeste), mnogi pravnici, međutim, smatraju da se razlozi zapravo nalaze izvan prava, pravde, sudske prakse i tumačenja zakona, te da su rezultat nelustriranosti najviše sudske instance u Srbiji (kao uostalom i celog pravosuđa) koja je očuvala promiloševićevski karakter do današnjih dana.
Ništa bolji slučaj nije ni sa pokušajem suđenja optuženima za varvarsko spaljivanje Islam-agine džamije u Nišu u martu prošle godine. Naime, predsednica sudskog veća u Nišu bila je prinuđena da odloži suđenje protiv 11 niških "mladih patriota" jer se veći broj optuženih naprosto nije pojavio na glavnom pretresu. Oni, pak, koji su došli iskoristili su i tu priliku da noseći šalove sa ocilima (četiri "S") i dižući uvis tri prsta demonstriraju svoju moć. Kakvu i od koga darovanu, to ostaje mučna dilema za našu demokratsku javnost. U svakoj ozbiljnoj državi za ovakvo delo koje predstavlja klasičan teroristički akt, učinioci bi bili u pritvoru do početka suđenja, ali ne i u zemlji Srbiji! Kada ovome dodamo i nedavnu odluku sudije na procesu optuženima za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, u kojem su umesto njega poginula četvorica visokih funkcionera SPO-a, da svedočenje Dušana Maričića Gumara, koje do u detalje objašnjava pozadinu celog slučaja (organizaciju, izvršenje, prikrivanje tragova, osobe direktno i indirektno umešane u slučaj), izdvoji iz sudskih spisa samo zato što je tobože povređena procedura. Sudija, međutim, nije naveo u kojim je to odredbama povređen Zakon o krivičnom postupku, pa je tužilac najavio žalbu Vrhovnom sudu Srbije.
U Specijalnom sudu za ratne zločine, u procesu za streljanje 198 hrvatskih civila iz vukovarske bolnice na poljoprivrednom dobru Ovčara, proces teče sporo, optuženi ponekad preuzimaju ulogu tužioca uz prećutnu naklonost sudskog veća, sudija čak koristi termin "oslobađanje Vukovara" i sl. Porodice hrvatskih žrtava su nezadovoljne tokom, još više tonovima koji preovladavaju na ovom procesu. Retko ko od pravničke ali i laičke javnosti može biti zadovoljan i tonovima koji se čuju i na ostalim suđenjima kao što su ono za atentat na premijera Đinđića i otmicu i ubistvo Ivana Stambolića.
Sva dešavanja na ovim procesima neodvojivi su deo opšte klime koja danas vlada u Srbiji a to je sve jače i bezobzirnije negiranje počinjenih zločina, pre svega onih ratnih. O tome svedoče izjave pojedinih članova Vlade Srbije, napisi u medijima i sve agresivnije delovanje ekstremnijeg krila Srpske pravoslavne crkve, antihaškog lobija i pojedinih konzervativnih, krajnje desno orijentisanih intelektualaca poput Bećkovića, Crnčevića, Noga, Đoga, Čavoškog i drugih.
Imajući sve ovo u vidu teško je verovati da je naše pravosuđe (predsednici sudova su u permanentnom v. d. stanju kako je nedavno dobro primetila Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pa stoga sklono ucenama od strane izvršne vlasti) sposobno da preuzme predmete od Haškog tribunala i procesuira ratne zločine. Istina, u tehničkom i stručno-kadrovskom pogledu ono je možda i osposobljeno, ali to nikako nije dovoljno kada se, sudeći prema dosadašnjim iskustvima, imaju u vidu vrlo verovatno mešanje izvršne vlasti u procese, ali i korumpiranost ili "patriotska" pristrasnost nekih sudija.
Ako se zna, recimo, da jedan manastir Srpske pravoslavne crkve skriva Gorana Hadžića (policija to zna ali se ne usuđuje da ga uhapsi kako se ne bi konfrontirala sa sve moćnijom SPC), da poznati intelektualci, ne bez uticaja u samoj vlasti kao i na veći deo srpske javnosti, bestidno izjavljuju da su Šljivančanin, Mrkšić, Hadžić i drugi, nacionalni heroji a ne zločinci, da "mi Srbi nikada u istoriji nismo činili zlo već smo se uvek i jedino samo branili", kako je moguće navedene proglasiti krivima, bez posledica po onoga ko ih za takve i sudski smatra.
Pritisci u Srbiji koje stvara antihaški lobi su takvi (trebalo je biti prisutan nedavnom skupu antihaških lobista u Centru "Sava" pa videti tu zaluđenost, taj fanatizam) da od fer i poštenog suđenja u Srbiji nema ništa, ma šta o tome mislili neki od srpskih zvaničnika koji se za to zdušno zalažu. Uostalom, prvi test će uslediti veoma brzo: upravo saznajem da je Haški tribunal domaćem pravosuđu ustupio predmet ratnog zločina prema civilnom stanovništvu, koji je izvršila srpska paravojna formacija u Bosni koja se zvala "Žute ose". Njeni pripadnici su u maju i junu 1992. godine nasilno deportovali 1822 Muslimana u Republiku Mađarsku preko tranzitnih logora u Srbiji sa urednom dozvolom Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, a u Čelopeku su bestijalno mučili (npr. terali su očeve i sinove na međusobni seksualni odnos jer to tobože "balije rade") i na kraju ubili 174 osobe muslimanske nacionalnosti.

(Republika)
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sre Apr 20, 2005 5:44 pm    Naslov: "Deportacija je ratni zločin" Odgovoriti sa citatom

"Deportacija je ratni zločin" 20. april 2005.

Podgorica -- Pravni zastupnik porodica Muslimana deportovanih iz Crne Gore 1992. Dragan Prelević kaže da je reč o ratnom zločinu.

Prelević je dokumentaciju o tom slučaju dostavio međunarodnim organizacijama i vladama evropskih zemalja i SAD, tvrdeći da je reč o ratnom zločinu države Crne Gore. Prelević je rekao da je želeo da internacionalizuje taj slučaj deportacije oko 40 Muslimana iz Crne Gore kako bi podstakao rešavanje tog slučaja pred sudom jer nadležni državni organi u Crnoj Gori nisu pokazali spremnost da to učine.

Navodeći da je do sada podneo 26 krivičnih prijava za ratni zločin protiv države Crne Gore, zahtevajući ukupnu odštetu od oko 38 miliona evra, on je dodao da priprema još 12 tužbi. Advokat je podelio novinarima dokumenta koja je potpisao bivši ministar policije Crne Gore Nikola Pejaković, prema kojima je većina Muslimana predata Kazneno-popravnom domu Foča kao razmena za ratne zarobljenike srpske nacionalnosti. Većina tih ljudi pobijena je u fočanskom logoru, rekao je Prelević, navodeći da je, u ime porodica, ranije od premijera Crne Gore Mila Đukanovića i ministra unutrašnjih poslova Dragana Đurovića tražio rasvetljavanje slučaja deportacija, ali da od njih nije dobio odgovor.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Pet Apr 22, 2005 4:42 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

U Mačkatici spaljivana tela?
Institut za izveštavanje o ratu i miru objavio je da su u Mačkatici, blizu Surdulice, u maju 1999. spaljivana tela Albanaca.
Pozivajući se na anonimne izvore IWPR navodi da su u Mačkatici, blizu Surdulice, u visokim pećima spaljivani leševi Albanaca, stradalih u vreme ratnih zbivanja na Kosovu. Četiri anonimna sagovornika IWPR-a navela su da su kamioni s leševima dolazili u krug topionice aluminijuma u Mačkatici, po mraku, 16. i 25. maja 1999.
Izvor, čiji status i zanimanje nisu otkriveni, naveo je da su leševi dopremani iz Metohije, uglavnom iz Prizrena, Đakovice i Peći i okolnih sela.
"Kada bi kamion otišao, na scenu su stupali 'čistači', koji su proveravali da neki deo tela ili lične stvari nastradalih ne ostanu na asfaltu ispred ulaza u topionicu", kaže sagovornik IWPR-a. On je rekao da je izbor pao na Mačkaticu zbog njene blizine Kosovu, jer je udaljena oko 170 kilometara od Prizrena, i zbog relativne anonimnosti, pošto je malo kome van fabrike bilo poznato da u njoj postoje visoke peći.

"Više od 10 kamiona"
Drugi izvor IWPR-a, bivši inspektor Državne bezbednosti Srbije, aktivan u vreme tih događaja u Mačkatici, uveravao je IWPR da policija ima precizne i sistematske podatke o tome kako su tela spaljivana u Mačkatici.
"Ljudi koji su učestvovali u čitavoj akciji u to vreme boravili su u hotelu 'Teranda' u Prizrenu. Takva akcija je dugo pripremana i nije mogla biti urađena za dan ili dva. U policijskoj dokumentaciji sve lepo piše, od šifrovanog naziva čitave akcije, preko spiska ljudi koji su boravili u hotelu 'Teranda' i radili na 'asanaciji terena', sve do onih koji su utovarivali kamione i dovozili ih u fabriku u Mačkatici, gde je stvar preuzimao Legija sa svojom ekipom.

Treći sagovornik je izjavio da se tačno zna ko su bili vozači, a ko pratioci kamiona s leševima, ko je bio zadužen za prikrivanje akcije u fabrici, a ko je direktno rukovao pećima pri spaljivanju. On tvrdi da su poznata i imena ljudi kasnije zaduženih za uklanjanje tragova u fabrici, pa i onih za prikrivanje istine u lokalnoj javnosti, i na kraju, postoji spisak političara koji su sa svim tim bili upoznati, još u vreme planiranja akcije.

Nijedan od izvora IWPR-a nije mogao da proceni broj tela koja su istovarena i spaljena u Mačkatici, mada je jedan od izvora rekao da su leševi transportovani u više od 10 kamiona.

Ko je pomenut
O "slučaju Mačkatica" prva je progovorila direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Ona je među odgovornima za "Mačkaticu" pomenula bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Nikolu Šainovica i tadašnje načelnike Javne i Državne bezbednosti MUP-a Srbije Vlastimira Đorđevića i Radomira Markovića.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sre Maj 04, 2005 1:57 am    Naslov: "Saradnja s Hagom zbog finansija" Odgovoriti sa citatom

"Saradnja s Hagom zbog finansija"
Sonja Biserko kaže da Vlada Srbije sarađuje s Hagom pre svega iz finansijskih razloga.
"U Srbiji imate kolektivnu amneziju i relativizaciju odgovornosti. Vlada Vojislava Koštunice izručila je osumnjičene za ratne zločine, ali njena proevrospka orijentacija nije iskrena jer sarađuje s Haškim tribunalom pre svega iz finansijskih razloga", rekla je predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava za bečki "Standard".

"Srbija se mora suočiti s prošlošću. Optuženi za ratne zločine navodno su dobili novac, oko pola miliona evra, a u Hag idu kao nacionalni heroji i veruju da se žrtvuju u nacionalnom interesu", izjavila je Sonja Biserko.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sre Maj 04, 2005 3:13 pm    Naslov: NOVA OTKRICA O SPALJIVANJU LESEVA U MACKATICI Odgovoriti sa citatom

ISTRAZIVANJE: SRBIJA: NOVA OTKRICA O SPALJIVANJU LESEVA U MACKATICI Institut za izveštavanje o ratu i miru; Izveštaj o balkanskoj krizi broj 553, 4. maj 2005. | izvestaci IWPR-a iz Surdulice i Beograda
Svedocenja ocevidaca koje je pribavio IWPR sadrze dramaticne nove dokaze o tome kako je policija Slobodana Milosevica spaljivala leseve etnickih Albanaca iz prepunih kamiona u jednoj fabrici u juznoj Srbiji za vreme sukoba sa NATO-om 1999. godine.

Izvori IWPR-a dali su sveze svedocenje o hronologiji zlocina, nacinu na koji se odvijao i kljucnoj ulozi koju je odigrala policija kako u spaljivanju tela tako i u prikrivanju ovih dogadjaja koje je potom usledilo.
Njihovi iskazi ce pojacati pritisak na sudove da razrese misteriju o identitetu ovih ljudi i onih koji su nalozili njihovo spaljivanje.

Natasa Kandic, direktor Fonda za humanitarno pravo, FHP, prvi put je obelodanila jezivu tajnu aluminijumskog kompleksa u Mackatici, blizu Surdulice, u Pcinjskom okrugu u juznoj Srbiji, proslog decembra meseca.

U jednom clanku objavljenom 24. decembra 2004. godine u beogradskom dnevnom listu "Danas", ona je izjavila da su se u visokim pecima za topljenje aluminijuma 16. i 24. maja 1999. godine – za vreme NATO bombardovanja spaljivala tela Albanaca ubijenih na Kosovu.

Izvor IWPR-a – radnik iz jedne od smena u ovoj fabrici – kaze da je sve zapocelo neocekivanim dolaskom jednog broja nepoznatih kamiona tokom noci.
"Kamioni sa misterioznim tovarom su pristizali u fabricki krug sa ugasenim svetlima. Radnici trece smene, medju kojima sam bio i ja, vracani su kucama sa ulaza u fabriku", rekao je ovaj izvor.

Izvor IWPR-a potvrdio je da su lesevi pristizali u jos dva navrata, "sredinom i krajem maja meseca" 1999. godine.
"Nama niko nije govorio sta se prevozi i niko od radnika nije imao pristup [mestu spaljivanja]", rekao je za IWPR. "Ipak, ja mnoge ljude koji su u tome ucestvovali licno poznajem, a nesto sam i sam video".
"Razgovarao sam sa neposrednim akterima koji su mi potvrdili ono sto sam video. U fabriku su dovozeni lesevi kosovskih Albanaca i tu spaljivani. Napominjem da ja nisam jedini koji je sve ovo gledao".
"Nisam bio prisutan samom cinu spaljivanja leseva, ali sam mogao da vidim kako ih u fabrici istovaruju iz kamiona".

Drugi izvor IWPR-a, ciji status i zanimanje ne mozemo da otkrijemo, potvrdio je verziju dogadjaja koju je izneo radnik iz trece smene, rekavsi da je on takodje bio prisutan kada su istovarivana tela iz kamiona. Ovaj izvor dodaje da su lesevi dopremani iz Metohije, uglavnom iz Prizrena, Djakovice i Peci, kao i okolnih sela.
"Kada bi kamion otisao, na scenu su stupali takozvani "cistaci" koji su proveravali da neki deo tela ili licne stvari nastradalih ne ostanu slucajno na asfaltu ispred ulaza u topionicu", kaze on.
"Danima posle toga u Surdulici se osecao karakteristican miris spaljenog ljudskog mesa. Ja znam tacno taj miris, prosao sam sva ratista u [bivsoj] Jugoslaviji".

Ovaj drugi izvor dodaje da je izbor pao na Mackaticu zbog njene blizine Kosovu jer je udaljena oko 170 kilometara od Prizrena kao i zbog relativne anonimnosti – malo kome izvan fabrike je uopste bilo poznato da u njoj postoje visoke peci.

U clanku Natase Kandic u "Danasu" kaze se da su se spaljivanja odigravala oko ponoci uz jako obezbedjenje Jedinice za specijalne operacije, JSO, koja je u to vreme imala bazu u Belim vodama kod Vranja u juznoj Srbiji.
Potom se kaze da je tadasnji komandant Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek "Legija", prvooptuzeni za ubistvo srpskog premijera Zorana Djindjica 2003. godine, dopratio jedan konvoj sa lesevima i bio prisutan kad su oni spaljivani "poljskim visokim pecima broj cetiri i pet".

Prema navodima FHP-a, prihvat leseva i organizovanje spaljivanja su tada organizovali najvisi celnici lokalne policije – od kojih su mnogi jos uvek na svojim polozajima, dok su takozvanu "asanaciju terena" organizovali zvanicnici od najveceg poverenja Slobodana Milosevica, tadasnjeg predsednika SRJ.

NOVE INFORMACIJE O ULOZI MILOSEVICEVE POLICIJE U ZLOCINU
Treci izvor IWPR-a, bivsi inspektor Miloseviceve tajne policije, bio je aktivan za vreme tih dogadjaja u Mackatici i uveravao je IWPR da policija poseduje "precizne i sistematske podatke" o tome kako su tela spaljivana u Mackatici.
"O tome postoje jasni podaci pod oznakom "striktno poverljivo" u arhivama lokalne policije", rekao je ovaj izvor misleci na dva slucaja spaljivanja leseva.
"Ljudi koji su ucestvovali u citavoj akciji u to vreme boravili su u hotelu "Teranda" u Prizrenu. Takva akcija je dugo pripremana i nije se mogla uraditi za dan ili dva".
"Ovdasnja javna i tajna policija, medjutim, zna sve, ali se sve to krije jer su u to umesani mnogi sadasnji i bivsi policijski zvanicnici i obicni operativci".
"U policijskoj dokumentaciji sve lepo pise – od sifrovanog naziva citave akcije, preko spiska ljudi koji su boravili u hotelu "Teranda" i radili na "asanaciji terena", pa sve do onih koji su utovarivali kamione i dovozili ih u fabriku u Mackatici, gde je stvar preuzimao Legija sa svojom ekipom".
"Zna se tacno ko su bili vozaci, a ko pratioci kamiona sa lesevima, ko je bio zaduzen za prikrivanje akcije u samoj fabrici, a ko je direktno rukovao pecima pri spaljivanju".
"Takodje su poznata i imena ljudi koji su kasnije bili zaduzeni za uklanjanje tragova u fabrici, pa i onih za prikrivanje istine u lokalnoj javnosti, i na kraju, postoji spisak politicara koji su sa svim ovim bili upoznati jos kada je akcija bila planirana".

Bivsi pripadnik policije istice da je vecina tih imena poznata i njemu, ali i da ga je strah da ih obelodani.
Kao i svi ostali koji poseduju neposredna saznanja o spaljivanjima leseva, i on je doziveo snazan pritisak da ne progovara o ovom slucaju.
"Svi oni koji su na bilo koji nacin povezani sa dogadjajima u Mackatici u maju 1999. godine izlozeni su pretnjama, pritiscima i ucenama", kaze on.
"Iskreno, plasim se za licnu bezbednost i bezbednost svoje porodice", dodaje on. "Osnovano sumnjam da bi ucesnici zlocina u Mackatici odmah znali da sam ja izneo tajne koje se oni svim silama trude da sakriju".

Prvi izvor IWPR-a, radnik jedne od smena u Mackatici, kaze da je jos nekoliko drugih svedoka videlo kako kamioni s lesevima ulaze u fabricki krug.
"Jos nekoliko ljudi zna sta je radjeno ovde, iako je sve ucinjeno da operacija prodje u najvecoj tajnosti", kaze on.
"Svi su oni bili izlozeni pretnjama i ucenama", dodaje ovaj radnik, "da se prica ne bi sirila". Uprkos tome, ovaj izvor kaze da je spreman da javno svedoci o onome sto je video. IWPR je takodje razgovarao sa cetvrtim direktnim izvorom o dogadjajima u Mackatici. Ovaj izvor nije zeleo da se pomene ni njegovo mesto prebivalista, ni zanimanje, ali je potvrdio da je bio prisutan u oba navrata u maju 1999. godine kada su spaljivani lesevi.
"Sve se dogadjalo posle ponoci, kada je najmracnije, ali je tih dana, dobro se secam, nebo bilo vedro i obasjano mesecinom", kaze on. "Licno sam video, doduse, samo na nekoliko minuta, ali i sa samo desetak metara udaljenosti, kako iz jednog kamiona istovaruju leseve i kako ih velikim fabrickim kolicima voze u deo fabrike gde se takozvane "poljske peci" nalaze".

Ovaj izvor dodaje da "pouzdano zna" da je medju lesevima bilo zena i dece. On insistira da nije ucestvovao u spaljivanju.

Nijedan od izvora IWPR-a nije bio u mogucnosti da proceni tacan broj tela koja su istovarena i spaljena u Mackatici, mada je jedan od izvora rekao da su lesevi transportovani "u vise od deset kamiona" sto ukazuje da se radi o vecem broju.

SPISAK IMENA KOJA STOJE IZA SPALJIVANJA
U svom clanku u "Danasu", Natasa Kandic je navela nekoliko ljudi od najveceg poverenja Slobodana Milosevica kao kljucne za ovu operaciju. Ona je pomenula bivseg ministra policije Vlajka Stojiljkovica, tadasnjeg potpredsednika republicke vlade Nikolu Sainovica kao i tadasnje nacelnike Javne i Drzavne bezbednosti srpske policije – Vlastimira Rodju Djordjevica i Radomira Markovica.
Sainovic, koga Haski tribunal tereti za zlocine na Kosovu 1999. godine, predao se ovom sudu dobrovoljno na prolece 2003. godine. Sredinom aprila 2005. godine pusten je privremeno na slobodu do pocetka sudjenja.
Radomir Markovic trenutno se nalazi u beogradskom Centralnom zatvoru. Protiv njega se u Srbiji vodi nekoliko krivicnih postupaka za teska krivicna dela. Stojiljkovic, koji se takodje nalazio na haskoj listi optuzenih za zlocine pocinjene na Kosovu, izvrsio je samoubistvo 11. aprila 2002. godine.
Od svih lica navedenih u tekstu Natase Kandic, medjutim, najzanimljiviji je svakako Vlastimir Djordjevic zvani Rodja. Jedan od cetvorice generala kojeg potrazuje Haski tribunal zbog ratnih zlocina na Kosovu 1999.godine rodjen je u selu Koznica, koje se nalazi na svega nekoliko kilometara od fabrike u Mackatici.

Pouzdano se zna da je Djordjevic bio kljucna licnost u ovom kraju cija je rec ili naredba bila jaca od zakona. U rodnom kraju drzao je sve strukture lokalne vlasti, narocito policijske, pod svojom kontrolom.
Posle sloma Milosevicevog rezima 5. oktobra 2000. godine, Djordjevic je, kako se tvrdi, pobegao iz zemlje. Veruje se da se krije u Rusiji.

SPECIJALNI TUZILAC ZAPOCINJE ISTRAGU
Nekoliko meseci nakon objavljivanja teksta Natase Kandic u "Danasu" ni vlasti niti sudovi u Srbiji nisu javno reagovali na bilo koju od ozbiljnih tvrdnji koje su tom prilikom iznete.
Ipak, sredinom aprila 2005. godine, Vladimir Vukcevic, specijalni drzavni tuzilac za ratne zlocine, posetio je Surdulicu.
Postupajuci po Vukcevicevom zahtevu za sprovodjenje istraznih radnji, istrazni sudija Okruznog suda u Vranju, zamenik specijalnog tuzioca i ekipa posebno obucenih sudskih vestaka takodje su posetili Mackaticu.
Vukcevic je izjavio za Radio B-92 da su obavljeni razgovori sa svedocima, ali da je sve jos uvek u fazi "potpune tajnosti zbog ozbiljnosti postupka". Tuzilastvo ocekuje izvestaje strucnjaka sudske medicine, rekao je on.
Blize opisujuci obim dosadasnje istrage, Vukcevice je dodao: "Pregledane su sve visoke peci u kombinatu Mackatica, kao i mesta gde se odlaze jalovina". Napomenuo je da ce samo nalazi vestaka potvrditi ili demantovati price o postojanju ostataka ljudskih leseva u jalovini.
Vukcevic nije skrivao cinjenicu da njegova odluka da licno nadgleda citav postupak ukazuje na nedostatak poverenja u sposobnost i spremnost lokalne policije da istrazi slucaj.
Rekao je, takodje, kako zali sto jos uvek nije oformljena specijalna policijska jedinica za istrazivanje ovakvih ratnih zlocina i pruzanje pomoci istraznom timu.

Izvor IWPR-a blizak policiji u Pcinjskom okrugu je potvrdio da su aktivnosti specijalnog tuzioca za ratne zlocine na terenu u Mackatici uznemirile pripadnike lokalne policije.
"Policija Pcinjskog okruga jos uvek deluje po istim principima i sa mahom istim ljudima kao i 1999. godine", kaze ovaj izvor.

Kako saznaje IWPR, "slucaj Mackatica" ostao bi nepoznat siroj javnosti da Natasi Kandic dokaze nisu poslali jedan bivsi i jedan, jos uvek aktivni, operativac Bezbednosno- informativne agencije, BIA, naslednice predjasnje srpske tajne policije poznatije kao Drzavna bezbednost, DB.

Zoran Stosic, nacelnik regionalnog ogranka DB-a u vreme "slucaja Mackatica", razresen je duznosti generalnog inspektora srpske policije pre vise od mesec dana. Na njegovo mesto postavljen je Vujica Velickovic, takodje jedna od kljucnih licnosti u regionalnoj policiji tokom poslednjih desetak godina.

Treci izvor IWPR-a, bivsi inspektor tajne policije, ponovio je da se u arhivama lokalne policije nalaze precizni podaci o citavom slucaju. "Potrebna je samo politicka volja da se oni obelodane", precizira on.

ZID CUTNJE U SURDULICI
Surdulica je mali grad u kome zivi desetak hiljada stanovnika i nalazi se na oko deset kilometara od autoputa Beograd-Skoplje. Iz Surdulice se do Bugarske, Makedonije ili granice sa Kosovom kolima stize za manje od sat vremena.
Mestani u Surdulici sa kojima je IWPR razgovarao ili odbijaju da razgovaraju o spaljivanju leseva ili opravdavaju takav postupak. Niko ne negira da se nesto desilo, ali u samom gradu, gde ja na vlasti tvrdokorno nacionalisticka Srpska radikalna stranka, SRS, postoji zavera cutanja.

Na zidu kafica u centru grada ispisan je veliki grafit – "Srbija Srbima".
"Pa, sta, ako su spaljivali *iptare?", kaze jedan gost kafea. "Oni nisu zasluzili nista bolje. Sto ne pisete o zlocinima nad Srbima i o svemu sto se danas desava na Kosmetu?".

Jedna prodavacica je bila nesto pomirljivija. "Malo ko sme da javno progovori o tome", bilo je sve sto je zelela da kaze o jezivim dogadjajima u obliznjoj fabrici.
Medjutim, dolazak u Surdulicu specijalnog drzavnog tuzioca za ratne zlocine ukazuje da su nadlezni pravosudni organi resili da se ozbiljno pozabave ovom bolnom temom, uprkos tome sto lokalno stanovnistvo zeli da zaboravi citav slucaj.
Ostaje da se vidi da li ce pravda ikad biti zadovoljena u slucaju Mackatica.

Bruno Vekaric, portparol specijalnog tuzioca za ratne zlocine, rekao je da to nece biti lako. Cinjenica da su zlocini pocinjeni pre toliko godina, kao i to sto policija i Ministarstvo pravde nisu bili ni najmanje kooperativni su samo neke od prepreka s kojima se suocavaju, rekao je on za IWPR.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Moderator II



Pridružio: 01 Mar 2005
Poruke: 106
Lokacija: KV

PorukaPoslao: Čet Maj 05, 2005 12:57 pm    Naslov: SREBRENICKA ZAGONETKA PRED RAZRJESENJEM Odgovoriti sa citatom

SREBRENICKA ZAGONETKA PRED RAZRJESENJEM
Iako je Ratko Mladic jos uvijek u bijegu, u Hagu se ipak nalazi dovoljan broj njegovih najblizih suradnika da bi se razrijesila sva kljucna pitanja koja se ticu genocida
IWPR, Pise: Alison Freebairn iz Haga (TU Br 401)
Cinjenica da je u posljednje vrijeme u Hag pristigao izvjestan broj optuzenika za srebrenicke zlocine mogla bi znaciti i da ce se uskoro razrijesiti najveca misterija u vezi s tom bosanskom enklavom – kada je donesena odluka da se u srpnju/julu 1995. izvrsi pokolj vise od 7.000 muslimanskih muskaraca i djecaka, i tko ju je donio?
Iako je najtrazeniji haski optuzenik – zapovjednik vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Ratko Mladic – jos uvijek u bijegu, analiticari procjenjuju da se u haskom pritvoru ipak vec nalazi dovoljan broj njegovih najblizih suradnika da bi se odgovorilo na spomenuta pitanja.
Proteklo je gotovo deset godina otkako su Srebrenicu – koja je imala status “sigurne zone” Ujedinjenih naroda – trupe bosanskih Srba zauzele 11. srpnja/jula 1995. Tokom sljedecih nekoliko dana, protjerano je muslimansko stanovnistvo. Mnogi muskarci i djecaci pokusali su napustiti enklavu tako sto su se pjeske zaputili u sumu, ali su vecinu njih opkolile jedinice VRS-a, da bi ih potom likvidirale i pokopale u masovnim grobnicama.
Pokolj u Srebrenici vazi za jedan od najslozenijih ratnih zlocina koji su pocinjeni tokom sukoba u kojima se raspala bivsa Jugoslavija. Stovise, u pitanju je jedini slucaj genocida koji je na evropskom tlu sluzbeno potvrdjen nakon Drugog svjetskog rata.
Posljednjih su tjadana u Hag stigla jos petorica pripadnika najuzeg kruga Mladicevih suradnika kojima ce se suditi po optuzbama za ratne zlocine.
Promatraci su uvjereni da ce, kada ta sudjenja pocnu, srebrenicki mozaik svakako moci biti sklopljen, cak i nezavisno od toga hoce li se ili ne i Mladic – za koga se vjeruje da je bio glavni “arhitekt” masakra – do tog trenutka naci iza resetaka.
Novodosavsu petorku cine: Radivoje Miletic, nacelnik Glavnog staba VRS-a; zapovjednik Zvornicke brigade Vinko Pandurevic; sef sigurnosti Zvornicke brigade Drago Nikolic; njegov pomocnik Milorad Trbic; te general vojne policije Ljubomir Borovcanin. Nitko od njih se jos uvijek nije izjasnio o optuznici.
Osim toga, u pritvorskoj se jedinici Tribunala vec nalaze i sef sigurnosti VRS-a, Ljubisa Beara, kao i pomocnik zapovjendika VRS-a za moral, Milan Gvero. Bearu uglavnom smatraju Mladicevom desnom rukom, dok je Gvero tokom rata bio nesluzbeni glasnogovornik odbjeglog generala. Obojica optuzenika vaze za najblize Mladiceve suradnike, pri cemu su izjavili da se ne osjecaju krivima ni po jednoj od optuzbi koje im se stavljaju na teret.
Pandurevic, Drago Nikolic i Trbic su, kao starjesine Zvornicke brigade, optuzeni za sudjelovanje u zarobljavanju i pogubljenju vise tisuca muskaraca i djecaka iz enklave; isto vazi i za Borovcanina, koji je obavljao duznost zapovjednika vojnopolicijske jedinice ministarstva unutrasnjih poslova.
Dalje, Dragu Nikolica, Pandurevica i Bearu tereti se i za genocid ili suucesnistvo u genocidu. Dok je Borovcanin optuzen za suucesnistvo u genocidu, Trbica se tereti iskljucivo za ubojstvo kao zlocin protiv covjecnosti.
Miletica i Gveru se pak za zlocine protiv covjecnosti terete po cetiri tocke (medju kojima su ubojstvo i progon), a po jednoj tocki za krsenje zakona i obicaja ratovanja.
Ured Visokog predstavnika za Bosnu pozdravio je vijesti o hapsenju i izrucenju velikog broja optuzenika, ali i upozorio da, kada je o Srebrenici rijec, jos uvijek nije sve zavrseno: “Izrucenja ce prestati tek kada i posljednja osoba optuzena za ratne zlocine bude u Hagu.”
Mediji su 8. travnja/aprila prenijeli vijest da se beogradskim vlastima predao i Vujadin Popovic, bivsi pomocnik zapovjednika za sigurnost Drinskog korpusa, koji ce u Hag biti vjerojatno prebacen iduceg tjedna.
Osim Mladica, samo jos jedan optuzenik koga se tereti za sudjelovanje u masakru – Zdravko Tolimir, bivsi pomocnik za sigurnost zapovjednika Glavnog staba VRS-a – jos uvijek nije uhapsen, dok se za posljednjeg od njih – Gorana Borovnicu – pretpostavlja da je mrtav.
I analiticari su pozdravili najnovija hapsenja, ocenjujuci da ce pad enklave i pogubljenja koja su nakon toga uslijedila napokon moci biti u potpunosti rasvijetljeni.
Dr. Jan Vilem Honig (Jan Willem Honig) – visi predavac na odsjeku za ratne studije londonskog Kings koledza (King's College) i koautor knjige “Srebrenica: svjedocanstvo o jednom zlocinu” – izjavio je za IWPR da bi se hapsenje i izrucenje Borovcanina i Beare moglo ispostaviti kao presudno.
“Oni su kljucni igraci, koji ce pomoci da se ustanovi povezanost redovnih jedinica VRS-a s Mladicem, a mozda i s [tadasnjim predsjednikom bosanskih Srba, Radovanom] Karadzicem. U pitanju su ljudi koji su itekako bili umijesani u proces odlucivanja.
“Mogu nam objasniti kada su se i zasto dogodile neke stvari – i time prakticno stegnuti omcu oko Mladicevog vrata.”
Mladic je u bijegu gotovo puno desetljece. S priblizavanjem desetogodisnjice srebrenickog masakra, pojacava se i pritisak na beogradske i banjalucke vlasti, a sve s ciljem da i on napokon bude uhapsen.
O tome kada je donesena odluka o masakru nad muskarcima i djecacima u Srebrenici – da li je to bilo prije ili nakon pada enklave, odnosno 11. srpnja/jula 1995. – vec dugo se vodi rasprava medju povjesnicarima, analiticarima i politicarima.
Nizoemski Institut za ratnu dokumentaciju (NIOD) objavio je u travnju/aprilu 2002. iscrpan izvjestaj pod naslovom “Srebrenica: sigurna zona”, s ciljem preispitivanja uloge nizozemskog bataljuna mirovnih trupa UN-a (koji je bio zaduzen za zastitu enklave) i utvrdjivanja redoslijeda zbivanja.
Direktor NIOD-a, profesor JCH Blom, izjavio je za IWPR kako – usprkos cinjenici da su posljednjim hapsenjima i izrucenjima obuhvaceni i pojedini vrlo vazni optuzenici – neka od kljucnih imena, medju kojima je najpoznatije Mladicevo, jos uvijek nedostaju.
“Hapsenje Mladica moglo bi biti vrlo znacajno, mada morate imati u vidu da ne postoji nacin da saznamo sto ce nam on zaista [na samom sudjenju] reci. Mozda ce [optuzeni] pojedinci govoriti istinu, ali bi neki od njih mogli pokusati i poreci vlastitu odgovornost”, rekao je on.
“Nase je misljenje da su Mladic i najuzi krug njegovih suradnika najodgovorniji za ono sto se desilo u Srebrenici – ali ce konacnu odluku o tome ipak donijeti suci.”
Cinjenica da je vecina novopridoslih optuzenika odlucila iskoristiti mogucnost koju nudi Statut Tribunala – da za 30 dana odlozi izjasnjavanje o optuznici – u Hagu je vec izazvala nagadjanja da bi barem netko od njih mogao priznati krivicu. Medjutim, dr. Honig takvu mogucnost ne smatra pretjerano vjerojatnom.
“Iako ne mozemo predvidjeti njihov nacin razmisljanja, vjerujem da bi se u njihovim glavama i srcima ipak moralo dogoditi nesto vrlo znacajno kako bi se pojavila i spremnost na priznanje krivice”, kazao je on.
Sve donedavno, vlasti entiteta bosanskih Srba (Republika Srpska, RS) odbijale su priznati da se masakr uopce dogodio. A mnogi Srbi – poput svog bivseg predsjednika, Slobodana Milosevica, kojem se takodjer sudi u Hagu – i danas tvrde da je broj zrtava preuvelican.
Medjutim, dosadasnja su haska sudjenja prilicno nedvosmisleno potvrdila da su razlicite strukture VRS-a zajednicki izvele masakr, a nakon toga pokusale ga zataskati ukopom i premijestanjem leseva.
Suci su konstatirali da su zlocini u Srebrenici “pocinjeni s brutalnoscu i izopacenoscu kakve nisu vidjene u sukobima koji su pratili raspad Jugoslavije”, te da kao takvi predstavljaju jedan od “najmracnijih trenutaka u modernoj evropskoj povijesti”.
Haski tribunal je posvetio dosta vremena i sredstava utvrdjivanju odgovornosti za zbivanja u Srebrenici i kaznenom gonjenju osumnjicenih osoba. U medjuvremenu je vec izrecen niz presuda bivsim vojnim starjesinama bosanskih Srba.
Medju dosadasnjim osudjenicima svakako je najznacajniji Radislav Krstic, bivsi zapovjednik Drinskog korpusa VRS-a. Njega je sudsko vijece proglasilo krivim za svjesno sudjelovanje u protjerivanju muslimanskog stanovnistva i ubojstvu vise od 7.000 muskaraca i djecaka, odnosno u zlocinima koji su se odigrali nakon pada enklave. Poslije zalbenog postupka, Krstic je u travnju/aprilu 2004. proglasen krivim za pomaganje i poticanje genocida; osudjen je na zatvorsku kaznu u trajanju od 35 godina.
U sijecnju/januaru 2005., bivsi zapovjednik Bratunacke brigade, Vidoje Blagojevic, proglasen je krivim za suucesnistvo u genocidu. Sudsko vijece procijenilo je da je on, iako nije bio glavni akter desavanja, svojim postupcima ipak pridonio da dodje do najtezeg zlocina. Osudjen je na 18 godina zatvora.
Zapovjednik inzenjerije Zvornicke brigade, Dragan Jokic – koji je optuzen zajedno s Blagojevicem – proglasen je krivim zbog toga sto je osigurao mehanizaciju za kopanje masovnih grobnica i prikrivanje tijela pogubljenih muskaraca i djecaka. Osudjen je na devet godina, s tim da je i on – kao i Blagojevic – u medjuvremenu pokrenuo zalbeni postupak.
S druge strane, dvojica su njihovih suoptuzenika – Momir Nikolic i Dragan Obradovic – tokom sudjenja izmijenila iskaz i priznala krivicu.
Obrenovic je priznao sudjelovanje u ubijanju vise tisuca civila, te mucenjima i progonima zena i djece iz enklave. Osudjen je na 17 godina i upucen na izdrzavanje kazne u Norvesku.
Nikolic je pak priznao krivicu za ubojstvo vise tisuca civila i sudjelovanje u ukopu i premijestanju njihovih leseva, kao i za premlacivanje i protjerivanje civilnog stanovnistva. Osudjen je na 27 godina zatvora – to jest, na kaznu koja je daleko teza od one koju je predlozio tuzilac. U toku je zalbeni postupak.
Prije svih ovih presuda, Drazen Erdemovic je priznao da je, kao pripadnik streljackog odreda, 16. srpnja/jula 1995. sudjelovao u ubijanju 1.200 muskaraca i djecaka. Stoga je u studenom/novembru 1996. osudjen na deset godina zatvora.
I pored svega toga, neke od kljucnih cinjenica koje se ticu masakra jos uvijek nisu utvrdjene. Otuda nada da ce sudjenja Mladicevim najblizim suradnicima naposljetku ipak pruziti uvid u ono sto je mozda i posljednja velika tajna Srebrenice – kada je i zasto donesena odluka da se usmrti vise tisuca muskaraca i djecaka iz zauzete enklave.
U zakljucku NIOD-ovog izvjestaja stoji: “Cini se izvjesnim da je odluka o masovnom pogubljenju, o kojoj za sada jos uvijek nema pisanih tragova, bila donesena nakon 11. srpnja/jula.” Napominje se i da je – usprkos tome sto zlocin tolikih razmjera nije bio moguc bez planiranja i organizacije – malo vjerojatno da je odluka mogla biti donesena ranije.
“Na sudjenju Krsticu, to pitanje je svjesno ostavljeno otvorenim”, kaze dr. Honig. Ali: “Beara i Borovcanin bi mogli znati kada je odluka zaista donesena.”
U slucaju Krstic, zalbeno je vece u travnju/aprilu 2004. saopcilo cinjenice o optuzenikovoj i ulozi Drinskog korpusa (ciji je on bio zapovjendik), ali i konstatiralo kako ne postoje dokazi da je on planirao i poticao zauzimanje Srebrenice i potonje zlocine. Umjesto toga, odgovornost je pripisana visim starjesinama.
“Dokazi jasno pokazuju da je zlocinackom operacijom upravljao Glavni stab [bosanskih Srba], kojim je neposredno zapovijedao general Mladic”, navodi se u presudi.
No, nekima od prezivjelih podaci o tome kako je donesena odluka da se ubiju njihovi najmiliji ne znace previse u usporedbi sa samom potrebom da krivci budu pravedno kaznjeni.
Hasan Nuhanovic – koji je prezivio masakr i danas zivi u Sarajevu – ostao je bez roditelja i brata, koji su nakon pada enklave bili prisiljeni napustiti logor nizozemskih trupa. Trenutno pokusava zbog smrti svojih najmilijih pokrenuti parnicu protiv nizozemske vlade.
“Meni nista ne znaci ni kada je ta odluka [da se civili ubiju] donesena, ni tko ju je donio”, izjavio je on za IWPR.
Nuhanovic, naime, tvrdi da za same zrtve pravda u stvari predstavlja nesto mnogo vise od pukih sudjenja nekolicini pojedinaca.
“Citav sistem – vojne i politicke strukture, ukljucujuci i civilno stanovnistvo koje se nije usprotivilo genocidu – sudjelovao je u onome sto se desilo. Previse je jednostavno misliti da problem moze biti rijesen tako sto ce 'velike ribe' biti stavljene iza resetaka”, rekao je on.
“Karadzic i Mladic su vazni politicarima, ali nas se ticu 'sitne ribe', koje su jos uvijek ovdje.
“Mladic nema nikakve veze s mojim svakodnevnim zivotom, jer ga vjerojatno nikada necu ni vidjeti. Ali, dok budem hodao ulicama Srebrenice – sto sam ponekad prinudjen cititi – mogao bih se sresti sa ubojcom svoje majke.”
Alison Freebairn je urednica IWPR-a u Hagu.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Čet Maj 19, 2005 12:43 pm    Naslov: Sonja Biserko: Ništa bez pritiska Odgovoriti sa citatom

Sonja Biserko: Ništa bez pritiska
19. maj 2005.
Dubrovnik -- Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko kaže da je Vlada protiv suočavanja s prošlošću.

"Umesto suočavanja s prošlošću, Vlada Srbije forsira relativizaciju zločina i pokušava da izjednači sve strane u ratovima", izjavila je Sonja Biserko u Dubrovniku, na predavanju u okviru seminara "Ratni zločini, genocid i sećanje".

Ona je ocenila da u Srbiji nema potencijala za suočavanje s prošlošću i s genocidom koje su srpske snage počinile u Srebrenici 1995. "Genocidna politika Beograda dokazana je pred Haškim tribunalom, u procesu protiv generala Radislava Krstića", navela je ona i ocenila da se bez pritiska međunarodne zajednice društvo u Srbiji ne može suočiti s tim i ostalim zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

Sonja Biserko je kritikovala i ulogu Srpske pravoslavne crkve u društvu i ocenila da je reč o retrogradnoj i nacionalističkoj instituciji koja ima i političke ambicije.
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sub Maj 28, 2005 2:38 am    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Predlog teksta Deklaracije o Srebrenici koji Nardnoj skupštini Republike Srbije podnose nevladine organizacije: Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava

Na osnovu člana 72. stav 1 tačka 1, 2. i 6. i stava 2. i člana 73. stav 1. tačka 2. Ustava Republike Srbije i članova 130. i 156. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije,

Narodna skupština na sednici održanoj ______________ donela je

DEKLARACIJU

O OBAVEZAMA DRŽAVE SRBIJE DA PREDUZME SVE MERE ZAŠTITE PRAVA ŽRTAVA RATNIH ZLOČINA, A POSEBNO ŽRTAVA GENOCIDA U SREBRENICI



Narodna skupština Republike Srbije,

polazeći od činjenice da je Srbija i Crna Gora punopravni član Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, a Republika Srbija država-članica Državne zajednice Srbija i Crna Gora,
da je Srbija i Crna Gora potpisnik Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida,
naglašavajući da je genocid zločin po međunarodnom pravu koji je u suprotnosti sa duhom i ciljevima Ujedinjenih nacija koji civilizovani svet osuđuje,
podsećajući da je kroz celokupnu istoriju ljudskog roda genocid, bez obzira da li je vršen u vreme rata ili mira, pričinjavao veliku štetu čovečanstvu, kao i da medjunarodno pravo obavezuje zemlje-potpisnice Konvencije da genocid sprečavaju i, kada je izvršen, kažnjavaju,
ukazujući da je izvršenje genocida, planiranje genocida, neposredno ili javno vršenje genocida, pokušaj genocida i svako saučesništvo u genocidu, kažnjivo
naglašavajući da je poricanje genocida i odobravanje genocida čin koji ima karakter saučesništva u zločinu, jer je sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida otelotvorenje savesti čovečanstva
Imajući u vidu najviše i opšteprihvaćene državne interese:

izgradnju i razvoj demokratskog, na načelu vladavine prava zasnovanog društva u Republici Srbiji, u kojem se dosledno poštuju ljudska prava,
očuvanje i jačanje stabilnosti i saradnje u regionu bivše Jugoslavije ili jugoistočne Evrope i
približavanje i uključivanje Republike Srbije, kroz članstvo u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, u evropske asocijacije sa krajnjim ciljem prijema u Evropsku Uniju;

uvažavajući napore relevantnih međunarodnih institucija, vladinih i nevladinih organizacija u pogledu saradnje sa Medjunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu,
prepoznavajući važne korake koji su učinjeni formiranjem uslova za početak domaćih suđenja za ratne zločine,

insistirajući na principima i ciljevima Povelje Ujedinjenih nacija, pre svega, na poštovanju ljudskih prava i bezbednosti i
posebno ukazujući na osnovne principe Univerzalne deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija:
- da je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu;
- da je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva;
- da je bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom;
- da je nužno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa medu narodima;
- da je zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedilo njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država-članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom.

Narodna Skupština Republike Srbije

OCENJUJE

Da shodno međunarodnim dokumentima koji su postali sastavni deo pravnog sistema Srbije i Crne Gore, i u skladu sa Ustavnom Poveljom i zakonodavstvom Srbije i Crne Gore odnosno Republike Srbije, državni organi Republike Srbije imaju dužnost da preduzmu sve raspoložive mere za aktivno suočavanje sa genocidom i ratnim zločinima i pomognu rehabilitaciji žrtava i članova njihovih porodica.

Ovu dužnost državnih organa Republike Srbije nalažu:
1. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija koji proklamuje:
“da se prema principima izraženim u Povelji Ujedinjenih nacija, priznavanje dostojanstva koje je bitno za sve članove ljudske porodice i njihovih jednakih i neotuđivih prava, predstavlja osnovu slobode, pravde i mira u svetu,” i propisuje:
1) da sloboda ubeđenja može biti predmet onih ograničenja koja predviđa zakon, a koja su nužna radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak osnovnih prava i sloboda drugih lica.
2) da ostvarivanje slobode izražavanja obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti i da zato može biti podvrgnuto izvesnim zakonskim ograničenjima radi poštovanja prava ili ugleda drugih lica, kao i zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.
3) da je svako propagiranje rata zakonom zabranjeno.
4) da je zakonom zabranjen svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju i koji predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.

2. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja, kao sastavni deo unutrašnjeg pravnog sistema, predviđa:
1) da sloboda ispovedanja ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih;
2) da korišćenje svih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

3. Ustavna povelja Srbije i Crne Gore, koja naglašava:
1) da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima sastavni deo Ustavne povelje, te da se odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima neposredno primenjuju;
2) da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad zakonodavstvom Srbije i Crne Gore i zakonodavstvom država- članica.

4. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, koja obavezuje:
1) da se ljudska i manjinska prava zajemčena Poveljom tumače na način kojim se unapređuju vrednosti otvorenog i slobodnog demokratskog društva, u skladu sa važećim međunarodnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava i praksom međunarodnih tela koja nadziru njihovo sprovođenje;
2) da sloboda ispoljavanja vere ili ubeđenja može biti ograničena zakonom, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, zdravlja, morala ili prava drugih lica;
3) da se pravo na slobodu izražavanja može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih lica, očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja i morala ili javne bezbednosti;
4) da se sloboda okupljanja može ograničiti zakonima država-članica ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
5) da se pravo na slobodu udruživanja može ograničiti zakonima država-članica, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
6) da se organizacije čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, ukidanje zajemčenih ljudskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje mogu zabraniti odlukom nadležnog suda;
7) da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne, verske ili druge neravnopravnosti, kao i izazivanje i raspirivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti;
8) da je država u obavezi da podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.

5. Zakon o nacionalnim manjinama Srbije i Crne Gore, koji zabranjuje svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi, prema licima koja pripadaju nacionalnim manjinama, kao i da prava koja su predviđena ovim zakonom ne smeju biti korišćena radi ispunjenja ciljeva koji su suprotni načelima međunarodnog prava ili su upereni protiv javne bezbednosti, morala ili zdravlja ljudi.


U skladu sa navedenim međunarodnim dokumentima, Ustavnom poveljom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima,

Narodna skupština Republike Srbije


ZAKLJUČUJE

- da državni organi Republike Srbije hitno moraju da preduzmu sve raspoložive mere koje bi omogućile da se navedene odredbe međunarodnih dokumenata i domaćih propisa u potpunosti primene;

- da proces izgradnje demokratskog i multietničkog društva ne može da se bazira na negiranju zločina koji su počinjeni u naše ime;

- da poštovanje ljudskih prava podrazumeva i poštovanje žrtava;

- da pravilno ocenjivanje i vrednovanje zločina podrazumeva suočavanje sa prošlošću i da je to jedini put ka novom početku u demokratsku budućnost;

- da genocid ne sme da se veliča, ne sme da se negira i ne sme da se zaboravi;

- da suočavanje s prošlošću zahteva sistem institucija, mehanizama i procesa, koje je Srbija dužna da usvoji i primeni;


REPUBLIKA SRBIJA SE OBAVEZUJE

- da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina;

- da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove, i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života;

- da će obezbediti vrednosni diskontinuitet sa lošom prošlošću usvajanjem mera i propisa koje će predstavljati pravni okvir za odricanje politike zločina a kako bi se afirmisao adekvatan sistem vrednosti i reafirmisao izgubljeni osećaj za pravdu;

- da će podsticati takav politički dijalog koji neće otvarati prostor za pravnu instituzionalizaciju zločina niti dovoditi u pitanje elementarni smisao kategorija ispravnog, dobrog i pravednog ponašanja;

- da će usvojiti sve mere kako bi pitanje odgovornosti za zločin postalo stalna tema u političkom i javnom životu;

- da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav;

- da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici;

- da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati se od zločina

Žrtve imaju pravo na to i to očekuju od nas.


U Beogradu, dana ________________
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Uto Maj 31, 2005 10:23 pm    Naslov: Priznati odgovornost za Srebrenicu Odgovoriti sa citatom

Priznati odgovornost za Srebrenicu
31. maj 2005.
Međunarodna helsinška federacija pozvala vlasti u Srbiji da priznaju da su srpske snage odgovorne za genocid u Srebrenici".


"Masakr nad gotovo 8.000 Bošnjaka izvršen je od 11. do 19. jula 1995. godine. Približava se 10. godišnjica ove tragedije, a nisu se ni predsednik vlade, predsednik Skupštine niti bilo koji predstavnik vlasti obratili javnosti i međunarodnoj zajednici s priznanjem da su zločin izvršile srpske snage, uz izvinjenje porodicama žrtava", navodi Međunarodna helsinška federacija za ljudska prava.

Helsinška federacija (IHF) je objasnila da pod "srpske snage" podrazumeva Jugoslovensku narodnu armiju (JNA), odnosno Vojsku Jugoslavije, Vojsku Republike Srpske i lokalne jedinice teritorijalne odbrane, lokalne policijske jedinice, jedinice MUP-a Srbije i paravojne trupe.

IHF navodi da se "zločin i dalje negira", kao i da se "dešavaju i gore stvari" i objašnjava da "ljudi sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu veličaju zločin u Srebrenici, nazivajući ga 'oslobađanjem'". "Lideri koji ne pomažu društvu da se suoči sa istinom o ratnim zločinima ne deluju u prilog dostojanstva i budućnosti srpskog naroda", upozorila je Helsinška federacija, uz poziv vladi da usvoji Deklaraciju o Srebrenici koju je predložilo osam nevladinih organizacija.

IHF je pozvao Vladu Srbije i da uzme učešće na komemoraciji koja će u Srebrenici biti održana 11. jula. "Da bi se stvorili uslovi za normalizaciju odnosa u regionu, potrebno je uhapsiti sve protiv kojih su podignute optužnice za ratne zločine, uključujući i generala Ratka Mladića", dodaje se u saopštenju.

Evropski pokret za Deklaraciju

Evropski pokret u Srbiji pozvao je poslanike i parlamentarne stranke u skupštini Srbije da usvoje Deklaraciju o obavezama Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, naročito žrtava genocida u Srebrenici.

U saopštenju Evropskog pokreta Srbije se navodi da ta organizacija u potpunosti podržava inicijativu nevladinih organizacija o usvajanju tog predloga. "Potrebno je da se republički parlament jasno odredi prema zločinima koji su počinjeni u naše ime, aktivno doprinese suočavanju sa istinom o prošlosti i da izrazi pijetet prema nevinim žrtvama", navodi se u saopštenju.

Evropski pokret Srbije očekuje da će biti podržano što brže privođenje svih optuženih za ratne zločine pravdi, u prvom redu, kako se navodi, kroz punu saradnju i neuslovljenu saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. U saopštenju se izrazava verovanje da takvo stanovište deli većina poslanika. "Usvajanje deklaracije bi doprinelo uspostavljanju poverenja među narodima u našem regionu i potvrdilo privrženost građana Srbije i njihove države principima utvrđenim u mnogim međunarodnim i domaćim konvencijama i poveljama o ljudskim pravima i zajedničkim vrednostima i standardima ujedinjene Evrope, kojoj želimo da se pridružimo", navodi se u saopštenju.
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Pon Jun 06, 2005 5:26 am    Naslov: Ispisani iz civilizacije Odgovoriti sa citatom

Ispisani iz civilizacije
"Dnevnik", 5. jun, 2005.
Direktor beogradskog Centra za ljudska prava profesor dr Vojin Dimitrijević ocenio je da će ravnodušnost političke i intelektualne elite na objavljivanje video zapisa egzekucije šest mladića kod Srebrenice, od kojih su četvorica bili maloletni, imati porazne učinke.

- Nećemo moći više da se branimo da su etničko čišćenje i genocid produkt jednog režima s kojim smo imali malo veze, jer izgleda da, mada svesni svih činjenica, mnogi i dalje stoje iza tih zlodela, ili uopšte ne shvataju da je reč o zlodelima. Bojim se da ćemo za to kolektivno odgovarati, pred Međunarodnim sudom pravde i drugde, i da će nam malo pomagati otužne tvrdnje da smo se branili i da su isto činili drugi. Ovo je ispis iz civilizacije - izjavio je profesor Dimitrijević za “Dnevnik”.

Da li će sada Srbija konačno ipak početi da se suočava sa zločinima počinjenim u njeno ime?
- Svi narodi to odbijaju, čak i kada nije reč o uništavanju drugih naroda već, recimo, istrebljivanju političkih neistomišljenika. Teško je priznati da ste bili za nekoga ko je odgovoran za zločine. Dakle, u pitanju su teški sedimenti koji se oslanjaju na želju da se ne bude kriv. Kada tome još dodate činjenicu da iz određenih intelektualnih krugova, čak sa univerziteta, i dalje stiže podrška iluziji da je to sve bilo u redu, da, zapravo, nije bilo nikakvog zločina, kao i to da najveću čitanost imaju tabloidi s jasnom antievropskom porukom, onda je teško od običnih ljudi očekivati da promene stav.

Ima li onda nade za nas?
- Petnaest godina pod Miloševićem nam je nanelo ogromnu štetu od koje, istorija nas uči, oporavak traje najmanje dva puta toliko. Kažem 15 godina, jer se često zaboravlja ludovanje krajem osamdesetih. Sada će neko reći kako je sve to što se događalo bilo reakcija na Tuđmana. Međutim, on je izabran početkom 1990, a po Knez Mihajlovoj su se još 1988. i 1989. vijorile crne zastave s mrtvačkim glavama. To nije bio nikakav odgovor na nekakvu aktuelnu Hrvatsku, već povampirenje kostura koje su potpomagali razni kvazinaučnici, od kojih mnogi i danas seju svoje frustracije.

Sve češće se prisećamo “propuštenih prilika”, od 9. marta, preko protesta iz 1996, pa sve do 5. oktobra?
- U pitanju su istorijske okolnosti koje treba zgrabiti u datom trenutku. S druge strane, bolje je i kada shvatite da je prilika bilo, pa ste ih propustili, nego kada toga uopšte niste svesni. Pri tome ne treba samo konstatovati da je prilika propuštena, nego valja i pronaći uzroke tome. Treba, dakle, biti načisto s tim da je nama nedostajala elita kadra da obori, ne Slobodana Miloševića, već miloševićizam. Jer, miloševićizam, koji je kombinacija agresivnosti i nacionalizma, a čiji su nosioci bili bivši vatreni komunisti, zapravo je stvorio Slobodana Miloševića i intelektualno ga podržavao. Nažalost, ne samo što naša elita nije za to imala dovoljno veštine, nego su se još onda mnogi zaneli vlašću. A nagon za vlašću je, pored seksualnog, najjači.

Može li taj nagon održati Vladu Srbije, kojoj na početku niko nije proricao dug vek, do kraja mandata?
- Može, jer je činjenica da su neki delovi te vlade svesni da im je ovo jedinstvena prilika da budu na vlasti, te će se stoga svim silama truditi da ostanu tu gde jesu što je duže moguće. Drugi razlog je što protivnici ove vlade nisu hrabri da je gađaju tamo gde ona počiva na tabuima, već se, naprotiv, u tim osnovnim tabuima čak s njom i slažu. Da citiram komentar jednog hrvatskog političara, koji je za svog kolegu rekao: “Ima 12 smrtnih bolesti, ali ne umire jer svaka bolest radi protiv one druge”. E, to mi liči na našu vlast.

Sve je više ocena da smo jako daleko od novog ustava?
- Novog ustava skoro neće biti. Najpre, teško je praviti ustav nečega što ne znamo šta je. Pri tome, ne samo što ne znamo dokle nam se država prostire, gde su joj granice, već smo suočeni i sa ozbiljnim problemom nacionalnog identiteta. A onda tome treba dodati i istorijsku nesreću da imamo loš kvalitet političke elite, koja ne može da se otme zagrljaju računice da li će joj se nov ustav isplatiti na sledećim izborima.

Očekuju li nas i na tom polju uputstva međunarodne zajednice?
- Mislim da će to tako na kraju i ići. Uz smanjenje uobraženosti, koja je kod nas veoma izražena, i život će nas na to naterati. Kao što je naše privrednike naterao da poštuju poslovne običaje nastale u nekom sasvim drugom svetu. Uostalom, Venecijanska komisija je već komentarisala neke ovdašnje ustavne predloge. Druga je stvar što smo mi koncentrisani na intervencije međunarodne zajednice samo kada su na sceni traumatična pitanja, poput Kosova.

Kada smo kod Kosova, poruka državnog vrha je “više od autonomije, manje od nezavisnosti”.
- Kosovo je srpski politički tabu. I zato svi koji se ovde bave politikom misle da će biti sprženi ako o tome kažu išta više od usvojene fraze. A „više od autonomije, manje od nezavisnosti” je upravo to - čista fraza. I studentima govorim da, kada nešto smisle, pokušaju to da prevedu na neki jezik koji se koristi u međunarodnim organizacijama. Ako ne mogu, konsekvence su jasne - niko ih neće razumeti.

Stiče se utisak da nas međunarodna zajednica baš često ne razume?
- To je zato što nemamo koherentnu spoljnu politiku, jer svako vuče na svoju stranu. Kao posledica, šalju se različiti signali, zbog čega rizikujete da neki od njih budu i pogrešno shvaćeni. Uzmimo kao primer proslavu na Ravnoj gori. Iako se polovina domaće javnosti protivi održavanju takvog skupa a deo na to gleda kao na čist folklor, zemlje u okruženju su u njemu prepoznale veoma uznemiravajuću poruku. Ili, drugi primer, izbori na Kosovu. S jednog nivoa vlasti stigao je poziv kosovskim Srbima da na izbore izađu, s drugog im je, pak, došla zabrana. Dakle, zaista je teško razumeti šta mi, zapravo, hoćemo.
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Uto Jun 07, 2005 5:44 am    Naslov: Da li je Srbija bila u ratu Odgovoriti sa citatom

Da li je Srbija bila u ratu
"Danas", 6. jun, 2005. | R.D.
Predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković odbio je da na dnevni red republičkog parlamenta stavi deklaraciju o zločinima u Srebrenici, koju je predložilo osam nevladinih organizacija i najavio da će ove nedelje sa šefovima poslaničkih grupa razgovarati o novoj rezoluciji o Srebrenici. Marković je tu odluku obrazložio ocenom da Skupština Srbije nije nadležna da raspravlja o pojedinačnom događaju koji se zbio van njene teritorije. On je rekao i da "veruje da su poslanici spremni da donesu pravni akt kojim će biti osuđeni zločini i naloženo istraživanje".

Nova rezolucija? Naravno, ko bi od Predraga Markovića očekivao da, u ovakvoj konstelaciji parlamentarnih snaga, dozvoli da se u skupštinskoj proceduri nađe predlog koji podnosi osam nevladinih organizacija koje su dosledno antiratno istupale - mislile, govorile i demonstrirale na ulicama i trgovima - o zlikovačkoj, fašistoidnoj fizionomiji stranaka koje podržavaju manjinsku vladu.

Po toj će logici pred poslanicima da se nađe pretpostavka da je neko negde ubio nekoga ko nije Srbin. Zašto ne i niz sumanutih tvrdnji o Markalama, Ulici Vase Miskina i drugim toponimima srpskih zločina, "dokazanih" zavera Zapada. Postoji pritisak međunarodne zajednice da se nekakva deklaracija donese, ali, možda bi oni koji su pre tri godine tražili odgovornost za emitovanje filma o Srebrenici "Krik iz groba" sada, eventualno, mogli da progutaju papir u kojem bi bilo "šta su oni nama radili", nešto malo Jasenovca, u stilu predsednika Srbije Borisa Tadića. Sve zarad ostanka na vlasti. Ne i to da je horde ubica osnovala, regrutovala i plaćala država Srbija.

Svojevrsni je cinizam i vređanje žrtava tretirati Srebrenicu kao "pojedinačni događaj koji se zbio van njene (srpske, prim. red.) teritorije". To podseća na tvrdnju Slobodana Miloševića da "Srbija nije u ratu", izrečenu u trenutku kada su njegove falange ubijale, silovale, sakatile, palile širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Između ostalih i decu koju su njihove majke poslednji put videle na video zapisu reditelja i snimatelja "Škorpiona".
Nije patetično, tužno je i ponižavajuće.
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Urednik



Pridružio: 28 Feb 2005
Poruke: 252
Lokacija: Virtuelni svet!

PorukaPoslao: Sub Jun 11, 2005 12:10 am    Naslov: ]Kapital tuđe krvi Odgovoriti sa citatom

Kapital tuđe krvi
Danas, 9. jun | R. D.
Istina o "Škorpionima" udara u lice Srbije, potvrđujući ono što je moralna manjina znala od početka - da su glavni "junaci" nesrećnih ratova iz 90-ih godina bili najgori među nama - ljudi koji su i bez rata izabrali nasilje, kriminal i pljačku kao svoj životni put. Naopaka politika navodne odbrane nacionalnih interesa kroz sukobe sa drugim narodima, dala je ovakvim tipovima mogućnost da svoje kriminalne porive privremeno maskiraju u nešto društveno prihvatljivo, čak cenjeno - u borbu za spas svoga naroda.

Politika koja je vodila Srbiju u ratove sa susedima zvanično je odbačena 2000, ali to ne znači da su svi njeni mračni egzekutori isterani na svetlost, još manje da su privedeni pravdi. Ostaje pitanje da li su postmiloševićevske vlasti objektivno mogle da učine više u razbijanju zločinačkog bratstva. Prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić platio je životom svoj pokušaj obračuna sa Miloševićevom ratničko-patriotskom mafijom. To svedoči o ozbiljnim namerama da se Srbija denacifikuje i dekriminalizuje, ali u političkim igrama unutar demokratskog bloka, u brizi za glasove birača koji ne mogu da prihvate da je bitka za srpstvo iz 90-ih godina bila nelegitimna, a u ekstremnim slučajevima i zločinačka, u svemu tome donekle se zagubila odlučnost da se razmontira kompletna mašinerija zla. Kako ovih dana reče jedan bivši ministar, bilo je jednostavnije reći: to nije moj posao, i okrenuti se manje rizičnim stvarima od kojih se mogla očekivati veća neposredna politička korist.

Konfrontirane političke grupacije koje su se posle 5. oktobra smenjivale na vlasti, mogu se uzajamno optuživati ko je više kriv zbog toga što su - kako se ovih dana govori - ubice mirno živele među nama, i što i dalje u svetu biznisa prosperiraju ljudi čiji je kapital umrljan tuđom krvlju. Činjenica je da skoro pet godina posle Miloševića - konkretno u slučaju aktuelnom ovih dana - postoji enigma "Škorpioni". Uglavnom novinari eksperti sklapaju mozaik zločina koje je počinila ova fantomska jedinica, dok bivši i sadašnji ministri, načelici i druge starešine o tome malo znaju. "Škorpioni" im nisu bili u resoru. Srbija je prešla jedan Rubikon kada je odlučila da se Haškom tribunalu mora isporučiti politički i vojno-policijski vrh koji je uveo zemlju u seriju ratova. Suočavanje sa punom istinom šta se sve u tim ratovima događalo još nije okončano. Vlasti koje nemaju nameru da restauriraju stari poredak i obnavljaju stare sukobe, moraju da prihvate to suočavanje i utvrde punu istinu o "Škorpionima" i drugim ubicama.
_________________
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Poseti sajt autora
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    Zamisli Srbiju forum -> Haški tribunal/ Suočavanje sa prošlošću Sva vremena su GMT + 2 sata
Idi na stranu 1, 2, 3 ... 35, 36, 37  Sledeci
Strana 1 od 37

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu
Zamisli Srbiju topic RSS feed 


Powered by phpBB © 2001, 2006 phpBB Group