SANU, Dobrica Ćosić...

Prečice:
Kratke izjave
Memorandum SANU
Dobrica Ćosić: Na kraju XX vijeka srpski narod doživio istorijski poraz
Le Monde: Ćosićev odbor iz osamdesetih godina zaslužan za pobjedu nad Miloševićem
Portret savremenika - Ljubomir Tadić: Od disidenta do nacionalnog radnika
Dobrica Ćosić: Peti oktobar je obmanuo srpski narod
MIRKO KOVAČ: DOBRICA ĆOSIĆ, OTAC NACIJE
Povratak demobilisanog oca nacije
Intervju: AKADEMIK LJUBOMIR TADIĆ: Stranački sporovi ugrožavaju Srbiju

Kratke izjave

Nada, jul 1994.
“Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlucujucu ulogu Nemacke u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, objavljen je treci svetski rat sa onim istim ciljevima /… kao/ u oba svetska rata. Srpski narod je odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku drzavu. Uprkos svemu, ili baš zato, Srbi ce opstati i ostvariti svoje osnovne civotne i nacionalne ciljeve. Srbi ce stvoriti novu drzavu koja svojim karakterom treba da porice i prevazilazi nacionalne i ideološke ciljeve svih strana i ucesnika u srpskom gracanskom ratu, vocenom pod okupacijom od 41-45. Ovaj sadašnji rat i njegov cilj - jedinstvena drzava srpskog naroda - trebalo bi da ukine naše ideološke antagonizme i raskole iz gracanskog rata i Drugog svetskog rata. ... Dakle: nacionalno pomirenje izvršila je sama istorija.”

* * *

Memorandum SANU
Grupa akademika SANU o aktuelnim društvenim pitanjima u Jugoslaviji 1986. godine

Mnoge nevolje koje muce srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednicke svim jugoslovenskim narodima. Medutim, srpski narod pritiskuju i druge nedace. Dugorocno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politickoj sceni sa udruženom snagom koja cini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mucna pitanja, koja proizilaze iz dugorocne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrožavaju ne samo srpski narod, vec i stabilnost citave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju naci u središtu pažnje.

Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodišnje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanicno ucinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da ce se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodište je prošlo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, medutim, argumentovano potvrdili ono što se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno krece ispod jugoslovenskog proseka uz sve vece zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj živi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% nižim od odgovarajuceg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike.

Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvanicnim statistickim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za citav posleratni period niža samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najviša je u Jugoslaviji. Veca efikasnost mogla je samo delomicno nadoknaditi gubitak društvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijeci formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog proseka, što je cak niže od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju status nerazvijenih.

Tokom citavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izložena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektricne energije koja se u velikim kolicinama isporucuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekuce ekonomske i kreditno-monetarne politike, a narocito doprinos fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podrucja su u novije vreme najvažniji cinioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ušle u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podredene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora.

Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvažavanja medunacionalnih odnosa izmedu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunisticka partija Jugoslavije. Na te poglede odlucujuce je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateške i takticke zamisli na medunarodnom planu težila razbijanju Jugoslavije. Nalazeci svoje ideološko opravdanje u suceljavanju srpske "ugnjetacke" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastican primer uzmicanja marksistickog ucenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politickim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi medunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objašnjava zašto se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraživanjima dode do prave istine o ekonomskoj prirodi medunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politicka hegemonija srpske buržoazije pracena i odgovarajucom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatisticki orjentisanih gradanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobicnija što se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan položaj izmedu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglašeniji agrarni karakter njene privrede. Ucešce poljoprivrede je bilo vece, a udeo industrije u formiranju društvenog proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo što na osnovu svih cinjenica nije revidirala svoju ocenu, vec nije poklonila ni najmanju pažnju radovima naucnih ustanova u kojima je vec pocetkom pedesetih godina dokumentovano utvrden bitno drugaciji ekonomski položaj Srbije izmedu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom cetiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politicku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrešna ocena održi. Njen smisao leži u tome da se srpskom narodu usadi osecanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politickoj i ekonomskoj podredenosti kojoj je stalno izložen.

Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodišnjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreden, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i oružja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nižim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podrucja. No ništa tako ubedljivo ne pokazuje podreden položaj Srbije kao cinjenicu da ni u jednom kljucnom pitanju politickog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, položaj Srbije valja posmatrati u sklopu politicke i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagaci promena u svim dosadašnjim sistemima.

Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvišeg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrži razvoj. S poboljšanjem njihovog relativnog položaja jaz izmedu njih i ostalog dela Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogadaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio moguc da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije republike nisu bile u položaju da nemetnu rešenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Priredivacke delatnosti, koje relativno više ucestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uživale su tokom citavog posleratnog perioda povoljnije uslove privredivanja, na koje su snažno uticali paritet i režim cena, kao i carinska zaštita. Veci prostor dat tržištu u šezdesetim godinama pogodovao je više razvijenim podrucjima. Suspenziju Petogodišnjeg plana 1961-1965. godine, koji je težište stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaciti kao izbegavanje republika da ulažu u nerazvijena podrucja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu cinilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, cime su bili pogodeni Srbija i nerazvijena podrucja.

Ekonomska podredenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politicki inferiornog položaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmedu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga što je industrijalizacija Srbije bila sporija od jugoslovenskog prošeka. Na toj ideološkoj platformi formirala su se mišljenja i ponašanja, što je presudno uticalo na kasnija politicka zbivanja i medunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunisticke partije, a zadobili su i odlucujuci uticaj na CK KPJ. Njihovi politicki lideri postali su arbitri u svim politickim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slicnu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i težnju za što vecom samostalnošcu, a kao najrazvijenije, i zajednicke ekonomske interese, što su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politicku dominaciju. Tu koaliciju je ucvrstila dugogodišnja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politicke licnosti posleratne Jugoslavije, koje su uživale neprikosnoven autoritet u centrima moci.

Kadrovski monopol im je dopuštao da bitno uticu na sastav politickog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donošenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u položaju da u tremelje društvenog uredenja ugraduje i licne stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlucnost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na društveno uredenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaceni ukoliko su bili drugaciji od shvatanja dvaju politickih autorireta, a nije se moglo uciniti ništa ni posle njihove smrti, buduci da je ustav mogucnošcu veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajuci sve to u vidu, ne može biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politicku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije.

U takvim uslovima a pod stalnim optužbama da je "ugnjetacki", "unitaristicki", "centralisticki", "pandurski", srpski narod nije mogao postici ravnopravnost u Jugoslaviji, za cije je stvaranje podneo najvece žrtve. Revanšisticka politika prema Srbima zapocela je pre rata time što se smatralo da Komunisticka partija i nije potrebna "ugnjetackoj" naciji. U CK KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se održali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u položaju da ravnopravno ucestvuje u donošenju odluka koje su prejudicirale buduce medunacionalne odnose i društveno uredenje Jugoslavije. Antifašisticko vece Srbije osnovano je u drugoj polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunisticka partija Srbije tek po završetku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a vecnici su birani iz srpskih vojnih jedinica i clanova Vrhovnog štaba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od vecnika nekih drugih republika, koji su došli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne politicke organizacije sa izgradenim stavovima i programima.

Ove istorijske cinjenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne suštinski u ravnopravnom položaju kada su donošene odluke od dalekosežnog znacaja za buduce državno uredenje. To ne znaci da se Srbi ne bi dobrovoljno odlucili za federalizam kao najpogodnije uredenje za višenacionalnu zajednicu, vec se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrške svojih politickih organizacija našli u položaju da u ratnim uslovima prihvate rešenja koja su otvarala široke mogucnosti za njihovo razbijanje. Položaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovišta njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za rešenja koja pogadaju vitalne interese srpskog naroda.

Ozbiljnost društvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetackoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski položaj. Oslobodenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojacala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Ocekivalo se da ce politicki predstavnici Srbije izaci sa ovim logicnim i opravdanim zahtevom i da ce na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vece iznenadenje kad su oni pristali na placanje pune stope uz prihvatanje utešnog i potpuno neizvesnog obecanja da ce doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani.

Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran cin prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politickih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmišljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak ucine. Postavlja se pitanje ko je ovlašcen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrice presuda o dugorocnom zaostajanju u buducnosti sa neizbežnim politickim posledicama. Rec je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i rešavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veceg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlucuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranicenja.

Srbija je mirne savesti i sa osecanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske žrtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, placajuci pomoc drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podrucja to nije bio slucaj. Primena stope doprinosa proporcionalno društvenom proizvodu nije se držala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa poštedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, što im je omogucilo ne samo da se normalno razvijaju, vec i da poboljšaju svoj relativni položaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, medutim, takve stope predstavljale ogromno opterecenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podrucja, zbog cega se sasvim približila privredama nerazvijenih republika.

I pored toga što je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podrucja i olakšala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upucuje dva tipa podrucja na koaliciju radi održanja postojeceg stanja u kome zadovoljava svoje interese na racun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u slucaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politickog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak važan je i kao znak da vec tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se cak nije povecala.

Imajuci u vidu šta se sve dogadalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja ništa novo. Nov bi mogao biti odlucan otpor Srbije tom pritisku. Na žalost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo više nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno.

Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao što je mogucnost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nadu usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomišljali na odgovarajuci odgovor koji podrazumeva i otvaranje politicke krize ako se drugacije ne može. Politicari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teška konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici.

Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odlucno stave do znanja da je došao kraj posleratnoj praksi smenivanja politicara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i književnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na društveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogrešnih rešenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoružavala privreda Srbije u pojacanoj konkurenciji na tržištu.

Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanšisticka politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve više je jacala da bi se konacno izrazila i u genocidu. Politicki je neodrživa diskriminacija gradana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skupštini, a glas glasaca iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih gradana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne važi za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politickog položaja, koji odražava težnje da se srpski narod drži pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno mišljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korišcenje svih mogucnosti da se njenom privrednom razvoju i politickoj konsolidaciji postave što veca ogranicenja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranicenja jeste sadašnji nedefinisan i pun unutrašnjih konflikata ustavni položaj Srbije.

Ustavom od 1974. godine Srbija je fakticki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednacene sa republikama, sem što nisu definisane kao država i što nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknaduju time što se preko zajednicke republicke skupštine mogu mešati u unutrašnje odnose Uže Srbije, dok su njihove skupštine potpuno autonomne. Politicko-pravni položaj Uže Srbije je sasvim neodreden, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvršno vece koje je organ republicke Skupštine u stvari je Izvršno vece Uže Srbije. To nije jedina nelogicnost u razgranicavanju nadležnosti. Preširoka i insitucionalno cvrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomaške i separatisticke snage insistirale na proširenju autonomije, ali bi to teško ostvarile da nisu dobile moralnu i politicku podršku od republika u kojima separatisticke tendencije nisu išcezle.

Proširenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da ce se postici veca ravnopravnost izmedu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogadaji na Kosovu krajem šezdesetih godina bili su opomena šta se sve može dogoditi ukoliko se autonomija poveca. Razloga za vecu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proširenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomaštvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politickom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji širenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" i "precanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomoc drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", što im je dalo povoda da se osecaju i ponašaju kao federalne jedinice, zanemarujuci cinjenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnoteža u dualizmu ovakve vrste nije se mogla održati. Sadašnje ponašanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatisticko-autonomaške snage. Republici Srbiji je onemoguceno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome pripadaju.

Splet nerešenih odnosa u republici Srbiji logicno proizlazi iz njenog ustavnog položaja i izbora separatistickih i autonomaških kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uživali blagonaklonost onih koji su držali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuce protivteže u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost i slepilo za šire nacionalne interese.

Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutrašnjih sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i užoj Srbiji i pokrajinama, sugerišuci da se rešenja traže u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nacin jednom zamršena situacija ostace kakva je bila, a Srbija ce i dalje trošiti svoju društvenu energiju u prevazilaženju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proširenjem autonomija pokrajina, pogotovu što održavanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogucnost drugima da se mešaju u njene unutrašnje odnose i na taj nacin produže dominaciju nad njom. Posle izvršene federalizacije SKJ takvo mešanje u unutrašnje odnose jedne republike moguce je jedino u Srbiji.

Odnosi izmedu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni pretežno na formalno-pravna tumacenja dva ustava. Rec je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj državi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo došla do svoje države, koja se sama izborila i za gradansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doživela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle cetiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju državu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.

Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedocanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolece 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politickih i državnopravnih promena. Voden veštom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podršku pojedinih politickih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se još uvek gleda pravo u oci i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo duže nego citav oslobodilacki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balisticka pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistickih jedinica, bila je 1944-45. vojnicki razbijena, ali pokazuje se, ne i politicki pobedena. Njen sadašnji vid, prerušen u nov sadržaj, uspešnije se razvija i približava pobednickom ishodu. Pravi obracun sa neofašistickom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jacale njene rasisiticke pobudene, neopozive ciljeve, koje treba postici po svaku cenu i svim sredstvima. Cak i smišljeno drasticne kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju medunacionalne mržnje.

Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jaci nego što su i mislili, da uživaju podršku po raznim centrima moci u samoj zemlji neuporedivo vecu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvanicniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naucnici ponašaju ne samo arogantno, vec i cinicno, proglašavajuci istine za klevete, a ucene za svoja zakinuta prava.

Organizovane politicke snage naše zemlje, koje su izvršile revoluciju u gotovo nemogucim uslovima, pod najmocnijim neprijateljem u citavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, vec gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlucnom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politicki obracuni ne vrše više hapšenjima, "diferencijacijama", lažnim lojalnostima, vec odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim suceljavanjima, sa pravom slobodnog izražavanja, pa i demonstriranja suprotnih mišljenja. Fizicki, politicki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije najteži je poraz u oslobodilackim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine.

Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na još uvek živo kominterevsko naslede u nacionalnoj politici Komunisticke partije Jugoslavije i sledbeništvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideološke i politicke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili vec okorele oportunizme generacija srpskih politicara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u vecoj brizi šta drugi misle o njima i njihovim bojažljivim "postavljanjima" položaja Srbije, nego o objektivnim cinjenicama koje uslovljavaju buducnost naroda kojima rukovode.

Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najviše ratovali upravo srpski borci -jednom vrlo odredenom politikom, "razvojno" sprovodenom, sa isplaniranim postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politickom rukovodstvu Kosova poceli su da preokrecu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa vecim prerogativima od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija književnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udžbenika - prema instrukcijama iz Tirane - bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmedu dve državne teritorije, uostalom. Zavere, koje se obicno tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo ocevidno, vec i demonstrativno.

Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine više izgledali kao istrcljivost, nego kao kakva nova pojava, opasna i po citavu zemlju, kao što se kasnije svaka istina o progonu Srba na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske štampe" o zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za vecu krivicu od pocinjenih paljevina, ubijanja, silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politicki i krivicno neidentifikovanih.

Posebnu težinu ima odnos odgovornih cinilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju cija je žrtva srpski narod. Precutkivanjem i zataškavanjem zlocina, izbegavanjem da se odmah kaže sva istina, zavlacenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se stvara lažna, ulepšana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je težnja da se za nasilje nad Srbima nade politicki alibi u tobožnjoj uzajamnosti mržnje, netrpeljivosti i revanšizma, a u poslednje vreme sve cešce i u izmišljenom dejstvu "spoljašnjeg" neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Slucaj Martinovic je znacajan ne samo zbog narocitog, nevidenog nasilja, koje podseca na najmracnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj slucaj je na Kosovu shvacen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemešanja u unutrašnje poslove" pokrajine, kao da se radi o medudržavnom, medunarodnom odnosu.

Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju prošlost, olicenu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, vec i živo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju maticnu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proredivala srpsko stanovništvo Kosova i Metohije - u ovom, našem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu završnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistickoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cvijic je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem Carnojevicem 1690. do prvih godina našeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmedu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjišta pod surovim terorom lokalnog i povlašcenog albanskog bašibozuka.

U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doživeo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo što stalno i nesmanjenim tempom napušta svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizickim, moralnim i psihološkim terorom, preprema za svoj konacan egzodus. Za manje od desetak sledecih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više nece biti, a "etnicko cisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bice u potpunosti ostvaren.

Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skupštini i drugim organima u zemlji, zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenatna ne može srpskom narodu osporiti pravo da se od nasilja i uništenja štiti svim zakonskim sredstvima. Ako tu zaštitu ne može ostvariti u Pokrajini, narod je može i mora tražiti u Republici i Federaciji. Izraz je gradanske svesti o tome pravu i poseta gradana Pokrajine Saveznoj skupštini. Samo se sa jednog automaško-separatistickog i šovinistickog stanovišta ovi koraci gradana mogu osudivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski.

Današnja sudbina Kosova nije više "složena", niti se i dalje može svoditi na prazna samoocenjivanja, izuvijane, necitljive rezolucije, uopštene platforme - vec jednostavno, pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmedu pokrajinske segregacije koja postaje sve iskljucivija i saveznih arbitraža koje samo parališu svaku pravu, uz to i neodložnu meru - splet nerešenih situacija zatvara se u krug nerešivih. Sudbina Kosova ostaje životno pitanje citavog srpskog naroda. Ako ono ne bude rešeno jednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postace i evropsko pitanje, sa najtežim, nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvažnijih tacaka unutrašnjeg Balkana. U skladu je sa etnickim profilom balkanskog poluostrva etnicka izmešanost sa mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etnicki cistim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne samo da je direktna i teška pretnja narodima koji su se tamo našli u manjini, nego ce, ako se bude ostvario, zapoceti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim narodima u Jugoslaviji.

Kosovo nije jedino podrucje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao cak i u odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvršen prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih stanovnika bile dobro poznate.

Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podrucja u Hrvatskoj, što je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao došljacka, manjinska i društveno inferiorna grupa, veoma podložni asimilaciji. Uostalom, i inace je srpski narod u Hrvatskoj izložen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruženja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meduratne Jugoslavije, zatim nametanja službenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) olicavajuci time nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom ucinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a nacionalisticki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlicno organizovanom akcijom sve ga više udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezickog podrucja, što doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima.

Ovakav ucinak spremno se placa kidanjem jezickog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem medunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; narocito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odsecen od matice, vec matica nema mogucnosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom položaju obavesti ni približno onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u citavoj Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U opštu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U narodnooslobodilackoj borbi i neposredno po njenom okoncanju nacionalni život Srba u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politickim, kulturnim i obrazovnim institucijama.

Tako je nacelnom odlukom Izvršnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra 1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u oslobodenom Otoccu i konstituisan Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a kao nacionalno i politicko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po okoncanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je održan Prvi kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj kao "široku politicku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angažovanje ovih politickih tela Srbi su potom osnovali svoje kulturne ustanove i poceli raditi na obezbedivanju nacionalne prosvete.

Tako je 22. oktobra 1944. na ruševinama glinske crkve, u kojoj su izvršeni strahoviti ustaški pokolji, osnovano Srpsko pevacko društvo "Obilic", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno društvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u cijim okvirima se razvijala i izdavacka delatnost sa sopstvenom štamparijom, 4. januara 1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obracao posebnim glasilom, štampanim cirilicom, koje se zvalo "Srpska rijec". U posleratnim godinama "Srpska rijec" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Vec tokom 1944/45. školske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio cirilicki bukvar, a Predsedništvo ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo cirilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno prvenstvo u školama sa srpskom vecinom na podrucju Hrvatske.

Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja za njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara 1944. godine Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a obrazložio je sopstvenu pojavu kao "znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da ce interesi srpskog naroda biti pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznacen je kao "politicka organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", ciji je zadatak da omoguci "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da ce Srbi u Hrvatskoj i dalje uživati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju stecene tekovine osecali kao "vidna obilježja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".

Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili zameniti nekom drugacijom koja bi više odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadležnih republickih organa Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske od 23. maja 1980. godine.

U pravdanju tog svršenog cina angažovala se Republicka konferencija SSRNH. Zakljucci njenog savetovanja, održanog 2. oktobra 1980. godine, govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljucci u suštini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, života i stvaralaštva hrvatske ili srpske nacije u SRH ne može biti prepuštena nikakvim posebnim nacionalnim društvima ili organizacijama". Takav stav obrazložen je sledecim tumacenjem: "Dok je opravdano da naše narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj".

Na kraju je receno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu precutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udžbenicima ne naziva maltene došljacima. Zajednicka nam je historija, kultura i jezik, a i specificnosti treba uvažavati". Na savetovanju se culo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj više uci cirilica.

Ovakvim stavom Republicke konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno politicko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog života srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steceni tokom duge istorije i u NOB-u. Radikalno su revidirani pogledi na medunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava gradana. Prakticno znacenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "više treba uciti cirilicu" itd. može se procenjivati samo u njihovom suocenju sa stvarnom jezickom politikom koja se vodi u SRH. Ostrašcena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika što se izgraduje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednickom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorocno mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ocuva svoj nacionalni identitet. Izuzimajuci period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prošlosti nisu bili toliko ugroženi koliko su sada. Rešenje njihovog nacionalnog položaja namece se kao prvorazredno politicko pitanje. Ukoliko se rešenja ne pronadu, posledice mogu biti višestruko štetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj vec i po citavu Jugoslaviju.

Bitnu težinu pitanja položaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu izvan Uže Srbije, živi veoma veliki broj Srba, veci od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije živi 24%, odnosno 1,958.000 Srba, što je znatno više nego što je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzetih pojedinacno, a skoro isto koliko i Muslimana. Van užeg podrucja Srbije živi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U opštem dezintegracionom procesu koji je zahvatio Jugoslaviju, najtežom dezintegracijom pogodeni su Srbi. Sadašnji tok kojim se krece naše društvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajednicku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podredeno takvim ciljevima može da posluži današnja Vojvodina sa svojom autonomijom.

Vojvodini je data autonomija izmedu ostalih razloga i zato što je srpski narod u habzburškoj monarhiji njoj težio vec od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-Ugarskoj težili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, medutim, nazvali Srbijom) stoga da bi, okruženi brojnijim i nadmocnijim Madarima i Nemcima, sacuvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem posebne autonomne oblasti u tudoj državnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te države, a sve sa ciljem da se u pogodnom momentu što lakše izdvoje i ujedine sa svojom sabracom južno od Save i Dunava.

Tako je to bilo u prošlosti sa Srpskom Vojvodinom, cije stvaranje su u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politicki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zbližavanju i spajanju, vec na što vecem osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje ocigledne rezultate, mocno doprinoseci dezintegraciji srpskog naroda.

Noseci na sebi duže od pola stoleca pecat i opterecenje da je bio tamnicar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogucnosti da oslonac potraži u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska gradanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanicne istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalistickog pokreta.

Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i državnickih doprinosa Srbije gradanskog društva toliko osiromašena i sužena da tako izoblicena nije nikome mogla da posluži kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ocuvanje i obnovu istorijske samosvesti. Cestiti i hrabri oslobodilacki napori bosanskohercegovackih Srba i citave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doživeli su slicnu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije ciji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoceni protivnici nacionalnih oslobodilackih pokreta. Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuduju se, prisvajaju ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a cirilisko pismo postepeno gubi.

Oblast književnosti u tom smislu služi kao glavno poprište samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno književno i umetnicko naslede nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila vladajuce ideologije namecu se srpskoj kulturi kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok se slovenacka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i književnost danas integrišu, srpska je jedina sistematski dezintegriše. Ideološki je legitimno i samoupravno da se slobodno vrši podvajanje i rasturanje srpske književnosti na vojvodanske, crnogorske ili bosansko-hercegovacke pisce. Od srpske književnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija dela da bi se veštacki ustanovile nove regionalne književnosti. Prisvajanje i rasparcavanje srpskog kulturnog nasleda ide tako daleko da se u školama uci kako Njegoš nije srpski pisac, da su Laza Kostic i Veljko Petrovic vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosanskohercegovacki pisci. Koliko juce Meši Selimovicu nije bilo dopušteno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne poštuje njegova volja da se vodi u srpskoj književnsti. Srpska kultura ima više nepodobnih, zabranjenih, precutanih ili nepoželjnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska književnost, mnogi su šta više i sasvim izbrisani iz književnog secanja.

Ugledni srpski književnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U obaveznoj školskoj lektiri srpska književnost je teško oštecena jer je mehenicki podredena administrativnom merilu republicko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu kolicine ili vrednosti. U školskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prošlost srpskog naroda je ne samo grubo ideološki redukovana, nego i izložena šovinistickim tumacenjima. Na taj nacin srpska kulturna i duhovna baština se cini manjom no što ona jeste, a srpskom narodu se izmice važan oslonac moralne i istorijske samosvesti.

Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izražen i u zasnivanju široke mreže prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog školstva splasnuo je krajem šezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izraženije regresije, pa je danas naše obrazovanje i vaspitanje sa postojecim školskim i prosvetnim sistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teško nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i ciljeva savremenog društva i civilizacije u kojoj živimo. Školski sistem zasnovan na tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doživeo je potpun krah. Nekoliko generacija su duhovno osakacene i osiromašene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih polustrucnjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljuce u privredu i društvene delatnosti, nepripremljenih za stvaralacki intelektualni razvoj.

Nema zemlje na svetu koja je svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i deset saveznih, republickih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima školstva, i od kojih su mnogi višekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraživacki rad da bi se došlo do precišcenog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji školstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rašcinjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve više udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednickim jezgrima ne može da zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Vecanje i dogovoranje o zajedništvu ucestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lici na besplatnu utopiju.

Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla produžiti ona crta zajedništva i jedinstva koja je na ovom prostoru vucena više od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi cemo stvarati, i stvaramo, generacije koje ce sve manje biti Jugosloveni, a u sve vecoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samoživi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne može racunati na to da ce u buducnosti biti jedinstvena.

Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da škola ima da služi ostvarivanju pune životne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropoloških mogucnosti koje covek donosi svojim ulaskom u život. Pogubna je ideja o tome da škola ima da služi samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazidenih proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne svesti. Usmerenje decaka i djevojcica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je fundamentalne neslobode.

Ideološka bitka protiv "elitizma" urodila je nesrecnim plodom: mi smo najmanje dve decenije, na svim društvenim podrucjima i u prosveti, ugadali prosecnosti. Nijedno društvo se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili elitu dobrostojecih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosecnoj deci stvore mogucnosti sticanja vecih znanja, koje osnovna i srednja škola više ne daju. Materijalni položaj školstva obezvredio je njegov društveni položaj, a odrednica "moralno-politicke podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politicki konformizam i karijerizam, pa je Univerzitet, a narocito neki humanisticki fakulteti, lišeni najboljih intelektualnih kadrova naše generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan materijalni i društveni položaj.

Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije vodena je restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogucnosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali viši starosni prosek nastavno-naucnog kadra. Ono što je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnološko-kumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme" Univerziteta, najcešce nametane politickom silom, a ne naucnim razlogom (trostepena nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slicno) bile su promašene. Narocito je veliku štetu nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, izmedu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogucen je normalan protok naucnih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete.

Prema tome: valja menjati školski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati školske programe, otvarati specijalizovane škole, posebno potpomagati darovite ucenike, izmeniti u celini nepovoljan materijalni položaj školstva, obratiti posebnu pažnju na duhovni, a ne samo ideološki profil nastavnika, privuci na Univerzitet najjace naucne i intelektualne snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji.

U ovom teškom kriznom trenutku moramo vec danas poceti razmišljati i o sutrašnjici, i XXI veku, iako nam društveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutrašnjeg sveta u kome ce civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji, robotici, informatici, veštackom oplodavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlaže da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideoloških opterecenja i "samoupravne" inercije pride studioznoj i temeljitoj reorganizaciji društvene, institucionalne osnove naše nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa vecim materijalnim ulaganjima, vecom brigom za naucni podmladak, sa širim slobodama i samostalnošcu stvaralackih licnosti u kreiranju naucnih i istraživackih programa. Jednom recju, potrebno je što pre i sa celoklupnim naucnim potencijalom ukljuciti se u savremene tokove svetske nauke.

10. Posle dramaticnih medunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno išcezne. Takav utisak se pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoceo svoj uspon, da bi se svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje. Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politicki ljudi. Osnovni uzrok višedimenzionalne krize leži u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti, zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza.

Njegovi koreni su u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraden revanšizam prema srpskom narodu ka "ugnjetackoj" naciji koji je imao dalekosežne posledice na medunacionalne odnose, društveno uredenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto osecanje istorijske krivice, a jedino on nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanicno opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan položaj izmedu dva rata, da se ne porice njegova oslobodilacka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije.

Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizickom uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji, obezvredivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politicki razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeca velikih tehnoloških uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko racuna sa svojom buducnošcu u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogucnost da ponovo nade sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom bicu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dode do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim ce se nadahnjivati sadašnje i buduce generacije.

Postojece depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešcim ispoljavanjima šovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drasticnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Dužnost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slucaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne može prihvatiti vladajuca ideološka i politicka simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa oveštalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanisticke svesti u savremenoj srpskoj kulturi.

Što gradani i radnicka klasa nisu u Saveznoj skupštini zastupljeni u odgovarajucim vecima ne može se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, vec i težnji da se Srbija dovede u neravnopravan položaj i na taj nacin oslabi njen politicki uticaj. No najvecu nevolju cini to što srpski narod nema državu kao što je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom clanu Ustav SR Srbije sadrži odredbu da je Srbija država, ali se neizbežno postavlja pitanje kakva je to država koja se proglašava nenadležnom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog podrucja, da obezbedi licnu i imovinsku sigurnost svojih gradana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjišta. Takav položaj pokazuje politicku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutrašnju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmedu Uže Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne može se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika cije unutrašnje odnose ureduju drugi.

Ustavom SFRJ formalno utvrdena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvredena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlaštenja u korist autonomnih pokrajina, ciji je status u najvecoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno reci da joj je to uredenjem nametnuto. To se narocito odnosi na položaj pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjecaju neuporedivo više kao konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga što nije vodio racuna o državi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive teškoce njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbežno se namece revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako što bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narušava integritet Republike i obezbeduje ostvarivanje opštih interesa šire zajednice.

Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao što pokazuju skorašnje izjave slovenackih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih politicara. Ovakva razmišljanja i temeljno izvršena dezintegracija navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastocavanja.

Srpski narod ne može spokojno ocekivati buducnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogucnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u tom slucaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, išcekujuci samo šta ce drugi reci, kao što je to do sada mnogo puta cinila.

Zalažuci se za avnojevska opredelenja, Srbija mora racunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenadena dogadajima. Insistiranjem na federativnom uredenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, vec i rešavanju politicke i ekonomske krize.

Ravnopravan položaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u rešavanju kljucnih politickih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima. Cetiri decenije pasivnog položaja Srbije pokazale su se lošim i za citavu Jugoslaviju, koja se lišila ideja i kritike jedne sredine sa dužom državnickom tradicijom, izoštrenim osecanjem za nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domacim uzurpatorima politickih sloboda. Bez ravnopravnog ucešca srpskog naroda u citavom procesu donošenja i realizacije svih vitalnih odluka Jugoslavija ne može biti snažna; i sam njen opstanak kao demokratske i socijalisticke zajednice došao bi u pitanje.

Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i Srbije ocigledno se okoncava sa istorijski istrošenom ideologijom, opštom stagnacijom i sve izraženijim regresijama u ekonomskoj, politickoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalaže korenite, duboko promišljene, naucno zasnovane i odlucno sprovodene reforme celokupne državne strukture i društvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i bržeg i plodotvornijeg ukljucenja u savremenu civilizaciju. Društvene reforme treba da u najvišoj meri aktiviraju i ljudske snage citave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveceno i demokratsko društvo sposobno da živi od svog rada i stvaranja, mocno da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.

Prvi uslov našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka politickih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje buducnosti na demokratski nacin, cime bi se prvi put u novojoj istoriji na opštedruštvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugorocnog programa.

Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izražava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama založi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalazima naše generacije.

* * *

29.12.1999. za Nedeljni Telegraf
Dobrica Cosic , pisac, bivsi predsjednik SRJ:
Na kraju XX vijeka srpski narod doživio istorijski poraz

Treci milenijum po hriscanskom kalendaru je prvi milenijum cije se nastupanje proslavlja. Taj hronocentrizam je planetarna i raskalasna zabluda. Jer imamo malo ili nimalo dokaza da u trecem milenijumu nece propasti civilizacija koja je nastala u drugom milenijumu.

Proziveli smo vek opcinjavajuceg naucnog, tehnickog i tehnoloskog napretka. Vek "zver" koja je prozdrla nekoliko desetina miliona ljudi i nekoliko stotina miliona upropastila. Vek u kome je proizvedena smrt mocna da unisti zivot na Zemlji. Vek tragicnih predrasuda i obmana. Nijedne se nismo razumom oslobodili; patnjama i porazima se predrasuda oslobadjamo i to smenjujuci ih novim. Da se to ne dogadja, okoncala bi se istorija. Covek je istorijsko bice i zato sto ga nijedno iskustvo trajno ne urazumljuje. Pesimistima se nikad nije verovalo; nece im se ni sada verovati. Ali, ako spontano pristajemo na istorijski optimizam, moramo pristati i na istorijsku neizvesnost. U tom slucaju prihvatamo i odgovornost da tragamo za mislecom nadom. 

Srbi su preziveli jedan od svojih najnesrecnijih vekova od Nemanje i Svetog Save do Malog svetskog rata ove godine; ali se taj vek ne zavrsava Dvehiljadite godine od rodjenja Boga ljubavi. Nase stradanje se nastavlja i u 21. veku. Nekom dijalektickom spiralom Istorije u drzavno-nacionalom vidu, vraceni smo u kraj 19. veka, pa Srbi nemaju razloga da ucestvuju u globalistickom marketingu za treci milenijum, ni da gataju o srecnoj buducnosti ili propasti sveta. Nasa briga je egzistencijalna: kako da okoncamo svoje propadanje i stupimo u dostojniji zivot?
Na to pitanje odgovara se kolektivnim umom i knjigom; na to pitanje se moraju dati mnogi odgovori i postaviti teska pitanja. A glavni urednik Nedeljnog Telegrafa od mene zahteva clanak. Pokusacu da razmisljam.

Zasto je srpski narod na kraju 20. veka doziveo istorijski poraz i nasao se u egzistencijalnoj krizi i da li su nasi nacionalni porazi uslovljeni objektivnim ciniocima, pa je nacionalna nesreca koju prezivljavamo bila neizbezna ili su za nju odgovorni srpske vodje, drzavnici, politicari, ideolozi, intelektualna elita?
Bez razumnih i savesnih odgovaranja na ta pitanja i zasnivanja nacionalne i drustvene svesti na istinama o srpskom narodu u 20. veku, ne mozemo pronaci put spasenja iz sadasnjih stradanja i duhovne pometnje i nemoci koje su nas prozele. Jer pre svih nasih velikih poraza, bila je porazena istina o njihovim uzrocima i ciniocima; pre no sto je srusena Jugoslavija, ugusena je istina o njoj; pre no sto je propao pokusaj da se socijalistickim poretkom izmeni ljudska i narodna sudbina u ovoj zemlji, ugusena je istina o stvarnosti tog novog drustva. Bez istina o svemu sto smo preziveli u 20. veku i stanju u kome smo na njegovom kraju, mi Srbi ne mozemo s mislecom nadom da stupimo u 21. stolece.

Otkazao nam je istorijski um

Razbijena nam je drzava za koju smo citavu deceniju ratovali i bezmerno ginuli, neuspevsi da je odrzimo. Verovali smo da smo 1918. ostvarili nacionalni cilj - oslobodjenje i drzavno ujedinjenje srpskog naroda, a sada je milion Srba prognano sa svojih ognjista i stanista. U oba svetska rata borili smo se na strani zapadnih demokratija, a oni su citavu srpsku naciju stavili u logor i u sudnicu sveta. Osudjeni smo da smo izvrsili agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a mi smo branili Jugoslaviju i cetvrtinu svog obespravljenog, od hrvatskog ustastva i bosanskog islamstva ugrozenog naroda, i nismo ga odbranili. Osudjeni smo za etnicko ciscenje u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a na tim istim prostorima izvrseno je etnicko ciscenje Srba. Proglaseni smo narodom ratnih zlocinaca, a u ovom veku pretrpeli smo u Evropi i prvi i poslednji genocid. Amerika i Evropa su nas u ime mira i demokratije kaznile okupacijom Bosne i Hercegovine. Branili smo Kosovo i Metohiju kao "svetu srpsku zemlju", a NATO nas vise od 70 dana i noci bombardovao da bi sprecio "humanitarnu katastrofu" Albanaca, potom okupirao Kosovo i predao ga Albancima. Sve za sta smo se borili u ovom veku, nismo se izborili; sve sto smo branili, nismo odbranili. Na kraju 20. veka srpski narod ima najtezi polozaj u Evropi i najgori politicki poredak sa njemu odgovarajucom opozicijom. Da ne nabrajam sve nacionalne i socijalne poraze, moramo se zamisliti: zasto i kako se sve to dogodilo? Da li je to samo delo nasih neprijatelja i izraz svetske nepravde prema Srbima? Koje su to sile i sotone tako paradoksalno isfabulirale srpsku sudbinu u ovom veku? 

Podsetimo se: Na pocetku veka i u njegovim prvim decenijama, bili smo narod slobode, nade, uspona i svetskog ugleda; sada smo utamniceni narod, narod beznadja, poraza, izlozen svetskom preziru; bili smo Pijemont jugoslovenstva, sada smo neizvesni ostatak Srbije; bili smo demokratski i civilizacijski predvodnik Balkana, sada smo na samom zacelju evropske demokratije i civilizacije; bili smo... Neka svako u sebi svodi srpski bilans 20. veka. Tako treba da pocne preispitivanje srpske sudbine i prosvetljavanje svoje nacionalne i gradjanske svesti, ako nismo pristali na nestanak srpske nacije. Treba se, dakle, sagledati i spoznati do istina koje nijednom cinjenickom sudu ne mogu biti sporne. Ne zato da bismo svoje sudije i egzekutore ubedili da smo nevini, da bismo svoje neprijatelje uverili da je njihova mrznja nepravedna i da bismo umilostivili velike sile na cijem smo putu, nego zato da bismo se oslobodili svojih zabluda u nacionalnim ciljevima i spoznali meru svojih moci i duznosti u sadasnjem svetu, da bismo primili odgovornost za svoju buducnost. Ali i odgovornost za zla koja smo drugima pocinili. A pocinili smo ih, i ne pravdajmo se tradicionalnom simetrijom u medjusobnim zlocinima; u toj savesti suvisno je svako nazarenstvo. Zrtve jesmo. Ali nismo samo zrtve. I mi smo svojim neprijateljima pocinili velika zla. I kad smo se borili za svoja prava, cesto smo se ponasali iznad svojih prava i nedostojno svog etosa.

U prelomnim dogadjajima od balkanskih ratova, u citavom 20. veku, osobito u poslednjim decenijama, otkazao nam je istorijski um. Nacionalnu politiku nismo zasnivali na realnostima i dobrim procenama. Nismo bili dorasli iskusenjima u koje nas je uvela istorija, niti smo znali, imali politicke vizije i moralne snage da iskoristimo mogucnosti za povoljnije ishode u jugoslovenskoj krizi. Za to istorijsko razdoblje, srpski narod nije imao ljude - predvodnike i politicare dorasle slozenosti i tezini politickog polozaja srpske nacije u Evropi i svetu. Titoizam je obezglavio srpsku naciju, pa smo u najteze razdoblje nacionalne istorije stupili sa politicarima i politicarem bez istorijskog uma i vizije, bez znanja i razumevanja sveta koji nastaje od rusenja "Berlinskog zida" i sloma Sovjetskog Saveza. Glavni uzrok poraza nase nacionalne politike u jugoslovenskoj krizi je nespremnost za radikalno raskidanje sa titoizmom i nespremnost za prilagodjavanje savremenom svetu i civilizaciji koja nastaje. A bez energija i inteligencije za prilagodjavanje svetskim uslovnostima uz ocuvanje nacionalnog identiteta, mali i nerazvijen narod kakav je nas, biva potcinjen i porazen. Prilagodjavanje ne znaci odustajanje od cilja; to je uvazavanje vremena kao objektivne uslovnosti za uspeh. Cesto se secam razgovora sa Konstantinom Karamanlisom (predsednikom Grcke) koji sam s njim vodio u Atini 1993. godine. Stari i mudri politicar mi je rekao: "U svim svojim nacionalnim zahtevima, vi Srbi ste u pravu. Ali danas ne mozete da ostvarite svoja prava. Znajte: ovo sto ne mozete danas, moci cete sutra." Za usvajanje ove mudrosti mi nismo imali politicare i borce.

Sejaci zabluda

Samo sa savesnim uvidjanjem svojih zabluda, gresaka i krivica, mozemo steci umnu i moralnu svest i snagu za preporod i potvrditi se kao narod mocan da traje i u najtezim okolnostima. A one ce Srbima da potraju. Zato treba kriticki, iskustveno preispitati nacionalnu svest, tradicije i ideologije koje smo sledili i odgovorno sagledati njihove istorijske ishode. Moramo se spoznati do samog ontoloskog dna svog kolektivnog i gradjansko-subjektivnog bica. Beznadje koje nas je oplavilo, depresija koja nas je obuzela, predstavljaju povoljne psiholoske osnove za usvajanje novih zabluda. A sejaca i novih i starih zabluda nije malo. Nude se sa korupcijama domacim i stranim. Za novo doba i dostojniji zivot, moramo da preporodimo i aktiviramo svoje ljudske potencijale. A oni se ne mogu preporoditi i aktivirati pozarevackom ideologijom, mondijalistickim opsenama i apatridskim komformizmom koji se epidemijski sire srpskim drustvom. Stvaralacki potencijali su u nasem nacionalnom bicu; u ljudskom jezgru iz kojeg je poticala energija nasih individualnih i kolektivnih podviga, a bilo ih je mnogo u srpskoj proslosti, i u ovom nesrecnom stolecu. "Zasnivanje novog zivota na izvoru naseg bica, moze se postici jedino neumornim samorasvetljavanjem", govorio je Nemcima Karl Jaspers 1946. a ta pouka vazi i za nas Srbe.

Smijenimo vrijeme gneva i vike

Srpska nacija je na kraju veka u iskusenju i izazovu samorasvetljavanja i preispitivanja sebe. Ne da se dokazuje ko je od nas savremenika bio u pravu, vec da se shvati sta smo kao narodna vecina i celina pogresili u ovom veku. Ako je moralna odgovornost samo subjektivna, politicka odgovornost jeste kolektivna. Srpski nacionalni poraz je pre svega politicki poraz, koji je uslovio druge neuspehe. Razumno je da vreme jednostranih ideoloskih optuzbi okoncamo i smenimo vremenom razmisljanja, tolerantnih dijaloga, slusanja drugih, uvazavanja neistomisljenika. Vreme gneva i vike treba da smenimo samokritickim razmisljanjem i tihim govorom, bar mi koji se ne borimo za vlast i kapital. Koreni nesrece koje su nas snasle, sezu u sam pocetak veka i dublje. Virus tragizma je u srpskom bicu; u geopolitickom polozaju srpskog naroda. Pred istorijskim sudom, nema politicki nevinih Srba medju onima koji su projektovali Jugoslaviju, ratovali za tu drzavu i branili je po svaku cenu; nema politicki nevinih Srba koji su ucestvovali u komunistickom i cetnickom pokretu i vodili gradjanski rat; nema politicki nevinih Srba koji su bili vernici i korisnici titoizma; nema politicki nevinih Srba koji su sledbenici, korisnici, glasaci sadasnjeg rezima. Za sadasnje srpsko stradanje, odgovorni su i protagonisti i sledbenici i antititoisticke i danasnje opozicije, iako su im, razume se, odgovornosti razlicite. Bilo bi to politicko slepilo i nova kobna zabluda ako bismo poverovali da se egzistencijalna kriza srpskog naroda sadrzi samo u vladajucem rezimu i njegovom celniku. Nije mi poznat nijedan znacajniji politicki pokret, stranka, nacionalni i socijalni ideolog i politicki mislilac u srpskom 20. veku, koji nije zastupao neku od onih velikih ideja i zabluda koje su uslovile sadasnju tragediju srpskog naroda. Istorijski procesi i svetski tokovi u ovom stolecu, a iznad svih neoimperijalisticka i hegemonisticka strategija i politika Sjedinjenih Americkih Drzava i njihovih evropskih satelita, nisu naklonjene srpskom narodu, pa je surovo kaznjavan za sve zablude, greske i krivice. Istovremeno je lisavan i prava koja su priznavana svima sem srpskom narodu; i oni najpravedniji i demokratski srpski nacionalni interesi nisu uvazavani i ne uvazavaju se. Cak su i tudji zlocini podmetani Srbima da bi gospodar sveta imao "pravedan" izgovor, za kaznu i odmazdu, za obespravljenje i ubijanje. Ima i neceg jovovskog u srpskoj sudbini u ovom veku. 

Srbi nisu samo gubitnici

Polozaj srpskog naroda danas, ima dosta slicnosti sa polozajem nemackog naroda neposredno posle Drugog svetskog rata. Bez obzira sto su Nemci vise bili krivi pred drugima, a mi vise pred sobom, i mi smo kao i oni osudjeni za kolektivnu krivicu i kaznjeni zbog vladajuceg rezima i njegove politike. Medju nama danas, kao i medju Nemcima posle 1945, postoje velike razlike u shvatanjima i sudu o vremenu i dogadjajima koje smo preziveli u ovom veku. Slozni smo samo da smo neslozni. A delatna, smislena sloga moze da nastane ne na istom misljenju, nego na uvazavanju razlika u misljenju, ali motivisanom opstim, nacionalnim interesom. Ovako zamuceni, politicki pometeni, ogorceni, nesavesni, samozivi, ovako sukobljeni medju sobom i sa sobom, ne mozemo kao nacija i drustvo da se racionalno usaglasavamo sa svetom. Mi u Evropu ne mozemo da stupimo podeljeni po optuzbama koje jedni drugima izgovaramo u politickim kavgama. Kako se danas u Srbiji moze biti demokrata, a ne biti spreman da se cuje i uvazi neistomisljenik? Kakve su to demokratske stranke, sve su se proglasile demokratskim, a nisu spremne na dijalog i sporazum? Srbija jos uvek nema istinski demokratsku stranku. Sve su nase stranke zasnovane na retardiranim idelogijama. Srpska demokratija danas je pravo na optuzbe i presude drugima i pravo na neodgovornost za svoje zablude, greske i krivice. Sve dotle dok se srpske demokrate ponasaju kao bojovnici koji su uvek u pravu, u Srbiji nece biti demokratije, a ni umne snage i morala za preispitivanje i utvrdjivanje nacionalnih zabluda, gresaka i krivica koje su srpski narod dovele do samog ruba istorijskog ponora.

Razmisljajuci o nemackim zabludama i krivicama 1946. godine, Karl Jaspers kaze o sebi: "Iako sam se od pocetka rukovodio svescu o casti i najboljim namerama, moje razocaranje i samorazaranje moraju biti utoliko veci. Ovo vodi preispitivanju i najdubljih uverenja, jer se namece pitanje moje odgovornosti za zabludu - svaku zabludu kojoj podlegnem." 

Razmisljajuci o svojim i srpskim zabludama, greskama i krivicama, ja jos nisam dosegao do istina koje me cine spokojnim. Ali sam uveren da Srbi na kraju 20. veka treba u Nemcima da vide primer kako se u miru dobija izgubljen rat. A Srbi nisu samo gubitnici. Neki nacionalni porazi u ovom veku, dijalektikom istorije pretvorice se u iducem veku u srpske pobede i preimucstva nad sadasnjim pobednicima. Nijedna pobeda i nijedan poraz nisu konacni u istorijskom bivstvovanju naroda. (Nedeljni Telegraf 29.12.1999.)

* * *

Francuski dnevnik Le monde o Srbiji kao tvrđavi apsurda koja se još nije obračunala sa demonima nacionalizma (12.12.2000.)
Ćosićev odbor iz osamdesetih godina zaslužan za pobjedu nad Miloševićem

Dedinje je ususkani, burzujski, sjenoviti dio grada nad kojim lebdi miris tajnovitosti. Tu su zivjeli velikodostojnici iz Titovog vremena, a zatim glavesine iz ere vladavine Slobodana Milosevica i njegove supruge Mirjane Markovic. Dedinje se uzdize iznad Beograda. Dedinje mirise na moc.

U poplocanoj Ulici Branka Ðonovica zivi jedan od najkontroverznijih ljudi na Balkanu. Dobrica Cosic je bio Titov zvanicni pisac i tvorac mita o jugoslovenskom "partizanu"; kasnije je bio jedan od Titovih protivnika, disidenata koji nisu upoznali ni zatvor ni progonstvo; poslije toga je postao jedan od inspiratora srpskog nacionalistickog budenja, sankcionisani intelektualac Slobodana Milosevica, teoreticar transfera stanovnistva, bard "velike Srbije"; konacno, bio je samoproklamovani protivnik Slobodana Milosevica, i ovog puta jedan od onih koji nisu dozivjeli ni tamnicu ni izgnanstvo.

Dobrica Cosic - koji samog sebe, u intervjuu koji je dao "Mondu", naziva "otporasem" i "piscem slobode", Cosic koga je Srbija proglasila za "oca nacije", koga bi pristalice Medunarodnog tribunala za ratne zlocine u nekadasnjoj Jugoslaviji zeljele da osude za "zlocine protiv covjecnosti" zbog odgovornosti koju je imao kao ideolog u zastrasujucim ubijanjima pocinjenim u ime srpskog naroda - zivi vec tridesetak godina na Dedinju. Iznad beogradske vreve.

Dobrica Cosic, ili valcer ideologija... Srbija je tokom Milosevicevih godina - trinaest godina jednog diktatora koji je u prvom trenutku bio demokratski izabran, a zatim pozdravljan kao "spasilac srpske nacije" - prozivjela pravu konfuziju politickih repera i rusenja moralnih vrijednosti. Naziv "nacional-komunista", koji je cesto koriscen za oznacavanje gospodara iz Beograda, tacan je i pokazuje da su "Sloba" i njegova draga "Mira", njegov omiljeni ideolog, sprovodili novi totalitarizam, ne izmislivsi pritom nista novo.

Izraz ipak nije u potpunosti tacan: on nije doprinio razjasnjavanju prirode stava Srbije u raspadu Jugoslavije i u ratovima koji su razdirali ovaj region (Slovenija 1991, Hrvatska 1991-1995, Bosna i Hercegovina 1992-1995, Kosovo 1998-1999). Tako je Slobodan Milosevic uspio da promovise ideju o "velikoj Srbiji", o bespostednoj borbi za nacionalne teritorije, krijuci se pritom iza odbrane Jugoslavije. Tako je beogradska propaganda uspijevala godinama da se odrzi izmedu uzvika mrznje upucenih "onom drugom" - nesrbinu - i poziva na ocuvanje federacije u kojoj su svi Juzni Sloveni zivjeli zajedno.

Tako su krajnja ljevica (Jugoslovenska levica, JUL Mire Markovic) i ekstremna desnica (Srpska radikalna stranka, SRS Vojislava Seselja), saveznici "centrista" Socijalisticka partija Srbije, SPS Slobodana Milosevica), igrali komediju zdravog politickog zivota na rusevinama Jugoslavije, nesrecama Srba i grobnicama "neprijatelja srpskog naroda". Tako su, konacno, mladi, zaista demokratski orijentisani aktivisti, koji su doprinijeli padu Milosevica, na sav glas izrazavali zadovoljstvo zbog toga sto su svrgnuli sa vlasti "posljednjeg komunistickog diktatora u Evropi"... ne pominjuci nijednom rijecju njegov nacionalisticki identitet; ne upucujuci ni ovog puta ni najmanju poruku "onom drugom", nesrbinu.

Srbija, koja se euforicno nasladuje svojom "revolucijom" od 5. oktobra, naslijedila je proslost koju su izatkale ta nacionalisticka pobuna, diktature i lazi. Izabrani predsjednik Vojislav Kostunica, koji je, kako se cini, privrzen demokratskim obicajima, postovanju prava i koji kaze da je protiv upotrebe nasilja, i sam je prozet snaznom nacionalistickom tradicijom. Srbija se jos uvijek nije obracunala sa svojim demonima, od kojih su neki izvuceni iz stare proslosti, druge je stvorio i njima manipulisao Slobodan Milosevic koji je bio spreman na sve, na ubistvo, na krvave pobjede i na prikrivene poraze samo da on i njemu bliski sacuvaju apsolutnu kontrolu nad zemljom uvucenom u ludilo.

Dobrica Cosic ispija solju kafe. Ovaj Titov i Milosevicev covjek, koji je igrao ulogu koja se ne moze zanemariti u nastanku ovog nacionalnog ludila, aplaudira "zestini naroda", "demokratskoj i miroljubivoj revoluciji", "eksploziji koja je tinjala tokom decenija Titove i Miloseviceve vlasti. Dobrica Cosic, sa pramenom bijele kose na celu, uznemirenog izraza lica, sjedi u stilskoj fotelji okruzen knjigama i slikama i fiksira svog sagovornika pogledom stare nepovjerljive sove.

Dobrica Cosic prihvata da napravi bilans Milosevicevih godina. "Pozitivan" aspekt je "borba za jednakost izmedu srpskog i drugih naroda u Jugoslaviji" i "otpor pritiscima spoljnog svijeta". "Negativni" aspekt je odbijanje diktatora da stvori "demokratsko drustvo". Pisac tvrdi da je bio "disident" od 1992. godine, godine u kojoj ga je za predsjednika Savezne Republike Jugoslavije postavio Slobodan Milosevic, tadasnji predsjednik Srbije, taj "Sloba" koji je od osrednjeg politickog ucenika postao njegov ucitelj i apsolutni gospodar. Da bi se shvatio Dobrica Cosic, treba razumjeti njegov rjecnik.

Za njega je "opozicija" kojoj on, dakle, pripada, neizbjezno nacionalisticka, zbog toga sto je antikomunisticka, antititoisticka i antimilosevicevska. "Kada je Milosevic branio srpski narod, on je imao podrsku opozicionara. A kasnije, kada smo shvatili da je on tiranin, da je njegova zelja za vlascu potisnula njegov patriotizam, on je izgubio podrsku srpske opozicione elite".

Cosic je izostavio jedan detalj: to sto je smijenjen sa polozaja saveznog predsjednika 1993. godine uglavnom se dogodilo zbog toga sto je stao na stranu Radovana Karadzica, politickog sefa separatistickih bosanskih Srba. Njemu se vise dopadao ovaj psihijatar koji je recitovao stihove dok je izdavao naredbe za bombardovanje Sarajeva, koji je odbijao planove zapadnih zemalja, nego Slobodan Milosevic koga su optuzivali da rasprodaje vitalne interese srpskog naroda. Cosic je smatrao da bi Radovan Karadzic, nacionalista koji je iskrenije mrzio nesrbe, mogao biti bolji sef "velike Srbije" cije su se konture tada mogle nazrijeti, poslije pobjeda etnickog ciscenja.

Poslije toga, Dobrica Cosic je u Beogradu postao predmet poruge. To ne cine samo neki akademici iz njegove generacije. Ostali mu se rugaju zbog toga sto je toliko podrzavao Tita, a zatim Milosevica, sto je toliko zivio na Dedinju, sto je oduvek bio "disident" tako blizak vlasti. Takode mu se upucuju kritike zbog toga sto se taj zivot savjetnika vladara, pun luksuza i privilegija, u ocima Srba poistovjecuje sa plastom "komuniste", za razliku od modernih nacionalista kao sto je Vojislav Kostunica, koji sada stizu na vlast. "Postoje dvije Srbije. Jedna je okrenuta prema Orijentu, druga prema Zapadu", objasnjava Svetislav Basara, knjizevnik, ostar kriticar intelektualaca, koji za sebe kaze da je "Srbin" i "hriscanin", a samim tim antikomunista i antinacionalista". "Cosic je lider proorijentalne Srbije, izolovane i ksenofobicne. Njegovo vrijeme je proslo. Mladi iz proevropske i urbane Srbije u njemu vide samo klovna". "Memorandum je dubre, to su ideje iz XIX veka", dodaje on. "Cosic i njegov klan su ponudili jednu ideologiju Milosevicu koji se njom posluzio da izazove krvoprolice". "Otac nacije" je ipak sacuvao prijatelje, prije svega u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Predrag Palavestra, predsjednik Pen centra u Beogradu, smatra da je "Dobrica Cosic jedan od najuticajnijih ljudi u drugoj polovini XX vijeka, tvorac mita o partizanima, kao i srpskog nacionalnog programa". "Medutim, ta nacija, ciji je on duhovni otac, nije nacija nasilja, razaranja i etnickog ciscenja, vec slobode i odbrane ljudskih prava", kaze pisac. Predrag Palavestra, kao i mnogi beogradski intelektualci, uspostavlja vezu izmedu srpske nacionalisticke inteligencije i pobjede protivnika Slobodana Milosevica, vezu koja je proistekla iz Odbora za odbranu slobode misli i izrazavanja koji je odigrao odredenu ulogu u politickom zivotu Srbije u periodu od 1984. do 1989. godie. "Okupljali smo se u ateljeu slikara Mice Popovica", prisjeca se on. "Bilo je tu raznih ljudi kao sto su Mihailo Markovic (ideolog Miloseviceve partije SPS tokom devedesetih), Vesna Pesic (jedna od istaknutih licnosti u antimilosevicevskim demonstracijama u zimu 1996-1997), Vojislav Kostunica, najmladi medu nama. Na celu je bio Dobrica Cosic. Uostalom, zvali su nas Cosicev odbor. Mi smo vec pripremali tu demokratsku revoluciju koja se odigrala ove godine". Cosicev odbor je, dakle, bio glavna politicka formacija covjeka koji je upravo postao predsjednik Jugoslavije. U to vrijeme, Slobodan Milosevic i Savez komunista su se borili protiv ovih demokrata od kojih su neki kasnije formirali prve nacionalisticke bataljone. Zatim je svako krenuo svojim putem, Cosic i Markovic na strani nacional-komunistickog diktatora, Vesna Pesic u pacifistickoj nacionalistickoj opoziciji, dok se Kostunica povukao iz javnog zivota. Buduci predsjednik je ostao veoma blizak jednom drugom nacionalisti, akademiku Nikoli Milosevicu, filozofu i pocasnom predsjedniku Srpske liberalne stranke. Nikola Milosevic na sljedeci nacin rezimira njihovu intelektualnu saradnju i suprotstavljanje Slobodanu Milosevicu: "Kostunica i ja smo smatrali da se mogu udruziti liberalna opcija i nacionalna opcija". Nikola Milosevic, koji se drzi po strani od mondenskih salona i zivi u skromnom stanu u oronuloj zgradi i nije odusevljen kada ga predstavljaju kao "Kostunicinog ideologa" uprkos "tridesetogodisnjem prijateljstvu", prica o njihovom neprijateljstvu prema Titovoj Jugoslaviji - "iskrivljenoj gradevini ciji je pad neizbjezno i na nesrecu morao da dovede do prolivanja krvi" - kao i prema Milosevicevoj Jugoslaviji - "razaranju institucija, ekonomije i porazu na kraju svih ratova". (Kraj u sjutrasnjem broju)

Svi su krivi osim Srba

Dobrica Cosic, inspirator Memoranduma Srpske akademije nauka i umjetnosti iz 1986. godine, ideolog srpskog nacionalnog programa, prica o tome kako je "srpski nacionalizam u potpunosti demokratican". "Nasuprot tome, slovenacki, hrvatski i muslimanski nacionalizam su sovinisticke ideologije koje su izazvale rat". Nekoliko godina prije raspada titoisticke federacije, ovaj akademik je izjavio: "Treba platiti odgovarajucu cijenu da bi se izaslo iz Jugoslavije!" On se tada zalagao za "transfer stanovnistva" koji je trebalo da bude "civilizovan". "Predlozio sam", priznaje on, "etnicke kompromise koji bi doprinijeli rjesavanju teritorijalnog problema, kao sto je podjela Kosova. Medutim, Franjo je, odbijajuci da da i najmanja prava Srbima u Hrvatskoj, izazvao srpski revolt"! Prst optuzbe uperen je na Slovence, Hrvate, bosanske muslimane, kosovske Albance. Po Cosicevom misljenju, oni su jedini krivci! Kriv je i Zapad koji je "satanizovao srpski narod".

* * *

Portret savremenika - Ljubomir Tadić:
Od disidenta do nacionalnog radnika

Nekadašnji praksisovac i komunisticki disident, današnji protivnik americke politike, Haškog tribunala i "beogradskog mondijalizma", zagovornik teze da Srpska Krajina nije definitivno izgubljena i predsednik Pokreta za zajednicku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru, tvrdi da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, vec flagrantna nepravda tzv. medunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman cin

piše: Vera Didanović

Da je bilo po želji njegovog oca, Boris Tadic nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodišnjih politickih uverenja akademika Ljubomira Tadica, za koja se nekadašnji komunisticki disident, filozof kome je u mladosti pripisivana etiketa ultralevicara, a u zrelim godinama ultradesnicara, i danas aktivno bori.

Nije, medutim, u pitanju još jedan slucaj ne tako retkog ocinskog nezadovoljstva sinovljevim sposobnostima i pogledom na svet – uprkos izvesnim politickim razlikama koje ni jedan ne skriva, u slucaju dvojice Tadica više je nego ocigledan velik stepen prisnosti i medusobnog poštovanja i ponosa.

Zakljucak da izbor Borisa Tadica za predsednika Srbije nije u skladu sa politickim željama i ciljevima njegovog oca proizlazi, naime, iz dobro poznatog i mnogo puta izrecenog zalaganja Tadica seniora za integraciju Srbije i Crne Gore: "Zalažem se za zajednicku državu (republika, jer bi, inace, opet krenuli dinasticki sukobi) sa samo jednim predsednikom koji bi (o nadležnostima bi se još valjalo dogovoriti) simbolizovao jedinstvo zemlje, njenu duhovnu i politicku integraciju tako neophodnu za buducu stabilnost", stoji, recimo, u tezama Ljubomira Tadica pripremljenim 1995. za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti. U istom tekstu, autor govori i o neodrživosti sistema "pogotovo imamo li u vidu položaj i ovlašcenja republickih predsednika, posebno u Srbiji, koji imaju neke nadležnosti nezamislive cak i u ustavnim monarhijama". Deset godina nakon nastanka tog teksta, predsednik Srbije ima ista, za Ljubomira Tadica neprihvatljiva ustavna ovlašcenja, a iz Crne Gore je stigao i zvanican predlog za formiranje zajednice nezavisnih država.

Sve vece udaljavanje Srbije i Crne Gore nateralo je Tadica starijeg u akciju: nakon liderskog angažmana iz 2001. u Odboru za odbranu jednakih prava crnogorskih državljana (formiran "kao odgovor na brutalne izazove secesionistickog bloka"), akademik Tadic nedavno je izabran za predsednika beogradske filijale Pokreta za zajednicku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru (predsednik crnogorske verzije istog pokreta je Zoran Žižic). Sa ciljem da, izmedu ostalog, i crnogorski državljani van te republike dobiju pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti, udružili su se pesnik Matija Beckovic (izabran za potpredsednika Pokreta), istoricar Veselin Ðuretic, brat Radovana Karadžica Luka, novinar Vanja Bulic, direktor beogradskog zoološkog vrta Vuk Bojovic, a sve uz bodrenje gostiju iz Crne Gore. Pored vec pomenutog Žižica, tu su bili i mitropolit Amfilohije Radovic, Dragan Šoc, Predrag Popovic, Božidar Bojovic i nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Branko Kostic (upamcen po ljubavi prema korenju u ishrani).

KO JE KRIV: Personalni sastav Pokreta koji "ne porice postojanje crnogorske države, vec crnogorske nacije" i minuli rad pojedinih njegovih clanova, Tadicevim oponentima poslužio je kao novi argument za staru tvrdnju o "ultranacionalizmu" kao jednoj od kljucnih karakteristika oca sadašnjeg predsednika Srbije. Sam Tadic odbija takve kritike, tvrdeci da na njegovo opredeljenje "nisu uticali patriotski razlozi, vec flagrantna nepravda tzv. medunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman cin".

Akademik Tadic, naime, nije se poslednjih godina slagao sa ocenom da je režim Slobodana Miloševica kljucni krivac za pustošenje Srbije, vec je pravi uzrok pronalazio u spoljnom faktoru, što je prouzrokovalo netrpeljivost ljudi koje sam naziva "pretencioznim poluinteligentima iz redova beogradskog mondijalizma".

Covek koji je još osamdesetih godina najavljivao raspad Jugoslavije veruje da "gradanski rat nije zapoceo 1991. godine", vec se njegovi jasni znakovi nalaze u periodu "socijalisticke izgradnje", narocito "ustavne izgradnje", sa posebnim naglaskom na Ustav Srbije iz 1974. godine. Prema Tadicevoj tezi, za razaranje Jugoslavije nije odgovoran socijalizam, nego njegov "boljševicki privid", pri cemu je "istorijski paradoks da izmedu boljševickog projekta razbijanja Jugoslavije i zapadnog projekta kojim je to razbijanje ostvareno, postoji puna konvergencija".

Doticno tumacenje uzroka krvavog raspada Jugoslavije kao kljucne autore pomenutog razornog "zapadnog projekta" vidi Ameriku ("jedina današnja suverena država na planeti", koja "koristi UN kao puko orude") i Nemacku ("u cijoj politici postoje resantimani iz dva svetska rata"). Miloševic je, prema Tadicevom tumacenju iz 1988. godine, "zasluživao izvesne primedbe", ali i ocenu da "istovremeno niko ne može, ko ima obraza i poštenja, osporiti pravo koje on izražava, da Srbija bude jedinstvena". Tadic je u to vreme primecivao i da je Miloševic bio okružen saradnicima "koji predstavljaju zagadenje politicke atmosfere", ali i da je (Miloševic) dao i "dragocenu demokratsku izjavu koja obavezuje – da "niko u Srbiji ko nije Srbin ne može biti diskriminisan". Sledece, 1989. godine Miloševic je za njega postao "do sada uspešan politicar koji je našao formulu da Srbiju izvuce iz neravnopravnog položaja i na tome je stekao popularnost u Srbiji, a s druge strane, izazvao mržnju onih koji nisu bili za status kvo". Godinu dana kasnije Miloševic je još uvek posedovao "izvestan demokratski potencijal", ali je vec 1992. postao "firer", kao što su "firerski tipovi" bili i Vojislav Šešelj, Vuk Draškovic, Nikola Miloševic, Kosta Cavoški i Vojislav Koštunica. U godini zapamcenoj po najžešcim represalijama srpske vlasti prema domacem stanovništvu, 1998, Tadic je govorio o "uzurpatorskoj vlasti jedne porodice", koju "Amerika koristi da postigne svoje strateške ciljeve" (da na ovim prostorima stvore banana-republike kao u Srednjoj Americi i da sa njima mogu da rade šta hoce). Osim nedemokratske vladavine, problem s Miloševicem bio je u tome što je " davao i ono što mu niko nije tražio". Dejtonski sporazum i sporazum Miloševic–Holbruk bili su, prema akademiku Tadicu, "sporazumi kojima je režim davao beskrupulozne i besprimerne ustupke".

OTAC I SIN: Boris i Ljubomir Tadic

SVETLA BUDUCNOST: "Svugde gde stignem, ja podvlacim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili vecina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak... Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istocnu Nemacku smatrali definitivno izgubljenom. Cak ni u svom ustavu", isticao je akademik Tadic 1996. godine. Apelovao je i na potrebu da se Republika Srpska "spasi": "A što se Karadžica i Mladica tice, ja se nadam da oni imaju vojno obezbedenje oko sebe, tako da bi natovci morali da rizikuju da medu njima bude i mrtvih ukoliko se odluce da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju."

Medu stavovima zahvaljujuci kojima je akademik Tadic zaradio razne epitete ("ultranacionalista" je, pri tom, jedan od najmanje uvredljivih) svakako je i onaj koji se tice Haškog suda – prema njegovom tumacenju, rec je o "gnusobi namenjenoj Srbima". Podsticajno za protivnike bilo je i njegovo mišljenje o ideologiji ljudskih prava: "Kod nas imate i naivne i glupe koji u to veruju, ali sigurno imate i one koji su dobro korumpirani, koji za racun te agresivne politike nastupaju protiv interesa sopstvenog naroda." O stalno isticanom prisnom prijateljstvu sa Dobricom Cosicem kao razlogu za dodelu javnih minusa da ne govorimo.

Konstatujuci da su se na njega "etikete prosto navadile", sam Tadic je primetio da se na njega "specijalno navadio Beogradski krug" ("a i ja im ne ostajem dužan"). Iz sasvim drugacijih razloga, etiketom "boljševika" godinama se sa posebnim guštom medusobno cašcavao sa kolegom akademikom Nikolom Miloševicem, ali, ipak, najdalje je otišao sukob sa Laslom Sekeljom: u svojstvu predsednika Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, Tadic je, zajedno sa Andrijom Gamsom, sekretarom Društva, 1996. podneo tužbu protiv sociologa Sekelja, na osnovu koje je, šest godina kasnije, pisac knjige Vreme bešcašca – ogledi o vladavini nacionalizma proglašen krivim. Prema tužbi, Sekeljeve "neistine i uvrede" u toj knjizi bile su brojne: od licnih, kojima se tvrdi da su Klara Mandic, Ljubomir Tadic i Jaša Almuli "profesionalni nacionalni radnici", do onih koje se odnose na Društvo kao "ekstremisticko srpsko nacionalno udruženje" koje je "putem sekretara Klare Mandic povezano sa Dafiment bankom". Sekelj je tvrdio i da je "Društvo postalo sastavni deo propagande i ratne mašine u unutrašnjim ratovima u Jugoslaviji", kao i da "daje podstrek za antisemitsku propagandu u Srbiji".

Možda bi sami stavovi akademika Tadica izazvali manje ljutih polemika da nisu bili "upakovani" u mnoštvo efektno pisanih tekstova, za cije je pisanje, osim prirodne jezicke nadarenosti, bilo potrebno i dosta strasti, erudicije ali i svakodnevnog "lova" po raznim svetskim listovima na tekstove nenaklonjene Srbima.

LIDERSKI ANGANŽMAN: Predsednik beogradskog dela Pokreta za zajednicku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru

KORENI, COSIC: Neophodne temelje za takav razvoj Tadic je postavio još u dackim danima u Nikšicu: "Citanje je bila naša vera", rekao je jednom prilikom, govoreci o danima kada je redovnu subotnju podelu knjiga u dackoj biblioteci "pratilo ogromno išcekivanje i neizreciva glad za njima" i kada je "postojalo kao neko takmicenje u tome ko je više procitao".

Roden 1925. u Smrijecnu, u Crnoj Gori, Tadic se sa šesnaest godina prikljucio partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio u Sarajevu (bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Oslobodenja"). Doktorirao je u oblasti filozofije prava u Ljubljani. Kao naucni saradnik, bio je clan Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963, ali tvrdi da je jedini njegov doprinos tom dokumentu predlog da se republike poredaju po abecednom redu, "što je Džemala Bijedica oduševilo jer je Bosna izbila na prvo mesto". Kriticko pisanje za casopis "Praxis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, upravo je on, a ne Dragoljub Micunovic, autor naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunistickog režima – bio je jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbaceni sa Filozofskog fakulteta. To ga nije obeshrabrilo: zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokrece u Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Cosicem pokušava da pokrene casopis "Javnost". Ucestvuje u skoro svim "komešanjima" osamdesetih godina: pokrece inicijativu za kriticko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalisticki karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava Šešelja, Alije Izetbegovica i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt...

Kad je došlo vreme za obnavljanje višestranacja u Srbiji, 1989. godine, ucestvuje u obnavljanju Demokratske stranke, prve registrovane opozicione stranke u Srbiji posle Drugog svetskog rata (kaže da je gnev Nikole Miloševica navukao još na osnivackoj skupštini DS-a zbog toga što je podržao kandidaturu Dragoljuba Micunovica za predsednika DS-a, ocenivši da Kosta Cavoški, koga je Miloševic želeo da vidi na tom mestu, "ima višak strasti i višak ambicija"). Iako je imao primedbe na nacin na koji je Zoran Ðindic došao na mesto predsednika DS-a, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Micunovicem – zato što je video da kod Micunovica "nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Gradanskog saveza".

Uprkos cinjenici da je jedan od osnivaca današnjeg DS-a, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog clana Glavnog odbora, jer bi mu "aktivnije partijsko delovanje ometalo neophodno distanciranje svesnog i kritickog stava prema zbivanjima". Takva pozicija mu je, osim ucešca u brojnim politickim polemikama, omogucila i da nastavi i inace izuzetno plodan spisateljski rad u oblasti filozofije (najpoznatija dela su mu Poredak i sloboda, Tradicija i revolucija, Autoritet i osporavanje, Nauka o politici...). Za tu "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otudene i postvarene dominacije" autor koga je, nakon 26-godišnjeg clanstva u tada jedinoj partiji, komunisticki režim držao na visokom mestu na spisku nepodobnih dobio je – Sedmojulsku nagradu.

***

08.02.2005. za Glas Javnosti
Dobrica Ćosić, pisac, bivši predsjednik SRJ:
Peti oktobar je obmanuo srpski narod

Služiti politici ili prezirati politiku, slicno je služiti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca

Što su Vas ideolozi više napadali - Vi ste više citani. Kako danas uopšte tumacite odnos književnosti i politike?
- Svoje romane pisao sam u ideološkom društvu i ideološkom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napuštene ili su u depresiji; ali se odnos politike i književnosti u suštini medusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila.

Totalitarne ideologije boljševizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanistickim i etickim integritetom primoran da se odreduje ideološki i kada nastupa antiideološki. Mnogi domaci pisci danas smatraju da politika nije književna tema. Ja mislim drukcije. Politika je od antike do današnjih dana bila tema književnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski cinilac, pa je samo pitanje dara i književnog postupka da se ona prevede u antropološku i psihološku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u književnoj strukturi.

Rec je, dakle, o idejama i njihovoj estetickoj, poetickoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moc, književnost ce se uvek baviti politikom, kao što ce se politika svagda zanimati za književnost ako joj smeta ili koristi. Za mene je problem politike u književnosti oduvek bio problem slobode licne i kolektivne.

Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili "kraj istorije", istorija nas je, orvelovski izopaceno, pritisnula?
- To je iskljucivo njihov problem. Ja, inace, razlikujem postmodernisticke ideologije od postmodernistickih stvaralaca. O srpskim postmodernistickim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto što mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernisticke pisce koji tragaju za novim izrazom, uvažavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze književne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralacku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom.

Za mnoge je bilo iznenadenje kada ste se uclanili u "Otpor". Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nešto drugo?
- Dao sam podršku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podršku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA , peta kolona americkog hegemonizma. I to dobro placena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim "Otporom". Nadam se da se ta politicka manipulacija za svagda moralno kompromitovala.

Šta je 5. oktobar znacio za Vas, a šta za srpski narod? Vidi li se to danas?
- Preteško pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom cinu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareci patriotskoj svesti vojske i policije. Medutim, i ta "revolucija" obmanula je srpski narod. Jedan rdav režim zamenjen je, takode, rdavim režimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u cemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosude, zdravstvo, zakone.

U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne državne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske države i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaškog antisrpstva. Srbija je danas kao država u katastrofalnom položaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri "tranzicije" dominiraju na politickoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u glavama i dušama ljudi.

Kada ste došli na mesto predsednika države, oni koji se secaju šta je bilo tih dana, kažu da ste tada sprecili gradanski rat u zemlji. Da li je tada, možda, trebalo da osnujete stranku?
- Da mi je politika bila osnovni životni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to ucinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao znacajnije da uticem na politicku sudbinu Srbije. Zašto sam se 1992. prihvatio dužnosti predsednika SR Jugoslavije, i zašto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objašnjavam u Pišcevim zapisima 1992-1993.

Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osecate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je coveku dato, realizovali? Da li su Vas Vaše knjige utešile?
- Napisao sam ono što sam morao i mogao. Nisam stigao da napišem još tri zamišljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagradene crkve.

Ne patim što ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramaticne sižee, znacajne, velike ideje, zanimljive i tragicne ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odricem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duše, moci i uslova u kojima sam živeo i radio. A ja sam naporno i opasno živeo.

Razgovor vodio Radoslav Bratic

***

MIRKO KOVAC: DOBRICA COSIC, OTAC NACIJE

Natprosjecno nepošten

Književnik i publicista Mirko Kovac, jedan od malobrojnih beogradskih intelektualaca koji su se energicno i beskompromisno suprotstavili nacionalizmu u Srbiji, pise o Dobrici Cosicu, ocu srpske nacije, grobaru Titove i prvom predsjedniku fantomske – Miloševiceve Jugoslavije, akademiku bez kojeg bi, da ga nije bilo, ovaj svijet danas sigurno bolje izgledao. Pišuci o Cosicu, Kovac iznosi i brojne do sada nepoznate detalje kako o Ocu nacije, tako i o Milovanu Djilasu, Aleksandru Rankovicu, Ljubomiru Tadicu, Matiji Beckovicu, Božidaru Vucurevicu, ali i brodovlasniku Josipu Brozu, plovidbama na Galebu, pogibiji Slobodana Penezica Krcuna, Golom otoku... I, naravno, još nekim roditeljima nacija poput Slobodana Miloševica, Alije Izetbegovica i Franje Tudjmana!

Rade Konstantinovic, autor Filozofije palanke, najznacajnije knjige o srpskom palanackom duhu i o izvorima srpskog nacizma, u svojemu takodjer kapitalnome djelu Bice i jezik, analizira, izmedju ostalih, i pjesnika-monaha Mitrofana Matica, pa odmah na pocetku veli: “Mitrofan Matic tražio je Boga, a našao Dimitrija Ljotica.”1 To lucidno zapazanje moglo bi stajati uz imena mnogih srpskih pjesnika koji su dozivjeli “udes nekulture” i svoje stihotvorstvo podarili u slavu kakvog prizemnog boga, ili “obogovljenog roda”.

Dobrica Cosic nije krocio metafizickom stazom da bi preko Boga, sto je Mitrofan Matic u startu odradio, došao do svoga božanstava, nego je odmah našao ovozemne bogove, bio im odan, bio s njima intiman, a nakon vjerolomstva, on ih je kaljao sa žarom s kojim ih je prije ljubio. Na politickom pazaru svoja je božanstva odbacivao i to bez ikakvih posljedica; oprao bi ruke i okrenuo se s istom “energijom zablude” nekom novom kultu.

Na Hilandaru

Sam knjizevnik prica da je zarana, još kao clan Centralnog komiteta srpskih komunista, poceo ocijukati s pravoslavnim popovima i vladikama, pa je vec 1967. zasadio vinograd u Hilandaru i meditirao s monahom Mitrofanom Hilandarcem, nekoc protivnikom, kome su partizani izbili jedno oko, da bi se na kraju tih bdijenja braca pomirila i sjedinila “u Bogu i Srpstvu”. Vukuci se po konacima i divaneci s popovima, Cosic nije mogao spoznati Boga, niti uci u Bozji svijet, jer su na tim sijelima jedine duhovne rasprave bile o “srpskom nacionalnom pitanju”. Tu drugih meditacija nije bilo; tu se svete knjige nisu citale.

Pišuci predgovor za Titovu knjigu Cetrdesetprva,2 “izuzetnu knjigu od izuzetnog tvorca”, Cosic je pravio odu maršalu sa istim onim zanosom s kojim je vec spomenuti Mitrofan Matic pisao koracnice i banalne stihove u slavu Ljoticeva Zbora. D. Cosic piše, onako nadahnuto, za moj ukus previse zapjenjeno, u zahuktanom ritmu; ne znam piše li iskreno, jer ce kasnije reci da baš i nije bio iskren kao komunist, te da nije vjerovao u mnoge stvari koje je cinio, ali to sada više nije bitno, tekst djeluje iskreno, a njegove literarne mane mogu se podvrgnuti nekim drugim, ponajprije estetskim mjerilima. ]osis je u tome predgovoru napisao: “Postojao je jedan Hrvat, metalski radnik, revolucionar, sekretar Komunisticke partije koji je u istoriju Jugoslavije, Balkana i Evrope stupio krupnim korakom, sa novim idejama, gnevnim i mekim glasom, drukciji po svemu i od svih dotle vodja, vojskovodja i politicara na Balkanu; postojao je covek sazdan da izmeni sudbinu ove zemlje, da svojim imenom i delom oznaci njenu najpresudniju epohu.”
Cosic je u predgovoru istaknuo da je ta “izuzetna knjiga od izuzetnog tvorca”, Naša knjiga – dakle, knjiga za svaku kucu, nesto kao Biblija. Pisao je o Titovoj velicini, Titovoj nezavisnosti i samostalnosti, Titovu demokratizmu i humanizmu, da bi se na kraju, što odudara od forme predgovora, razotkrio kao talentirani agitpropovac: “Biti Titov sledbenik znaci imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek.” To je sve pisao covjek koji sada, bez drhtaja u glasu, mirno izgovara da je “titoizam obezglavio srpsku naciju”, kao da u tim obezglavljenostima nije nikad sudjelovao. Da bi se takvo što izustilo, mora se biti natprosjecno nepošten.

U intervjuu za talijanski Il Tempo, u broju od 27. srpnja 1989., Dobrica Cosic izjavljuje da to biti zauvek Titov napušta vec 1960. godine i postaje opozicionar, premda je knjiga Cetrdesetprva, s njegovim predgovorom, objavljena 1961. godine, a te šezdesete, kada misli da je postao opozicionar, plovio je s Titom na Galebu kao dvorski pisac. Ali on to izjavljuje za stranu novinu, jer tko ce to ondje provjeravati, premda mu ne smeta kad ga i kod kuce uhvate u laži. A nadasve, zapadnjacke novine nije grehota lagati, pa je zgodno lansirati o sebi ponešo od onoga sto bi i sam želio da je tako.

Pa ipak je kasnije za domacu javnost korigirao barem tu godinu kada se probudio kao antititoist, i pomaknuo je na šezdeset trecu ili cetvtru, ali još ne kani potanko objasniti kako je kao antititoist dospio do Centralnog komiteta Titove partije. Ili je to opet bilo neiskreno, te mozda samo pogodnost da se rovari iznutra, kako danas obicno govore sve same “komunisticke krtice”. Cosic je lazac koji cesto priziva istinu i to je dobar nacin da se istina parodira. U tim malim seljackim lukavostima, ponajcešce je sam Gedza ispadao groteskna figura.

Ta zgoda u biografiji “velikog pisca” da je krstario s Titom na Galebu, bila je za kriticare neka vrsta tabua, barem za života brodovlasnikova, jer tko bi se usudio šegaciti na temu te plovidbe, to prije sto su mu kolege zavidjele na takvoj carskoj milosti, a sunarodnjaci se divili kako se njihov zemljak otisnuo na politicku pucinu i odmah sjeo uz skut vladara. Sada, s naknadnom pamecu, kad su svi mudri i pronicavi, Cosic i njegovi nastoje to krstarenje uciniti bezazlenim, jer da u tome cinu plovidbe s diktatorom, nije bilo niceg udvorickog. Stoviše, veli razalovani marksisticki “mislilac” Tadic Ljubomir, “apsolutni velmoza želeo je da ima ‘uza se' istaknutog partizanskog borca i vec priznatog književnika, sve u nadi da ce mu to povecati prestiž u svetu. Ali epizoda je trajala kratko jer je Pisevo oštro oko namah opazilo da dvorski sjaj skriva bedu Broza i njegovog režima”.

70 dana i noci

Je li doista Cosic morao ploviti sedamdeset dana i noci oko Afrike, da bi njegovo “oštro oko namah opazilo da dvorski sjaj skriva bedu Broza i njegovog režima”? Ako je D. C. namah opazio, onda bi valjalo znati kad se to zbilo – na pocetku ili na kraju krstarenja. Namah znaci odjedanput, neocekivano, smjesta, istog trena, pa ako je to bilo namah i na pocetku, tek sto su zaplovili, onda je morao na prvome pristaništu napustiti brod. A ako je to bilo na samome kraju plovidbe, ako je tada namah opazio tu bijedu, onda to oko više nije oštro kad mu je trebalo 70 dana i noci da bi opazilo kako je velmoza zapravo bedak koji drži uza se “istaknutog partizanskog borca”, kako bi se taj anonimus ogrijao na Cosicevoj partizanskoj slavi i književnoj velicini. Jer nakon toliko godina, te i poslije velmocine smrti, u novoj srpskoj rasistickoj ideologiji, ciji je niži službenik bivši marksisticki filozof Tadic Ljubomir, sve glasnije se zanovijeta da je velmoza bio agent ili samo “ustaša u partizanima”, jer kako bi Hrvat mogao biti antifašist, pa je velmoza stoga, kao pokrice, držao uza se na brodu “istaknutog partizanskog borca”. Ili je skovana još jedna nacionalisticka glupost kako je Cosic na tome brodu bio “krtica” koja se ondje ušunjala da bi podrivala titoizam.

Cosicev “drveni advokat” Tadic Ljubomir veli: “Zluradi osporavaoci Cosicevog dela kazace da je bio gost na Brozovom Galebu.” Da bi se to kazalo nije nužno biti osporavatelj Cosiceva djela, jer pisac može biti moralni nitkov kakav je D. C., a da to ne ugrožava njegovo literarno djelo. Ili bivš marksist misli da je svatko tko kaže da je Cosic bio na Brozovu Galebu, osporavatelj njegova djela, te istodobno srbožder i neprijatelj srpske nacije, urotnik i zavidnik. Bivši marksist Tadic Ljubomir drži da je posve moralno jednim oštrim okom motriti i snimati velmozu i njegovu bijedu, a drugim citati ono sto je napisao u nekom zakutku brodskog salona, a napisao je: “Titov demokratizam u odredjivanju i razvijanju politickog kursa narodnooslobodilacke borbe, zalaganje i humanost u najsvirepijim uslovima života i borenja, politicka sirokogrudost i elasticnost u pridobijanju najširih slojeva naroda, verskih, politickih i idejnih formacija te mnogonacionalne i u svakom pogledu izuzetno složene jugoslovenske zajednice, nacela su koja su se u miru samo snaznije, plodotvornije i sveobuhvatnije ostvarila.”

Da bi se takvo što napisalo, a istodobno jednim okom snimalo bijednika kojemu se piše oda, to spada u moralnu perverziju, ili pak u cistu teratologiju. Cosic je mogao odbiti velmozin poziv, uskratiti mu sjaj koji je trebalo baciti na tu bijednu i anonimnu figuru, ali nije. A zašto nije? Jer mu je bila cast što je velmoza upravo njega vodio u svoju misiju. Bila je to velika cast za njega, njegova oca Žiku, za dalju i blizu rodbinu, za cijeli trstenicki kraj. Uostalom, sam je Cosic rekao: “Priznajem, nisam prikrivao da me je ovaj poziv obradovao.”

Moralo je proci cetvrt stoljec da bi netko ismijao pisca na brodu, seljaka u fraku,4 pa je to u potaji ucinio Danilo Kiš i napisao zgodnu satiru Pesnik revolucije na predsednickom brodu, koja se nedvojbeno odnosila na Gedžu. Autor se duhovito sprda s “pjesnikom revolucije” kao skorojevicem i pravi neku vrstu satiricnog protokola o uljudnom ponašanju na brodu, pa dijeli savjete o konverzaciji, odijevanju, higijeni, društvenim igrama, bontonu, itd. U toj poemi šef protokola obraca se Gedži:

Prosto, covjece, nije
red u otmjenom društvu
da se po nosu rije
ili
kako se to kaze tamo kod vas
u okolini Cacka
ne smije
nos da se cacka.

I jos ponesto iz bontona:
ne smije se…
(a, to san vec reko,
ne mari):
pljuvati stono kažu “po podu”,
niti s palube u more,
niti po brodu…

Cosic se kasnije, poglavito nakon brodovlasnikove smrti, sit napljuvao i po palubi i po podu broda i po maršalu, ponašajuci se kao da je bio otet i silom priveden u Titovo društvo.


Cudni disident

Srpski pisci iz patriotske lige, s jakim nabojem rodoljubnih emocija, nekako su po tradiciji oduvijek bili u dosluhu s policijom, spremni na svaku zlocu, ako im je nacija pokrice. Prikloniti se naciji pravo je zadovoljstvo; tu je svaki zalogaj sladak, a svaka banalnost dobiva neki viši smisao. U okrilju te ideologije moze se, bez osjecaja krivnje, pociniti niz gadosti, jer “otadžbinska zajednica” oslobadja svih stega, pa su ondje mnogi pisci našli utociste, a Dobrica Cosic i svoj divan na kojemu je gradio mit nacije i vlastiti mit oca nacije. I dok su njegovi sljedbenici uživali u kavanskom nacionalizmu, mahom pijani i vulgarni, najcesce doušnici, njihov je guru uvijek bio negdje visoko, intiman s celnicima UDB-e, povlašten kao pisac i jedini koji je u ono vrijeme mogao posjetiti zloglasni logor na Golom otoku.

Davno, još 1964. godine, kada je u prometnoj nezgodi poginuo Slobodan Penezic, prvi udbaš Srbije, Dobrica Cosic napisao je u Politici nekrolog o smrti junaka na “gvozdenom konju”. Ta Cosiceva stilska figura nije bila baš sretna, ali ako je pjesnik vidio kako se crni mercedes preobraza u krilatog i “gvozdenog konja”, onda je valjda htio istaknuti kako Srbin gine samo u nekom junackom galopu i na konju, pa makar i željeznom. Dobricu Cosica nisu zanimale žrtve toga “junaka na gvozdenom konju”; valjda to i nije bilo uljudno spominjati u casu kad junak gine, ali nisu ga ni kasnije mucile te marginalne sudbine, jer on se bavio samo uzvišenim i velikim temama.
Kada u komunistickom svijetu utjecajno književno pero napiše nekrolog u slavu glavnog policajca, koji je za sobom ostavio ljudske nesrece i drame, onda bi takav pisac p