 |
 |
||||||||
 |
Regionalni centar građanske akcije LINGVA |
 |
|||||||
 |
 |
 |
 |
      |
|||||
|
|||||||||
 |
|||
 |
|||
Zamisli Srbiju.org |
|||
|
|||
| Govori i izjave srpskih političara od 1987. do 2008. | |||
|
|||
Prečice:
Novi duhovni pastir mileševskog stada Srpske pravoslavne crkve vladika Filaret (Micevic) upamcen je po fotografiji na kojoj, sve u mantiji i sa pastirskim štapom, preko ramena drži puškomitraljez M-53. Prošle nedelje dao je prijateljski intervju "Borbi"
U društvu s poprilicno raspojasanom i veselom grupicom "boraca" na oklopnom vozilu iz domace radinosti, Filaret je uslikan kod manastira Komogovina, izmedu Kostajnice i Gline, septembra 1991. U to vreme mnogima u državi i crkvi cinilo se da "srpska stvar" odlicno stoji. Uz mnoštvo drugih bojovnih sveštenika SPC-a, Filaret se isticao radom "na terenu", pronalaženjem i pokazivanjem decjih lobanja i drugih dokaza ("srbosek") genocida nad Srbima. Slicno raspoložena, državna televizija je Filaretu posvecivala odgovarajucu, znacajnu pažnju - do te mere da je i reporter zadužen za pracenje aktivnosti borbenog sveštenika dobio interni nadimak "Filaret". Slatko pravoslavlje Starajuci se, valjda biblijski i pastirski, za ruvo i kruv, Filaret se neposredno posle fotografisanja u Krajini obreo u beogradskom Centru "Sava" da, u društvu s Milicem od Macve, Dragošem Kalajicem i Veselinom Đureticem, pocastvuje skupštinu Srpske narodne obnove Mirka Jovica. Tih dana opoziciona javnost pozdravljala je prvi dolazak prestolonaslednika Aleksandra u Beograd. Karadordevici se na skupštini nisu pojavili, a "cetnike" su Aleksandrove proevropske i antiratne izjave poprilicno razocarale; nije cudo, jer ujesen 1991. država i tvrdi srpski nacionalisti složno su se uzdali u pomoc ruske brace u likovima Krjuckova i Jazova. Slatko pravoslavlje opijalo je novopecene vernike nevidenom brzinom; ipak, u sveštenickim krugovima glasovi protesta protiv srce od "unucica" po crkvama i proslave Božica 1992. uz minobacacke i artiljerijske salve bili su nesrazmerno retki i usamljeni. Nije bilo javne reakcije ni na Filaretovo unošenje božicne slame - u kafanu na petom spratu "Beogradanke". Srpski Božic bata Covekoljubive aktivnosti Filareta i "Covekoljublja" državni i paradržavni mediji pratili su s dužnom pažnjom, cak i kad je "Duhovna akademija posvecena braci u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini" u Halu 1 Sajma privukla jedva koju stotinu posetilaca. Tom prilikom izneverio je, možda zbog subote i hladnoce, cak i Dragoš Kalajic. "Bruka i sramota", izjavio je Filaret. "Gde su ovde izbeglice, gde su Bosanci i Krajišnici?" No, pomoc iz rasejanja je dolazila - prema izjavama humanitarnog nacelnika - odlazila kome treba. Tu i tamo koješta bi se zaturilo: rendgenski aparat, poklon jedne americke Srpkinje vredan cetvrt miliona dolara, Filaret je morao da traži i pronade po direktnom nalogu patrijarha Pavla. "Posle dugih potraga i pogrešnih tragova, rendgen je pronaden u Vrginmostu", ispovedao se novinarima Filaret. "U garaži gde su stajala kola tadašnjeg predsednika opštine. Da bih došao do njega, morao sam cak da zapocnem i štrajk gladu." Usput, pastir je dodao: "Ne cude me caršijske price, cudi me samo kako se oni koji ih lansiraju nikad ne bave svetlim, vec samo tamnim stranama ovog napornog, delikatnog i nezahvalnog posla. A što se tice price o kradi skupocenog rendgena, ona je tacna." Ljubi bližnjeg Pocetkom avgusta ove godine Filaret je pastvi i gradanstvu objavio da, "svidelo se to nekome ili ne", mora da kaže kako "aktuelna vlast Srbiju i SRJ vodi na pravi nacin". Episkop Filaret, javila je državna televizija, odbacuje mogucnost saradnje crkve sa "onima koji su išli po zapadnim zemljama, a sada došli ovde da ruše vlast". Tri dana kasnije, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radovic) osvrnuo se na citiranu i navodnu Filaretovu izjavu - rekavši kako nije tacno da je vladika mileševski izjavio kako vlasti Srbiju i Jugoslaviju vode na pravi nacin: "Od vladike mileševskog Filareta sam cuo da on uopšte nije izjavio ono što tvrde da jeste rekao, vec da je njegova izjava drugacije protumacena." S obzirom na izvor Amfilohijevog demantija - kao i na uzgrednu cinjenicu da savezno ministarstvo za informisanje do u detalje obaveštava javnost o Filaretovim episkopskim aktivnostima, narocito u pogledu sadašnjeg i buduceg složnog života Srba i Muslimana u državi Srbiji - nije cudo što "Borba" prošle nedelje, u kontekstu sveopšte duhovne i materijalne obnove i "izgradnje mostova, fabrika, zgrada razrušenih tokom orgijanja NATO avijacije...", pozdravlja i cestita Filaretov "izbor" za episkopa mileševskog. Episkop skromno odgovara: "Nikakvih problema nemamo, ni u Novoj Varoši, ni u Sjenici, ni u Pljevljima... Svi treba tako da se osecaju i necemo imati nikakvih nevolja, samo da nam se neko ne umeša sa strane, neko ko bi imao interes da narod zavadi." Nažalost, nemoguce je ovde odgovoriti na zlobno i zlonamerno pitanje jednog zemunskog poznavaoca lika i dela oca Filareta. "Da li su pre hirotonisanja patrijarh i Sabor proveravali prolazi li otac Filaret kroz evidenciju Osme stanice milicije, Zemun. I, ako prolazi, kako?" * * * Aleksandar Ciric i Dokumentacioni centar VREME "U ime oca i sina i Svetog duha! Na ovom mjestu, u ovom hramu, prije Zorana, pocivao je jedino onaj koji je ostavio poruku svome i svakom zemaljskom narodu: Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvjek i dovijeka! To je bio obezglavljeni velikomucenik kosovski Lazar. Opraštamo se ovdje danas od Zorana Đindica, u blizini šanca i spomenika Vožda Karadorda cija glava je takode, posjecena kumovskom i bratskom rukom, kao i Zoranova, i ispunjena slamom okapala u Stambolu prije dvjesta godina. Po onaj narodnoj poslovici: svaka rana je pored srca, a ova Zoranova je posred srca, kako njegove majke Mile, supruge Ružice, i djece Luke i Jovane, tako i cijeloga naroda. Nije, medutim, jedina tako duboka rana u ova poslednja nesrecna vremena. Pa se ne zna koja je od njih dublja. Ili ova njegova, otvorena rukom bratomržnje, ili ona djevojcice Milice Rakic, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona silovane i zaklane Marice Miric, iz Belog Polja, kod Peci, sahranjene uoci Vidovdana iste te godine, iza oltara Pecke Patrijaršije; ili, pak one bezbrojne još nezacjeljene rane otvorene na ovim našim prostorima u vrijeme bezumlja nedavnog gradanskog rata i bombardovanja. I još strašnije: sve te rane obasjava i grije plamen u naše dane stotina zapaljenih kosovo-metohijskih hramova i svetinja. Zoran Đindic ce ostati zapamcen po toj rani od buducih pokoljenja, ali i po još mnogo cemu. Prvenstveno po tome što je u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda na obrenovicevski nacin ispružio ruku bratskog mira i pomirenja Evropi i svijetu. U momentu kada se još uvijek stotine hiljada njegovog naroda nalaze u progonstvu sa svojih vjekovnih ognjišta, u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine; u trenutku kad nad glavom njegovog naroda još uvjek visi mac pilatovske pravde, Zoran Đindic je pokrenuo obnovu narodnog krvotoka, unapredenje društvenog i socijalnog života, državnog zajedništva izmedu Srbije i Crne Gore, uspostavljanje pokidanih veza sa svijetom. No, avaj, ubi ga bratomržnja, kratkovida i slijepa koja previda vjecnu istinu da: ko se maca maši od maca ce i poginuti. Ako je ubistvo jednog covjeka toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima kod nas i u svijetu. A tom zlu kao da kraja nema. U naše dane priprema se novo prolivanje krvi irackog naroda ratom koji je na pomolu. Rana Zorana Đindica, nevine suze njegove djece Luke i Jovane, i svih nevino postradalih u ratnim nesrecama novijeg vremena kod nas i u svijetu opominju i podsjecaju sve ljude i narode koji još imaju razuma i pameti, a na prvom mjestu njegov narod: dosta je bilo bratomržnje, bratoubistava i rata. Svako ubistvo je bratoubistvo, od onog prvog Kainovog do ovog Zoranovog. Zlo nikome i mržnja nikome dobra ne donosi. Rat nikome nije brat. Ono po cemu ce još nesumljivo pamtiti ovaj narod Zorana Đindica, jeste njegova briga i staranje za završetak ovoga zavjetnog hrama srpskog naroda iz koga ga ispracamo u bezobalnu vjecnost božanske tajne, tamo gde nema tuge ni uzdaha, no gdje je život beskonacni. Shvatio je Zoran Đindic da bez hrama kao bogocovjecne mjere ljudskog dostojanstva nema i ne može biti istinske buducnosti i sveukupne obnove narodnog života kao ni obnove života svih ljudi i svih zemaljskih naroda. Zato on, evo, i svojim opijelom u hramu Svetoga Save ugraduje sebe i svoju duboku ranu u njega, najdragocenije što je bio i što je imao. Pomolimo se, zato, Hristu Bogu, gospodaru života i smrti, da svojom svjecelebnom golgotskom ranom i vjecnom ljubavlju zacijeli i ranu Zoranovu, da utješi njegovu majku, suprugu i djecu, da ohrabri i okrijepi vjeru i nadu i bratsku ljubav u njegovom narodu. Cuo sam da je Zoran, prilikom posjete svetom gradu Jerusalimu, satima cekao da bi se dotakao i da bi cjelivao grob Hristov i u njemu, upravo tu samožrtvenu golgotsku ljubav Hristovu! Pomolimo se, još jednom, da Gospod Svemilostivi izbavi narod ovaj od opake bratomržnje, da kako njega, tako i sve zemaljske narode obasja svojim vjecnim mirom, istinom i ljubavlju. Amin! Bog da mu dušu prosti!" * * * Manastir Celije - Beseda, pod šatrom vladike Atanasija: Šta na latinskom znaci rec nacija, ko su slugeranje i evroslinavci, ko je dao najveci doprinos istoriji covecanstva, ko miriše, a ko smrdi, a ima i o cistim rukama Karadžica, koga nece naci... Vec tradicionalno, 7. aprila, na Blagovesti, u manastiru Celije kod Valjeva, održano je secanje na oca Justina Popovica, koji slovi za jednog od vecih, i znacajnijih teologa i duhovnika u pravoslavnom svetu – višetomna Žitija svetih, Filozofske urvine, Pravoslavna dogmatika... Otac Justin je na znacaju dobio i zahvaljujuci svojim ucenicima, medu kojima su najpoznatije cetiri vladike SPC-a, Amfilohije Radovic, Artemije Radosavljevic, Atanasije Jevtic i Irinej Bulovic. Ovaj put u Celijama su, na 110. godišnjicu rodenja i 25. godišnjicu upokojenja oca Justina, pored vernika iz Srbije i Crne Gore i prvih ucenika, bile i vladike, Lavrentije, Jovan i Pahomije. Posle Svete arhijerejske liturgije, kojom prilikom je o blaženopocivšem ocu Justinu besedio vladika Irinej, usledila je Duhovna akademija pod velikom šatrom, gde se mikrofona dohvatio vladika Atanasije sa svojim programom. Nikolaj I crni Posle uvoda vladika je odmah prešao na stvar – Napadaju nas braco i sestre, draga deco, i komunisti, i posle njih neokomunisti i antikomunisti, a svi su isti, da smo nacionalisti, zato što su svi oni protiv srpskog naroda. A ako latinsku rec nacija, od glagola koji znaci radanje, prevedemo na srpski, to znaci narod. Šta je narod, ono što se rodilo, ono što se razmnožilo, prema tome mi smo narodnjaci, nismo nacionalisti. Ali oni nece da budemo narodnjaci, hoce da budemo njihovi poltroni, da budemo odrodnjaci, odnarodeni, otudeni, kao što ima slugeranja... u tome, nažalost, prednjaci Beograd, a poceo je Novi Sad, Podgorica, koja se utrkuje da bude prva, Priština još ranije, i tako dalje. Otac Justin je bio narodni covek, narodnjak. A šta je to narod, to su deca Božja, to su stvorenja Božja. Cim je Bog stvorio coveka, stvorio je ženu, i rekao je radajte se i množite se, i time je stvorio narod. Kad su se razmnožili i raširili, izabrao je jedan narod, jevrejski, da bi mu poslao sina svoga, koji ce postati covek da bi prizvao ostale narode. Pravoslavna crkva je u stvari zbir ostalih naroda. Niko nema zasluga, ni krivice, ako je Srbin, Rus, Francuz, Grk... Otac Justin se osecao Srbinom, i ako je iko kriv za to onda je Bog kriv, a Bog ne može biti kriv. Zašto su Srbi nacionalisti, zašto njima ne ide u korist da mi budemo vezani za svoj narod, i da taj dar Božji poštujemo. Niko ne govori koliko su Jevreji nacionalisti, koliko Nemci, Amerikanci, oni to zovu drukcije, americki strateški interesi. A gori su od fašista i nacista, ti isti Amerikanci, probajte da nagazite americke interese, gde su došli oni namecu svoje interese, namecu šovinizam. Po njima svi smo mi drugostepena civilizacija, zato što nismo kao oni. To su demonske pretenzije, zato, nemojte se bojati, pustite te evroslinavce po Beogradu, ima ih jedan kombi da ih skupite, dve Nataše, dve Sonje, dva, ne znam kako se zove, Mirko Đordevic, nažalost bili se dokopali prethodne vlasti, takozvane dosovske, gde se šljam okupio, nazadnjaci koji su usred Beograda demonstrirali svoja prava na nastranosti. I bio je ministar i potpredsednik Vlade takav jedan. Pa sve deca razbucala; tu se jedino udružili "partizanovci" i "zvezdaši". Pustite, ne treba se obzirati na njih, ali, nažalost, oni njih podržavaju i placaju. Kad biste ušli u biografije tih ljudi, kad biste ih videli izbliza, kakvi su, odma' bi vam sve bilo jasno. Ne treba im pridavati važnost, ali ne treba se pribojavati od toga. Smirivši aplauze i ostale izraze bodrenja, Atanasije je nastavio: Ako je otkaceni Šešelj, koji je sav bio išcašen, govorio kojekakve gluposti, to se ne pripisuje narodu, ja sam davno govorio, ni cetnici ni partizani nisu bili pravi izraz naroda. Nisu ni sadašnje stranke izraz srpskog naroda, zato ne prihvatajte te parole, nacionalisti, mi smo narodnjaci. Bog je hteo da nam sveti Sava bude to što jeste, da to bude vladika Nikolaj, otac Justin, ali oni nisu bili iskljucivi za druge narode, Nikolaj je u Harlemu crnce okupljao, davno pre onoga vode crnaca iz šezdesetih, kako se zove, u Americi. Svaki od nas voli svako dete, svako ljudsko bice, otac Justin je voleo ptice, cvece, govorio, kako cemo u raj bez toga. Pa je produžio: U istoriji covecanstva se pokazalo, najveci doprinos covecanstvu je dao jevrejski narod, posle toga grcki, pa onda možda sirijski, pa onda slovenski. Sloveni dolaze na trece mesto, medu njima su Srbi možda medu prvima, u svakom slucaju narod koji je dao velike doprinose. To nam ne daje pravo da ležimo na lovorikama, Karadorde, pa se u ime Draže napiju cetnici i prave gluposti, takve krajnosti nisu karakteristika ni cetnika ni srpskog naroda, itd... Pecina apostola Pavla Pa na pojedinosti: Svi oni znaju kako su se stvari odvijale, Markale i druge stvari. Sad oni pricaju o eksploziji u prizemlju ove dvojice sveštenika Starovlaha, Jeremije i sina Aleksandra, a oni bili na spratu. A ko je god video, ja sam došao do slika, sin je odmah bio mrtav, udarali glavu u zid, ostala kosa, nosa nema, na uho išla krv, oni su ubili njih. Oni nemaju noseve, prota je duže izdržo, nisu mu odmah razbili glavu, sat je tucen, cula popadija koju su zatvorili u podrum, pa kad je izlazila videla da je sin mrtav. Oni danas govore da su na aparatu, lažu, oni su ubijeni, prvo su pretuceni. Oni lažu i idu dalje, leteci Ešdaun, koga ja zovem aždaja, iako je to uvreda za aždaju jer je bezazlenija od njega... Pa na druge tacke i druge pojedinosti: U mom kraju, u mom selu, Srbin je covek, komunisti nisu Srbi govorili smo, to su Turci, ne može samo krv i meso da bude karakteristika Srba. Otac Justin je za nebesku Srbiju bio, jer, braco i sestre, nema krv i meso, da je Marko Kraljevic, da je od Dušana Silnog, ništa samo je hrana crvima, ako nema veze s nebom, ako nemate u telu telo i krv Hristovu. Kad je otac Justin preminuo, svi ste videli, u ono vreme, u 1 i 20, sad je to otprilike, on je bio ko andeo, beo, svetao, vec je bio na nebu. Ja vam danas svedocim, 40 dana sam se molio za njega, nisam mogao više. Osecao sam da je to Božji covek koji je uzet od Boga gore. I danas njegova soba, kad se sagnete, još miriše, iako su sestre prale i vetrile, eto, 25 godina, na onaj fini znoj koji je on imao. Ima ljudi s neprijatnim znojem, šta da radite, jadni muslimani pošto jedu loj. Znate šta se desilo u selu Brdarici, covek bio dobar, svracao ljude kuci, putnike, jedno jutro svratio dvojicu, žena cista, posluženje, ali uzrujala se, jao oprostite, cistila sam, oprostite što mi smrdi, i tako nekoliko puta, jao oprostite što mi smrdi, otišli oni i covek ce, ludo jedna, oni smrde, a ne soba, bili muslimani, ona jadna nije znala. Jedan je musliman rekao u Bosni, lako je vama, vi se jednom okupate. Otac Justin je bio sveti covek, imao je taj divan, fini miris, danas ga osetite u sobi kad dodete. On je bio Božji covek i bez toga, ima trista drugih cuda. Pa je nastavio, sve tematski: To je Božji covek, mi cemo se na njega ugledati. Ljudski je posrnuti, pasti, ali nije ljudski tu ostati... Srpski narod ima poslovicu koju malo koji pravoslavni narod ima, Bože prosti ni u Bibliji nema, Pokajanje je najlepši i najmirisniji cvet ljudskog poštenja. Ovi se nece pokajati, za ove zlocine oni optužuju nas, optužuju Srbe u Bosni, vi ste krivi što ini na Palama nisu našli Karadžica, kao da je Karadžic igla koju su mogli sakriti. Nece ga oni naci, nece ga naci, ali oni su kivni, a imam iz medunarodnih izvora pouzdan podatak od coveka, za Karadžica nemaju podatak da je ratni zlocinac, sve njegove naredbe su u skladu s medunarodnim pravilima, za Mladica je druga prica, kaže taj covek, gad'o je i bombardov'o, Karadžic je cistih ruku. Pa je završio, opet tematski – Otac Justin je nama bio nebeski covek na zemlji, sad je zemaljski covek na nebu. Mi imamo sad svoga coveka gore na nebu, to je velika naša dobit, veliki kapital u ovom teškom vremenu, Bog nam je dao vladiku Nikolaja i njega, to je veliki znak Božji. Ko god je u pravoslavlju za njih cuo taj se poklonio i prekrstio. Više ga drugi poštuju i cene nego mi, ali hvala Bogu naš narod nije u tome zaostao, i ovo okupljanje u Celijama je znak cuda... * * * Redakcijski izbor iz tonskog zapisa obracanja vladike Atanasija na Duhovnoj akademiji Velika sala Mašinskog fakulteta, u kojoj su onomad pocinjale razne studentstke bune i u kojoj su se mogli cuti najavangardniji predstavnici Univerziteta, danas je mesto na kojem smerne devojke i dame odobravajuci klimaju glavom na teze o ženskoj poslušnosti i ukidanju sopstvene volje posle stupanja u brak. Tog cetvrtka, 21. oktobra, gost je bio vladika jegarski Porfirije. Tema je bila "Monaštvo i brak". Posle podugackog uvodnog dela o temeljima crkve, zavetu svetog Petra i simbolici price o svadbi u Kani, na red su došla i prakticna uputstva. "U braku se svako realno odrice sebe i svoje volje." "Odreci se svoje volje znaci ne uzdati se samo u sebe." "Crkva daje mogucnost da muž, kada se ne slaže sa ženom, i nju afirmiše, a to je sigurno raspece i svojevrsni krst." "Kada crkva kaže da žena treba da se boji muža, to znaci da ona treba da bude u stalnom trepetu da ne povredi ljubav prema njemu." Uobicajeno odeveni mladici su zapisivali ili na diktafone snimali ono što su culi. Uobicajeno odevene, uglavnom nenašminkane devojke klimale su glavom ili se zagonetno smeškale. Jedan naizgled obican par dvadesetogodišnjaka je, držeci se za ruke, razmenio nežne poglede. Publika cijem bi uzrastu više pristajalo da u tom trenutku sedi u bioskopu ili u kaficu, nije pokazivala dosadu posle sat i po besede, ali ni bilo kakvu naznaku neslaganja sa onim što je receno. Bila je to tribina u organizaciji "Srpskog sabora Dveri" u velikoj sali Mašinskog fakulteta. Ista ona tribina koja je, posle cetiri godine postojanja, postala toliko tradicionalna da je više niko i ne komentariše. Sala koja prima oko 700 ljudi bila je krcata, tako da su prisutni sedeli na stepenicama, na bini i na podu. Liberal i njegova pastva Sledilo je obracanje vladike Porfirija, a posle toga i pitanja. Kako je citava stvar trajala vec skoro dva sata, kako se iz publike povremeno cula zvonjava mobilnih telefona, pa i plac jedne bebe (!!!), za ocekivati je bilo da ce pitanja biti malo i da nece biti posebno znacajna. No, vrhunac veceri tek je sledio. Naime, svako ko bi zabasao u veliku salu Mašinskog fakulteta baš u tom trenutku, mogao je slobodno da zakljuci kako je monah za govornicom jedno izuzetno liberalno stvorenje koje se obraca posetiocima direktno prispelim iz srednjeg veka. Ista ona mladahna i publika normalnog izgleda pitala je, npr., kakav ce biti posmrtni status onih koji u brak udu grešni (razdeviceni); da li vernik sme da stupi u brak sa nevernikom; kako crkva gleda na one koji nit hoce da stupaju u seksualne odnose nit da se zamonaše; da li je SPC blagonaklona prema belom monaštvu (kada bracni par odluci da se iz verskih razloga odrekne seksa – prim. aut.) i tome slicno. Na ovakva pitanja, vladika je, ponekad cak i uz osmeh, odgovarao baš onako kako bi odgovorilo i bilo koje obrazovano svetovno stvorenje – zalaganjem za toleranciju i licni izbor, ali i (u ovdašnjim radikalno verskim krugovima cesto zaboravljanom) cinjenicom da bi "80 do 90 odsto svetitelja, da se vodilo racuna o moralnoj cistoti tokom veceg dela njihovog života, a ne o njihovom kasnijem okretanju Bogu, bilo izbaceno iz crkvenog kalendara". Kako bilo, sve je opet završeno recima dekana Nedeljkovica i konacno, razilaskom prisutnih. Put izlaza iz sveta sebeukidanja i sebeodricanja ipak nije vodio direktno na ulicu: u holu Mašinskog fakulteta bile su postavljene tezge sa adekvatnim majicama, bedževima, delima vladike Nikolaja Velimirovica, kasetama i propovedima. Tolerancija za primer Pre sada vec dvogodišnje tradicije "Mašinskog cetvrtkom", tribine posvecene sebeukidanju i sebeodricanju održavane su na Filološkom fakultetu. "Na Filološkom fakultetu smo 12. decembra 2002. napravili tribinu na kojoj je gost bio vladika Atanasije Jevtic. Tema je bila Zavet svetog Save (nesvakidašnje predavanje vladike Atanasija), a prisutnih studenata više od 1000. Izgleda da je taj broj uplašio odredene neoliberalno-gradanske strukture u vlasti, tako da nam je nakon ovog predavanja vladike Atanasija zabranjeno dalje održavanje tribina na Filološkom fakultetu. Posle održanih 50 tribina na navedenom fakultetu (novouspostavljeni) dekan nas je nazvao 'nesigurnim partnerima'", navodi se na sajtu Dveri srpskih. Na istom mestu, odmah potom, istice se i odlucnost: "Ono što je sigurno je da se Srpski sabor Dveri ne predaje. Nastavljamo tribine i predstavljanja na drugim fakultetima, svuda po Beogradu, svuda po Srbiji. Oni ne mogu zatvoriti Dveri." Imajuci u vidu da ovoj organizaciji vec cetiri godine polazi za rukom ono o cemu sanjaju mnogi ovdašnji politicari – da na jednom mestu redovno okuplja oko hiljadu pristalica – ovakva odlucnost ne cudi. Imajuci, medutim, u vidu da je na fakultetima Beogradskog univerziteta zabranjeno svako politicko i versko delovanje, zacudujuce je višegodišnje cutanje Ministarstva prosvete kada je u pitanju osnivanje Obraza, udruženja "Sveti Justin Filosof", pa i osnivanje Dveri srpskih. Sve ove grupe, organizacije ili udruženja (kako vam drago) nastala su upravo na Univerzitetu, koristila su upravo univerzitetske resurse i okupljala upravo studente tog univerziteta. Dverima je u tom smislu omoguceno i širenje delatnosti: ova organizacija je na pocetku, 1999. godine, podrazumevala samo izdavanje casopisa "nastalog na Filološkom fakultetu", a zatim i izdavacku delatnost (štampanje redovnih brojeva, biltena, zbornika i knjiga) organizovanje tribina "gde se široj javnosti predstavlja naš rad", promocija, radnih sastanaka, uredenje internet prezentacije, gostovanja na televiziji i autorska emisija na televiziji Cacak. Na tom istom univerzitetu Dverima je cak dozvoljeno da u saradnji sa (takode pri univerzitetu osnovanim) udruženjem studenata "Sveti Justin Filosof" organizuju "Prvi Sabor pravoslavne omladine srpske na BU-u posle 1944. godine". Sa skupa koji je održan na Filološkom fakultetu i o kome su u decembru 2001. opširno izveštavali svi ovdašnji mediji, Dositej Obradovic i Vuk Karadžic optuženi su da "zahvaljujuci njima danas vlada gradanska demokratska rulja", novi ministri nazvani su "komunistickom kugom", Nedic, Ljotic i Draža proglašeni su srpskim mucenicima, a kao "necastivi" oznaceni su Otpor, pisac Vladimir Arsenijevic, Đorde Balaševic i Rade Šerbedžija. Na to i još mnogo slicnog, profesori univerziteta, dekani, rektori, ministri, odgovorili su mukom i "akademskom tolerancijom". Zauzeti reformama ili medusobnim "akademskim" prepucavanjima oko pozicija i biografija, cutali su kada su Dveri na njihovoj "teritoriji" održavale tribine o "crkvi kao uporištu nacije", o Radovanu Karadžicu, "pravoslavnom odgovoru na žensko pitanje" ili "pravoslavlju i ratu". Ne mareci za cinjenicu da je na ovim tribinama izneto mnogo toga što je u potpunoj suprotnosti sa stvarima o kojima su poducavali svoje studente, cutali su i cute vec cetiri godine. Jedan od rezultata tog cutanja jeste i prepuna sala Mašinskog fakulteta. Mesto sa kojeg su onomad otpocinjale razne studentske bune i na kojem su se mogli cuti najavangardniji predstavnici univerziteta, danas je mesto na kojem smerne dvadestogodišnjakinje (ali i nešto starije dame) odobravajuci klimaju glavom na teze o ženskoj poslušnosti i ukidanju sopstvene volje posle stupanja u brak. Mesto na kojem tokom dana vladaju zakoni nauke, jednom nedeljno postaje mesto na kojem vladika Porfirije izgleda kao slobodoumni intelektualac. Za tu situaciju nisu krive Dveri srpske. Nisu krivi ni oni koji, tražeci pravi put, redovno dolaze na dvoipocasovna verska predavanja – uostalom, kako se citava stvar odigrava na Univerzitetu, to im u njihovim ocima verovatno daje i nekakav akademski legitimitet. Nije kriva cak ni SPC koja, baš kao i svi drugi, ima pravo na svakakvu, pa i najradikalniju mogucu kampanju i istup u javnosti. Krivi su oni koji su to, zaboravljajuci na zakon i na znacaj Univerziteta, dopustili još 1999. i oni koji to i dalje dopuštaju. Dveri srpske trebalo bi da razmisle o tome da na neku od tribina kao predavace pozovu upravo takve. Kad je rec o sebeukidanju i sebeodricanju, profesori, dekani i ministri ocigledno bi mogli da ih nauce mnogo cemu. * * * Tamara Skrozza Iako Zakon o univerzitetu, usvojen 18. aprila 2002, u clanu 4 precizno navodi da "na univerzitetu i njegovim clanovima nije dozvoljeno politicko, stranacko i versko obrazovanje i delovanje", dekan Mašinskog fakulteta Miloš Nedeljkovic kaže kako "ne vidi da se izdavanjem prostora fakulteta cini neko krivicno delo". "To su univerzitetske slobode, ne može Univerzitet nekome da blokira prostor. To je jedno neformalno iskazivanje mišljenja koje nije ni u kakvoj suprotnosti sa onim što se na fakultetu predaje", kaže Nedeljkovic u razgovoru za "Vreme". Sadejstvo, satanizam i strahote Casopis "Dveri srpske" bavi se, baš kao i tribine na Mašinskom fakultetu, "vecnim pitanjima" na koja daje nimalo naivne odgovore. Isti oni profesori koji dopuštaju da se na njihovim fakultetima održavaju verski skupovi su u casopisu, koji se takode prodaje na njihovim fakultetima, tako mogli da procitaju da su posle "oktobarske revolucije na fakultet ušle protestantske profesorske strukture", kao i da su "judejski bankari u svom groznicavom pohodu.... u sadejstvu sa masonima, iluminatima, komunistima, liberalima, anarhistima, sektašima, dekadentima raznih vrsta, izmanipulisanim potlacenim manjinama...". Osim toga, citaoci su imali priliku da se upoznaju sa tezom da je crtana serija Saut Park "satanisticki projekat", a da se u seriji Seks i grad "Bogom blagosloveni brak i porodica otvoreno zamenjuju kultom bluda, protivprirodne izopacenosti i nakaznih zajednica Novog Doba". Ima tu i "strahota detinjstva uz barbike i besmislene price pred spavanje, odrastanja uz bezbožno školstvo i satanizam muzickih grupa, devojaštva bez devstvenosti", kao i teza da je zavladalo "odumiranje porodice i vrhunac individualisticke greholjubive pomame". Sve to, za 100 dinara i na sopstvenim fakultetima mogu da procitaju ovdašnji studenti. Kome ne bude jasno, tu su tribine. Besplatno. Uz precutnu toleranciju onih koji ponosno nose svoje akademske titule zaboravljajuci na kojim su ih osnovama zapravo stekli. Finansije i nemanje Na sajtu Dveri srpskih navodi se da je prvih nekoliko brojeva istoimenog casopisa finansirao Filološki fakultet – "prva cetiri broja su izašla na po dvadesetak strana koje smo mi rucno heftali", da bi kasnije "rad bio finansiran od dobrovoljnih priloga i od prodaje broja". Uz posebno isticanje cinjenice da "nas ne finansira nijedna politicka stranka niti inostrana fondacija", navodi se da se od prikupljenih novcanih sredstava placa "štampanje brojeva, štampanje plakata i obaveštenja, internet prezentacija i ostali telekomunikacioni racuni vezani za naš rad, registracije udruženja i casopisa, kao i putni troškovi za gostovanja po Srbiji". Ipak, kao i vecina ovdašnjih firmi, cini se da i Dveri imaju nekih problema. U tom smislu, navode se: "finansijski problemi, nemanje (doslovan citat – prim. aut.) redakcijskih prostorija za rad, nedovoljno razvijena distributivna mreža za brojeve". * * * Raspeto Kosovo (Info-bilten ERP KiM 31-01-05) Kratak prikaz svedocenja nj.p. episkopa Artemija Mnogo ima šta da se prica o Kosovu ali nije lako pricati… Ne zato što se nema šta kazati, nego što je nemoguce izdvojiti šta je važnije kazati od silnog bola i tragedije koja se na Kosovu doživljava. Stradanje našeg naroda na KiM trajalo je vekovima: U prošlosti, od Kosovske bitke, za vreme Sv. Kneza Lazara 1389. godine. Od tada Kosovo je postalo jedna živa rana na organizmu srpskoga naroda, postalo je jedno grdno stradalište, što kaže vladika Njegoš, postalo je barometar ispravnosti i uspravnosti našega naroda: prema Kosovu se sve meri i Kosovom se sve meri. Sa dolaskom medunarodne zajednice na Kosovo, mir, sloboda, bezbedan život i napredak u svakom pogledu došao je samo za jedan narod na Kosovu, za kosovske Albance ili, kako sami sebe nazivaju, za kosovske Šiptare. Za sve ostale narode nealbance, a posebno za Srbe, Rome i druge manjine na Kosovu, tada je nastalo vreme nebivalih stradanja, kakva se u istoriji našeg naroda nisu dešavala. Za mesec dana, posle dolaska Medunarodne zajednice na Kosovo se vratilo preko 700.000 Albanaca koji su sa Kosova izašli za vreme bombardovanja, nešto pod prinudom, nešto zbog propagande,nešto namerno organizovano,ali su odlaskom sa Kosova stvorili sliku u svetu humanitarne tragedije,koju je NATO svojim „humanim bombama“ pokušavao da spašava i da reši. Medutim, povratak tih izbeglica stvorio je novu reku izbeglica,ovoga puta Srpskoga naroda, jer su sa albanskim povratnicima na Kosovo došli i mnogi iz Albanije koji nikada ranije nisu živeli na Kosovu - razne bande i grupacije, zlocinci, teroristi, koji su vršili pritisak,zlocin, progonstva, ubistva, silovanja, pljacke nad srpskim narodom. Kao rezultat njihovog zuluma, za nekoliko meseci sa Kosova se iseljava, ili bolje receno, progoni, preko 250.000 Srba. Taj progon našaga naroda se nastavio - traje i do danas. Danas je na Kosovu ostala da živi oko trecina Srba, što je negde oko 130.000, oni žive u manjim i vecim enklavama,logorima, getoima, lišeni svih mogucih ljudskih prava. Srbi na Kosovu, vec pet i po godina su lišeni: U Prizrenu gde je živelo do 1999. godine preko 9000 Srba, sada u svojim kucama živi još samo 18 lica, dok je oko 30-tak smešteno u vojnom logoru nemacke vojne baze. U Peci nema nijednog Srbina! U Uroševcu nema Srba,kao ni u Đakovici i Srbici,i u svim ostalim mestima nema Srba. Cela Metohija je ostala bez Srba, izuzev jednog sela nedaleko od Peci-Goraždevca, i severnije tri manja sela koja su uspela nekako da prežive. Umesto rešavanja naših problema Srbi su posle 5 godina stradanja doživeli ono što se desilo prošle godine 17. i 18. marta. Doživeli su pogrom, doživeli su vartolomejsku noc na Kosovu i Metohiji, kada je u roku od samo 2 dana proterano iz svojih domova još 4000 Srba, kada je povredeno preko 900 Srba, spaljeno 950 srpskih kuca, i kada je za 2 dana spaljeno 35 srpskih crkava i manastira. A do tada ( od 1999. pa do marta 2004.) spaljeno je i uništeno bilo 115 srpskih crkava pa je sa ovih 35 od marta 2004. to brojka od 150 crkava i manastira uništenih za 5 godina na Kosovu i Metohiji. Tragedija se nastavlja i dalje: Pre nedelju dana dok sam u Atini svedocio o stradanjunašega naroda, primio sam vestida je sa spaljene crkve u Prištini, crkve Svetog Nikole, skinut krst koji je još bio ostao na kupoli i odneta sva metalna ograda oko crkvene porte koja je postojala. Ocekujemo od Beograda, od naših vlasti da nam pompgnu. Dolazeci iz Beograda video sam jednu tablu sa cudnom porukom "Pokrenimo Lazarevac". Ja mislim da ja Lazarevac pokrenut. Trebalo bi onu tablu izmeniti i kazati : Lazarevac da pokrene Beograd i celu Srbiju. Jer mnogi iz Lazarevca dolaze u naše manastire, posecuju nas, obilaze i pomažu. Ipak ima nešto cime mogu da vas obradujem, a to je da naši manastiri na Kosovu i Metohiji i u celoj našoj raško-prizrenskoj Epathiji jesu žive celije Pravoslavne Srpske Crkve. Naši manastiri su puni monaha i monahinja, i to i u ovim najtežim vremenima. Dok su se vodile bitke oko Decana i ostalih manastira, mladi ljudi su se probijali izmedu rafala, dolazili u manastire, ostajali i postajali monasi. To se dešava i danas. I dalje dolaze i traže da upravo na Kosovu i Metohiji posvete život svoj Bogu i rodu, onako kao što kaže Sveto Pismo : Tamo gde se umnoži stradanje, tamo se i blagodat Božija umnožava. * * * Episkop Artemije: Kosmet grdno osudilište za srpki narod
(Info-bilten ERP KiM 31-01-05) * * * NIN, broj 2679, april 2002. Mladi srpski desnicari koji se deklarišu kao pravoslavci resili su da se pozabave - ženskim pitanjem. Rezultat je istovetan ranijim "otkricima" da su televizor, kompjuter i mnoge knjige opasni po zdravlje ženske mladeži... Ispijeni mladic, užagrenih crnih ociju koje su sevale od gneva na licu oivicenom gustom bradom, govorio je vidno ljutit: "Nije tacno da su žene -mironosice prve saznale za Hristovo vaskrsenje i to ispricale njegovim ucenicima. Uostalom poslednje vreme je došlo, kad nam žene drže govore." Ne sacekavši odgovor izjurio je iz sale broj 11 na Filološkom fakultetu gde se u organizaciji casopisa "Dveri srpske" održavala tribina pod nazivom: "Pravoslavni pogled na žensko pitanje". Govorili su: protojerej Dejan Dejanovic, profesor Andrej Tarasjev, dakon Milorad Lazic, misionarka i književnica Janja Todorovic i Zorica Kuburovic, lekar i pisac. Interesovanje studenata bilo je veliko. Mnogi su stajali više od dva sata, jer nije bilo mesta za sedenje. Posle ispada nezadovoljnog studenta na trenutak je zavladala neprijatna tišina. Onda je Janja Todorovic rekla: "Nisam želela da razocaram ili uvredim nikog od vas, braco. Ja misionarim po blagoslovu crkve. To nije bogoprotivno i ne treba da izaziva sablazan. Pogotovo što žena treba da zna gde joj je mesto u svemu tome." U znak odobravanja prolomio se žestok aplauz. Sloboda Licemerje Bolest Komentar Naš sagovornik istice da mu je neverovatno da naše društvo ne traži odgovore: "Oni koji drže versku nastavu treba da se izjasne da li su to one ideje koje iznose u razgovoru sa decom. Svaki roditelj bi morao da zna da li ce njegovo dete biti izloženo ovakvim pricama." Do realizacije ovog otužnog scenarija možda bi i moglo da dode jer je veronauka jedini predmet u našim školama, koji kako sada stvari stoje, nece biti predmet evaluacije. Dakle, "ovakvi sadržaji bi se nekontrolisano mogli pustiti u Škole", potencira Popadic. U našem društvu uopšte, ali kod ucenika posebno, vec godinama je primetan trend vracanja izvornim korenima tradicije. Institut za psihologiju na Beogradskom univerzitetu prati promene vrednosnih orijentacija kod ucenika. I najnovija istraživanja medu ucenicima osmog razreda osnovne škole Širom Srbije potvrduju veliki porast prihvatanja religioznosti. To se smatra jednim od odgovora na društvenu krizu i krizu vrednosti. "Oslanjanjem na vlastitu kulturu i tradiciju, kao jedino izvorno i dobro što nas nece izneveriti, dovelo je do toga da se položaj žene malo-pomalo jasno degradira", kaže Popadic. Takva situacija se prvi put kod nas, tek sada, jasno odražava na odnose medu polovima. Ravnopravnost polova je još 1988. bila visoko zastupljena dok sada, ocigledno, pozitivan stav prema njoj opada. U meduvremenu, zvanicno obrazovanje kao da podgreva stvar u korist ovako promenjenog odnosa, što ne nailazi na osudu nastavnika i roditelja. U stvari, prolazi neprimeceno. Evo samo jednog, od mnoštva primera. Ministarstvo prosvete objavilo je "Zbirku zadataka iz srpskog jezika" za kvalifikacioni ispit za upis u srednju školu. Pitanja se postavljaju iz udžbenika koja deca svakodnevno koriste. Tako se narodna bajka "Nemušti jezik" nalazi u citanci za osmi razred. Da podsetimo zaboravne. To je prica o cobaninu koji je, pošto je spasao zmiju, na poklon dobio sposobnost da razume životinje. Tako od kobile saznaje da mu je žena trudna, pa se zbog toga osmehne. Ženu, medutim, zanima zašto se on raduje ali cobanin ne srne da otkrije tajnu svog dara. Pošto žena uporno nastavlja sa ispitivanjem, cobanin, posavetovan od pevca, uzima batinu i prebije je. Dovde je sve u redu. Bajka je bajka i u stavove narodnih pripovedaca ne treba se mešaci. Nemušto Popadic primecuje da deci ne preostaje ništa drugo nego da zakljuce "da je žene dozvoljeno tuci pa i onda kada su trudne. Nasilje nad ženama se oznacava kao pravedno i dobro postupanje. Ženama nije dozvoljena radoznalost, dok je kod muškaraca to dobra osobina. Muškarci su odani, verni i dobrodušni Šta god da rade". Zato apeluje da se svi trgnemo. "Prisustvujemo truljenju emancipovanih - ravnopravnih društvenih odnosa i tolerancije polova koja je ovde postojala. Po mom mišljenju je ovaj proces jednako opasan kao i razvoj radikalno desnih ideja, pogotovo što i jedni i drugi najcešce idu zajedno", kategorican je Popadic. * * * Svetigora Pres – Nikšic/Cetinje, 07. maj 2005. Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Crnogorsko-primorski g. Amfilohije služio je danas u Sabornoj Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšicu, uz sasluženje Njegovog Preosveštenstva Mileševskog g. Filareta i brojnog sveštenstva, Opijelo nad odrom Jovanke Karadžic. Mitropolit Amfilohije je u nadgrobnoj besjedi izmedu ostalog rekao da '' drevno predanje kaže da oni koji se u ove svete dane upokoje u Gospodu imaju poseban Božiji blagoslov.'' ''Takav blagoslov je dobila i vrsna Crnogorka Jovanka Karadžic, iz casnog roda Jakica, i viteškog i umnog doma Karadžica. Ona je majka poput Solomije, majke Jugovica Jevrosime majke, mati Angeline i majke vladike Rada Tomova, koje su svoj porod vaspitavale da na svetim nacelima hrišcanske etike žive i umiru. I ona je podigla svoj porod na ''preslici i desnici ruci'' i naucila ga da nema nicega svetijeg od duboke Hristove vjere, služenja Bogu i svome rodu i cuvanja obraza i zdrave pameti,'' kazao je Mitropolit Amfilohije. On je dodao da ''Jovanka Karadžic danas pred lice vaskrsloga lica Gospoda odlazi cistoga obraza i zdrave pameti.'' ''Rekla mi je jednom prilikom da bi bila srecna da joj donesu mrtvog sina, da ga u mrtvo celo poljubi, ali da ostane vjeran pravoj Hristovoj vjeri i svome narodu, a da bi bila nesrecna majka da joj ga živa dovedu, ali da izda Boga i svoj narod. Tim duhom, tim mlijekom, Jovanka je vaspitavala svoju djecu, i zato je, poslije mukotrpnog života, i Gospod udostojio'', istakao je Mitropolit Amfilohije u svojoj besjedi. Od Saborne Crkve Svetog Vasilija Ostroškog do porodicne grobnice Karadžica koja ce nalazi u blizini Crkve Svetih Apostola Petra i Pavla, Jovanku Karadžic je na vjecni pocinak ispratilo više hiljada gradana iz Crne Gore, Srbije i Republike Srpske, istaknutih licnosti javnog društveno-politickog života i clanova porodice Karadžic, u cije ime je zahvalio Luka Karadžic, jedan od sinova pokojne Jovanke. On je tom prilikom izmedu ostalog kazao da ''njihova majka, ciji je život od malih nogu bio težak i mukotrpan, nije imala srece da joj posljednju rijec nad odrom održi sin prvijenac Radovan.'' ''Znam da joj je najžalije što njenu prvu radost i veselje progone bjelosvjetske aveti koje žare i pale svijetom i koji su podijelili našu zemlju i srpsko bice'', rekao je, izmedu ostalog, Luka Karadžic. S.C. * * * Slobodna Evropa – 25. maj 2005. Vlast u Srbiji ostala je nema i nezainteresovana u odnosu na antizapadni i antievropski ispad episkopa mileševskog Filareta. Podsecamo, na osveštavanju crkve u zrenjaninskom selu Lazarevo episkop Filaret je govorio da Srbi treba da slede jedini ispravni put “put Crkve”, a ne da prate “izdajnike i jajare”. Baš kao ni vlast, ni u Crkvi nemaju posebne komentare, a cini se, ne razmišljaju ni o ogradivanju od Filaretovih izjava. Otac Filaret i ranije je bio poznat po svojim stavovima, a javno je podržavao Slobodana Miloševica. Ipak govor iz Lazareva ostace upamcen kao retko nadahnut. “Imali smo najbolje predsednike država i još ih imamo. Najbolje generale imamo, najbolju vojsku imamo, najbolje ljude sa srcem, i dušom i vjerom imamo. Mnogi hoce da nas satru, ali ne mogu nam ubiti Hrista i Boga i Svetog Savu u nama. Idemo za Hristom, za Svetim Savom, za našim svetiteljima i prosvetiteljima, a ne srpskim jajarama i srpskim izdajicama danas, koji nas izdaju na svakom cošku. Kuda cemo mi u Evropi, a moj Bijeli andeo je davno u Evropi bio. Amerika dvsta i i nešto godina je stara, a moja Mileševa potice iz 13. vjeka.” Filaretove reci izgovorene su u drugoj nedelju nakon što je mitropolit Amfilofije održao jednako sporan govor na sahrani majke Radovana Karadžica. Da li Srpska pravoslavna crkva sme da cuti? Analiticar crkvenih pitanja Radmila Radic navodi da bi bilo pogrešno ukoliko bi se odatle ocekivala bilo kakva osuda. “Cesto se postavlja pitanje i samom patrijarhu i nekim drugim ljudima iz crkve, kako se crkva postavlja u takvim slucajevima. Obicno je odgovor na ta pitanja, ja se sad secam jedne izjave patrijarha Pavla gde je on rekao da svaki sveštenik i pripadnik crkve može da ima svoje politicke stavove ali da ih ne treba javno iznositi i da ne treba na neki nacin da vrši pritisak ili da propagira za odredenu politicku partiju ili za odredenu politicku opciju.” Nekadašnji prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu Dimitrije Kalezic slaže se da ne treba ocekivati crkveno distanciranje od Filareta. U slucaju spornog govora naš sagovornik oseca razumevanje u odnosu na receno ali ne i odobravanja. “Pošto to od strane onih koji su nas tako gnjecili nije dobro ni za njihovu dušu, na to im treba skrenuti pažnju, a baš praviti front prema njima nije mnogo pametno.” To znaci da je vaš zakljucak da bi neko iz crkve morao jasno da se ogradi od toga. “Može i da se ogradi od te izjave kao takve jednostrane, ali krajnje njene dimenzije nisu pogrešne. Jer ako ja vas terorišem, maltretiram , treba da neko meni skrene pažnju i stavi mi do znanja da nije to dobro ni za moju dušu, jer ja time demantujem svoju ljudskost.” Medutim, po Radmili Radic u Filaretovom govoru nije sporan toliko antizapadni stav, koliko naglašavanje uloge crkve u životu društva i države. Filaret tako kaže: “Zato i jesmo docerali cara do duvara, gore je visoko dole je tvrdo, više ne zna kud ce se. Zato što smo vjerovali svakoj fukari sa Zapada, a i svojoj unutrašnjoj koja se pojavi kao pravi spasilac srpskoga naroda. Nije, pravi spasilac srpskog naroda je srpska crkva.” Radmila Radic: “Cini mi se da nikada pozicija crkve nije bila u društvu takva kakva je danas. Oni zaista sada imaju u odnosu na onaj prethodni period, znaci ne samo onih 50 godina pod komunizmom nego i prethodnih ovih 15 godina, najpovoljniji moguci položaj i prosto sada grabe napred i traže sve veci uticaj.” Za sada se jedino predsednik zrenjaninske opštine Goran Kneževic ogradio od Filareta. On je kazao da je bio zatecen i zaleden njegovim recima, te da se pita kako je tako nešto moguce u 21 veku. Iz manjih opozicionih stranaka cule su se kritike .Vesna Pešic iz Gradanskog saveza Srbije, povezuje Filaretov nastup sa tribinom “Istina o Srebrenici” na Pravnom fakultetu u Beogradu. “Iza ovakvih pojava i rasta nacisticke desnice u Srbiji stoji ova Vlada, Vojislav Koštunica i svi clanovi te Vlade. Niko od njih nije digao glas da se tome suprotstavi. Precutala je i Demokratska stranka, precutao je i Boris Tadic kao predsednik ove države.” Za predsednika Lige socijaldemokrata Vojvode Nenada Canka, poslednji incedenti su primeri fašizma na delu. ”Moram da vas podsetim da je juce, nešto što se ovde odaziva na ime Filaret, govorilo u Zrenjaninu i reklo da je jedini spas tog naroda tamo u tome da ne sledi jajare i izdajnike. Od toga do poziva na direktni obracun motkama na ulici je manje od jednog koraka. Ko to ne razume, ništa ne razume.” Miloš TEODOROVIC * * * Vlast vrši pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle pozvao je otvorenim pismom predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovica da se licno založi i spreci rušenje crkve podignute na planini Rumija. Patrijarh Pavle postavio je pitanje: “ko bi danas u ovoj zemlji pomislio da ruši neciju bogomolju, osim kada su u pitanju vecinska Srpska pravoslavna crkva i njeni hramovi?”. Za Radio Slobodna Evropa stavove SPC pojašnjava vladika raško-prizrenski Artemije. Kome i zašto smeta usamljeni hram na vrhu planine, bliži nebu nego zemlji, zapitao se patrijarh Pavle u pismu Svetozaru Marovicu, u kome izražava i nadu da nema tog ko ce pristati da sruši tek izgradenu crkvu i to na istom mestu na kom su pravoslavni hram 1571. godine srušili Turci. Vladika raško-prizrenski Artemije i clan Sinoda Srpske pravoslavne crkve u izjavi za Radio Slobodna Evropa navodi da i na slucaj crkve na Rumiji treba gledati u kontekstu, kako kaže, drugih aktuelnih pritisaka na pripadnike SPC: “Jedno nasilje, koje se sistematski i kampanjski vrši protiv Srpske pravoslavne crkve, kako u Crnoj Gori tako i u Makedoniji sa napadom i osudivanjem i zatvaranjem mitropolita, odnosno arhiepiskopa Jovana.” Vladika Artemije ocenjuje da vlast, zarad nekih svojih interesa, vrši pritisak na Crkvu. Na podsecanje da je crkva na Rumiji nelegalno podignuta, on kaže: “Ako je bio manastir, recimo u Banjskoj, 500 godina urušenja, zar je nelegalno ako je obnovljen?. Tako je i crkva na Rumiji postojala pre ove crkve, nije to nešto novo ili nelegalno. Ko treba da dade legalitet crkvi da podigne svoju svetinju, prosto je pitanje na koje oni treba da odgovore.” RSE : Dobro, ali oni polaze od toga da za gradnju svakog objekta, pa i crkvenog, je potrebna odredena dozvola. ARTEMIJE: Ne, to je u urbanim sredinama. Medutim, na planini, ko traži dozvole? Sve što se podiže van urbanih sredina niko ne izdaje, niti traži bilo kakve dozvole, tako da je to jedan besmislen izgovor samo. Vladika Artemije ocenjuje i tvrdnje da je izgradnjom crkve na Rumiji narušen multikonfesionalni karakter tog mesta, na kom su se okupljali predstavnici tri razlicite religije: “Ja ne znam ko se pre okupljao i zbog cega razlicite religije, ako je tu bila pravoslavna crkva, ona je i sada tu. Znate, na Kosovu je tokom pet godina nama porušeno 150 crkvi i manastira, u istom vremenu podignuto je preko 300 džamija. Niko od nas nije se protiv toga bunio ili govorio o narušavanju medureligiozne ili meduetnicke ravnopravnosti, iako je ona ocigledna. Ali šta da radimo?” Miloš TEODOROVIC *** APEL PATRIJARHA PAVLA ZA ZAŠTITU PORODICE KARADŽIC Kao duhovnik i pastir svih hrišcanskih duša koje mi je Bog poverio na staranje i brigu, dužan sam da upozorim mocne strane cinioce, za koje verujem da su takode hrišcani, da se ne može i ne sme ucenjivati, zlostavljati i kažnjavati cela porodica zbog optužbi jednog njenog clana. Rec je naravno o užoj porodici dr Radovana Karadžica, cija su žena Ljiljana, kci Sonja i sin Aleksandar izloženi dugotrajnom uznemiravanju, zlostavljanju, nezakonitom lišenju slobode, pa i ugrožavanju same egzistencije. U duhu našeg hrišcanskog milosrda i covekoljublja, kojim nas je Bog obdario, najusrdnije molimo da se sa tim nasiljem nad pripadnicima porodice dr Radovana Karadžica odmah prestane. Arhiepiskop pecki *** Demokratsko utocište slobode govora Studentima Univerziteta u Beogradu, i ne samo njima, "Mašinski cetvrtkom" vec dve godine znaci mogucnost da cuju i budu upoznati sa temama o kojima se javno, drugde, ne govori. Zahvaljujuci gostoprimstvu uprave fakulteta i njegovog domacina, dekana prof. dr Miloša Nedeljkovica, veliki amfiteatar, u kome se tokom svih dana u nedelji predaje o mašinstvu i tehnici, cetvrtkom uvece biva ispunjen, vecinom mladima, koji bi da od uvaženih gostiju cuju, iz jednog drugog ugla, o aktuelnim društvenim temama, a od svojih vladika dobiju korisne duhovne pouke. Sve je pocelo Savindana 1999. godine na Filološkom fakultetu, pokretanjem "Dveri", nacionalnog glasila studenata srbistike, koje su predstavljale prvi casopis pravoslavnih studenata na Univerzitetu u Beogradu posle Drugog svetskog rata. Vec 2000. godine pocele su i tribine koje su se ubrzo procule kao "Filološ ki cetvrtkom". Posle više od 30 tribina, a povodom gostovanja umirovljenog Episkopa zahumsko-hercegovac kog G. Atanasija 12. decembra 2002. godine, kada se sabralo preko 1000 posetilaca, zatecen takvim odzivom studenata i ociglednim utiskom koji na njih ostavljaju necenzurisane misli velikih duhovnika i vrhunskih intelektualaca SPC, novi, demokratski dekan Filološkog fakulteta "Dverima" je otkazao gostoprimstvo. Ali kako se ni jedna vrata ne zatvore a da se druga širom ne otvore, iskren i pošten rad ovog udruženja prepoznao je dekan Mašinskog fakulteta prof. Nedeljkovic. Ovom omogucavanju slobode govora na Univerzitetu kumovao je nenadmašni gospodin Miloš Kuburovic, nedavno preminuli ugledni profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu. Dugogodišnji rad tako je nastavljen novim ciklusom tribina, sada popularno nazvanim "Mašinski cetvrtkom". Nakon što je udruženje gradana Srpski Sabor Dveri za svoje aktivnosti na omladinskom planu dobilo blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda SPC, novina Srpske patrijaršije "Pravoslavlje" je, kao prirodnog saveznika u svojoj misiji, prepoznalo "Dveri". Tako je jubilarni, 900. broj "Pravoslavlja" predstavljen upravo na Mašincu 28. septembra 2004. godine, od kada "Dveri" nastavljaju organizovanje tribina "Cetvrtkom u 18" u saradnji sa redakcijom "Pravoslavlja". Prva takva tribina bila je 21. oktobra na temu "Monaštvo i brak - isti cilj", o cemu je govorio Episkop jegarski G. Porfirije. Nakon toga, kao aktuelna tema, nametnuo se problem izgona srpskog jezika u Crnoj Gori a gosti su, u vanrednom terminu, 25. oktobra, bili: Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, akademik Matija Beckovic i profesori nikšicke gimnazije, progonjeni zbog ustajanja u zaštitu srpskog jezika. Svoje utiske sa poklonickog putovanja Grobu Gospodnjem nadahnuto je u svome predavanju 28. oktobra preneo Episkop budimljansko-nikšicki G. Joanikije. O odnosu izmedu Svete Gore i savremenog sveta 4. novembra besedio je Episkop žicki G. Hrisostom. Povodom knjige Frenka Šejfera "Plesati sam", a na temu "Pravoslavlje u Americi - Amerika u nama", 11. novembra svoja zapažanja izneli su Episkop zahumsko-hercegovac ki G. Grigorije i dr Bogoljub Šijakovic, profesor Filosofskog fakulteta u Nikšicu i Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu. "Hristov svetosavac Mihailo Pupin", naziv je najnovije knjige protojereja Sava B. Jovica, jednog od najistaknutijih savremenih crkvenih pisaca, o kojoj su 18. novembra govorili autor i gosti, protojerej Slobodan Brankovic i mr Radovan Kalabic. Dajuci svoje videnje knjige srpskog pravoslavnog teologa iz Amerike, prof. Radovana Samardžica: "Isus Hristos u mraku istorijske kritike", ucesnici tribine 25. novembra bili su episkopi umirovljeni G. Atanasije Jevtic i backi G. Irinej Bulovic. Dr Vladeta Jerotic, neuropsihijatar, psihoterapeut i profesor Bogoslovskog fakulteta SPC po pozivu (sada u penziji), održao je 2. decembra predavanje o odnosu hrišcanstva i medicine, sa posebnim osvrtom na duhovne uzroke bolesti. Jedna od tribina koja je izazvala naroc itu pažnju ove jeseni i okupila najbrojniju publiku nosila je naziv: "Episkop Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima", ciji je povod bilo drugo izdanje istoimene knjige vec pominjanog profesora Samardžica. Precutanu istinu o odnosu Svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žickog prema Jevrejima publici su 9. decembra otkrivali Episkop Atanasije Jevtic, jeromonah Irinej Dobrijevic, glavni referent Svetog arhijerejskog sinoda SPC, književnik Đorde Janjic i jerej Milorad Sredojevic, u ime izdavaca, "Hrišcanske misli". Povodom novog broja "Žickog blagovesnika", glasila Eparhije žicke, odgovore na kontroverzna pitanja savremenog sveta o odnosu izmedu slobode i novog totalitarizma, na izazove racunarske civilizacije u kojoj živimo davali su 16. decembra Episkop žicki G. Hrisostom, dr Siniša Vlajic, profesor fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i Oliver Subotic, diplomirani inženjer informacionih sistema i autor rubrike "Crkva i tehnologija" u "Pravoslavlju". Za razgovor o duhovnom besedništvu koji su vodili protojerej Radomir Nikcevic, u ime izdavacke ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske, "Svetigore", dr Obrad Stanojevic, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i publiciste Oliver Injac i Matej Arsenijevic, povod je bila knjiga beseda "Ostroški istocnici" Episkopa dioklijskog i igumana Ostroškog G. Jovana Purica, koji je takod e ucestvovao u ovom razgovoru. Ovaj zajednicki jesenji ciklus tribina "Dveri" i "Pravoslavlja" u 2004. zatvoren je 30. decembra tribinom na temu "Srb je Hristov", uprilicenom povodom 190 godina od Hadži-Prodanove bune i mucenickog stradanja Svetih dakona Avakuma i igumana Pajsija na Stambol-kapiji u Beogradu (1814). Ucesnici ovog razgovora bili su: protojerej stavrofor Hadži-Ljubodrag Petrovic, predsednik Verskog dobrotvornog starateljstva pri Mitropoliji beogradsko-karlovackoj, protojerej dr Radomir Popovic, profesor Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu, dr Žarko Vidovic, Možda su upravo teme, predavaci i jedino mesto gde se oni mogu cuti svake sedmice u isto vreme, dakle njihov kontinuitet, odgovor na pitanje zašto je "Mašinski cetvrtkom" danas najposecenija tribina u Beogradu. Jer, priznacete, okupiti izmedu 700-1000 posetilaca svake nedelje, i to uglavnom mladih, u današ nje vreme opšte ravnodušnosti, nije mali poduhvat. Tribine "Dveri" na Filološkom fakultetu bile su tada prva javna tribina na Univerzitetu na kojoj se slobodno govorilo o Pravoslavlju i Srpstvu, mesto svedoc enja precutane istorije i progonjene istine o našim danima. Kada je prvi put prekoracen dozvoljen broj prisutnih posetilaca tribina je zabranjena. Ali tada su otvorene dveri Mašinskog fakulteta, koji je danas prerastao u utocište slobode misli i govora na Univerzitetu i glas društvene savesti Beograda. Pocevši od Božicnih i Novogodiš njih praznika amfiteatar na Mašincu bice prazan cetvrtkom u 18, sve dok njegove klupe i stepeništa, ponovo, nakon januarskih praznika, ne ispune željni istine i znanja. Jer "Mašinski cetvrtkom" postoji upravo zahvaljujuci upornosti i interesovanju sve mnogobrojnije publike. Do tada ce "Pravoslavlje", po prvi put, izaci i na kioske, a "Dveri" ce ulazak u sedmu godinu postojanja obeležiti 25-im brojem casopisa. Pitanje i odgovor na Mašinskom fakultetu u Beograd Jedna od najkarakteristicnijih osobina Mašinskog cetvrtkom jeste široka sloboda postavljanja pitanja gostima na tribini. Predavaci na Mašincu, po završetku svojih izlaganja, odgovaraju ponekad i na više desetina pitanja prisutnih slušalaca. Zbog toga ove tribine cesto traju i po tri casa. Za ovu priliku izdvojili smo aktuelno pitanje sa jedne od poslednjih tribina i odgovor Preosvecenog Vladike Atanasija Jevtica: PITANJE: Sv. vladika Nikolaj je mnogo brinuo o Kosovu, pisao o Kosovu, tugovao nad Kosovom, radovao se svetolazarevskoj žrtvi kosovskoj. Ovih dana kruži knjiga o Kosovu starokomuniste Cosica, koja vrlo uvredljivo govori o našem kosovskom osecanju i stradanju i koja svojim defetizmom potpuno zbunjuje. O Srpskoj Crkvi, kojoj jedino verujemo, o njenom "Memorandumu", na strani 211 svoje knjige Cosic kaže: "Sv. sinod je izdao Memorandum sa stavovima Crkve o Kosovu i Metohiji. Teško shvatljiv politicki anahronizam; ideologija pravoslavnog, mitskog nacionalizma. Dogmatizovanim vladikama je nacionalni uzor i za sadašnje naraštaje sveti velikomucenik Lazar, koji se opredelio za "carstvo nebesko" 1389. godine i tu, po njihovoj volji, za svagda smestio Srbiju. Ideološko, jednosmerno, tradicionalno ljoticevskopopovsko tumacenje bliže i dalje prošlosti srpskog naroda." Molimo da razjasnite i posavetujete šta ciniti. SRBIN KOSOVSKO-METOHIJSKI, U IME SVOJE NEDOKLANE BRACE VLADIKA ATANASIJE JEVTIC: Karakteristicno pitanje, a karakteristic no je, takode, da sa Kosova ja dobijam vesti (bio sam nedavno tri dana, sad cu biti ponovo) da su ljudi uznemireni Cosicevom knjigom. Nažalost je forsiraju "Novosti", ne znam iz kojih interesa, ali ono što je sigurno to je da u ovom momentu ta knjiga mnoge zbunjuje i deprimira. U njoj je izloženo Cosicevo istupanje od '68, ali je pre toga izložena i njegova bruka kao komuniste kad je glasao za ono što nije bilo po savesti. Nažalost, u ovoj knjizi on iznova ponavlja te svoje komunisticke zablude i greške koje su nažalost fatalne, jer on hoce da bude otac nacije, da on odlucuje o naciji. Verovatno je posredi slava da je on, eto, taj koji trasira. Možda ce doci do podele Kosova, ali sad nije vreme da mi o tome govorimo. Istina, Šiptari nece da ga citaju (Šiptari nece ništa da citaju), ali taj stav sada zbunjuje narod kome treba podrška i vera da se Kosovo nece izgubiti i da je ono neotudivi deo srpskog duhovnog bica. Nije to mitomanija kako komunjara Cosic govori. Iz njega govori jedan komunisticki komesar. Nažalost, on je to i rekao: "Ja kad bih se sutra rodio, ponovo bih bio komunista." A zna li (a zna ako hoce da prizna) da je pod komunistima najviše i propalo Kosovo. Komunisti su doveli do ovoga (i to sam pomenuo koliko puta), najviše je srpskih naselja ispražnjeno pod komunizmom. Pogledajte knjigu "Zaduž bine Kosova" od 880 strana: masa dokumenata je izneta o tome ko je sve služio tome da se Kosovo prazni i da dode do ovoga što je došlo. Onda je došao Miloševic, koji je pokušao na jedan brutalan nacin da zaustavi tocak koji su komunisti u stvari pokrenuli, nagradivši Šiptare (koji nisu bili kao autonomija ni u AVNOJu '43, nego su je dobili '45. kao dar posle njihove pobune od novembra '44, zato što je Albanija u meduvremenu postala komunisticka, a oni su bili pomilovani za zlocine koje su kao balisti cinili). Cosic je, oprostite što tako kažem, kratkovid i politicki. Bio je šef države dve godine. Šta je tada uradio za Kosovo? A predsednik države je bio. Meni se preko posrednika javljao kada su pocetkom '93. srušili džamiju u starom gradu u Trebinju: "Šta se to tamo dešava?" Što se, rekoh, gospodin predsednik sad setio da pita šta se dešava ovamo? To je sramota što se desilo u Trebinju, a to nije jedina sramota koju srpskom narodu nanose Dedinje i Trebinje (a on je sedeo na Dedinju tada). Tako sam mu odgovorio. Što se ne zainteresova kad je meni 35 crkava srušeno i spaljeno, nego sad ga boli jedna džamija. To su jeftini i inteligencijski (ono što je Dostojevski govorio) baloncici, petardice koje pucaju. On hoce da ostane sutra pred drugima moralno cist. Pa i u toj knjizi potpuno nerealno govori da su predlozi ili stavovi u "Memorandumu SPC" nerealni. Koje ce se to mešovite sredine ocuvati sutra po evropskim standardima kad ne mogu da se sada ocuvaju. Dakle, to je potpuni politicki, kako on kaže na pocetku, anahronizam. Ovo je diletantizam politic ki koji Cosic predlaže. Zato, ja bih ga prvo pitao kad je zadnji put bio na Kosovu, kao i sve one koji daju izjave i pišu knjige. Cujem da Miloševic citira moje knjige o Kosovu u Hagu. Ali problem je mnogo složeniji. Nije to mitomanija o tome gde smo se mi smestili, u cemu se on sprda sa Svetim carem Lazarom, sa Carstvom Nebeskim. Nažalost se sprdao i pokojni Đindic: "Ja nisam, a ko je za Nebesku Srbiju, nek ide, ja sam za zemaljsku Srbiju." Nema zemaljske bez nebeske, ako smo ljudi. Covek ne može biti bez neba covek. Ko hoce samo horizontalu coveka imace ono što je Jov rekao: "hranu crvima u grobu". Ništa drugo nece preteci osim nekog malog secanja, dok ne izbledi iz pamcenja. Dakle, ta knjiga je u zao cas pala i ne treba joj toliko pridavati znacaj, ali nažalost Cosic ipak ima ugled. Medutim, iz njega je progovorio jedan komesar koji docira i cita lekcije srpskom narodu. On piše tamo, molim vas, kako kod njega stalno Patrijarh dolazi i pita za savete. Bivalo je da bude pozvan i on da se razgovara, ucestvovao sam i ja u tome, ali da je on taj koji daje direktive i poucava Patrijarha kako treba? Neka ga, neka piše, svejedno. Sad mu se reklamira knjiga "Vreme vlasti", neka ga, ali pretenzije koje ima on sa tom knjigom i koje ta knjiga plasira, to je u loš cas. Jednostavno je nepotrebno i zbunjujuce, ali nije to jedino što nas zbunjuje, pa ce i ovo proci, protutnjati. Lidija Glišic *** PATRIJARH SRPSKI G. PAVLE UPUTIO PISMO G. BOJANU PAJTIĆU Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle uputio je danas pismo g. Bojanu Pajtiću, predsedniku Izvršnog veća Autonomne pokrajine Vojvodine, u kome, između ostalog, stoji:
*** MITROPOLIT AMFILOHIJE: NE GRADE SE NA LAŽI NITI NA DUHOVNOM SMRADU DRŽAVA I DUŠA NARODNA Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije služio je, 9. januara 2006. godine, Svetu Arhijerejsku Liturgiju u manastiru Duljevo, u Paštrovićima kod Budve. (R.V./ S.K) *** SAUCEŠCE PORODICI SLOBODANA MILOŠEVICA Povodom iznenadne smrti Slobodana Miloševića u Hagu, u svoje ime i u ime naše Crkve, izražavamo vam naše duboko saučešće. Očekujem o u ovom trenutku od državnih organa i od sveukupnog našeg naroda da budu na visini svoje odgovornosti pred Bogom, istorijom i tragičnim krajem Miloševićevog zemnog života. Smrt je svetinja i svako ima neotuđivo pravo na grob i dostojnu sahranu, pogotovo ljudi koji su, kao Slobodan Milošević, obeležili sobom svoje vreme i sudbinska događanja u životu, kako srpskog, tako i drugih naroda ove smutne epohe. AEM PATRIJARH SRPSKI *** Vladika Amfilohije: Referendum nece rešiti ni jedan problem Referendum, bez obzira na ishod, neće rešiti ni jedan problem, društveni, politički ili ekonomski, ocenio je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Nakon 'ovako sprovođenog referenduma, provalija među braćom, i onako naslijeđeno duboka, samo će postati još dublja, veća i nepremostivija, a problemi još složeniji', izjavio je mitropolit radiju 'Svetigora', povodom posete Mitropoliji predsednika SCG Svetozara Marovića i predsednika CG Filipa Vujanovića. *** Patrijarh Pavle: crveno i crno Na dan kada se proslavlja smrt Vasilija Ostroškog , cudotvorca i isceljitelja, koji vekovima ne truli, patrijarh SPC Pavle ocinski je savetovao Svetozaru Marovicu , predsedniku istrulele SCG da pazi šta radi do 21. maja. Ulog su SCG, Srbija plus minus Crna Gora i Srbija plus Kosovo uz „vekovima izgradivano“ (od 1918.), „neizmernim žrtvama placeno“ bratstvo. Tamara KALITERNA ***
|
|||
|
|||
|
|||
|
|||
|
|||
|
|||
