| |
Tomislav Nikolić
Prečice:
 Kratke izjave
Intervju: Vreme, 24.06.2004.
Reč drugoplasiranog
Izdajnici, ustaše, okupacija i EU
Kratke izjave
• Istina je da je posle gubitka Kosova bilo tesko ostati u vlasti, ali SRS nema kome da ostavi vise
od milion glasova sa proslih izbora...
(Glas Javnosti, 18. oktobar 1999.) • Nisam zavrsio fakultet, jer nije valjao Zakon o univerzitetu.
(Blic, 31. decembar 1998.)
• Mi vise necemo dozvoliti da bas svako moze da razgovara sa predsednikom Jugoslavije i Srbije.
Mi cemo sad da odredjujemo nivo.
(Blic, 31. decembar 1998.)
• Hoću da sarađujem sa Zapadom onako kao što sam pre petnaestak dana u Strazburu slomio kičmu Hariju Holkeriju.
• Kad nam Voju sude u Hagu, Vuk je odavno trebalo da bude obešen.
( SVEDOK, 5. septembar 2006.)
* * *
Vreme, 24.06.2004.
O Vojislavu Šešelju : "Šešelj je najveci intelektualac koga sam sreo u životu. On mi je rekao (i ne stidim se da to kažem) koje knjige prvo moram da procitam ako mislim da budem uspešan politicar. Poslušao sam ga. Mnogo sam ucio i naucio."
Povlaci se iz politike ako ne pobedi : "Mislim da sam suveren i u drugom krugu, a ako se cela Srbija tada udruži protiv mene, to opet znaci da me narod nece. Što bih se ja, onda, bavio više politikom? Inace, ubeden sam da niko ne može da me pobedi, na nekim drugim izborima možda, ali sada ne."
Saradnja sa Hagom : "Ja bezuslovno necu nikog da slušam, a ako budem predsednik Srbije, nisam ja taj kojeg treba pitati hoce li ispuniti haške uslove. Sa Hagom mora da saraduje Vlada Srbije, tako kaže zakon. Ja mogu da se sa tim zakonom ne slažem, ali ga poštujem. Predsednik Republike ne trci po Srbiji da hapsi haške optuženike."
Plan za Kosovo: "Ocekujem da UN odobri naš plan i dozvoli da se naše trupe vrate na Kosmet u skladu sa Rezolucijom 1244, što bi potpuno zaštitilo naš narod. Ukoliko UN ipak odbije plan, tražio bih predlog vlade i, tek na osnovu njega, proglasio ratno stanje, ukoliko se ukaže kao potrebno. Pored toga, diplomatija bi morala da obavi svoj posao, a ukoliko bi se kao jedino rešenje pokazalo slanje naših trupa u pomoc Srbima, na Vrhovnom savetu odbrane bih insistirao da se to i uradi."
Kad ocekuje vanredne izbore : "Ako budem predsednik, vanredne izbore cemo sigurno imati u roku od dva meseca."
Šta obecava: "Obecavam da cu da promenim u Srbiji sve ono što ne valja. I kad im kažem da u Srbiji nece biti kriminala, kad im kažem da cemo imati cestitu vladu, kad im kažem da vojska i policija nece ici metar izvan granice, kad kažem da cu u okviru svojih nadležnosti da se borim da Kosovo i Metohija po rezoluciji ostanu u našem sastavu, da rešim status Albanaca na Kosovu, znaju da cu to da radim." (...)
"Hleb nece biti tri dinara, ali je povratak srpske vojske i policije na Kosovo, u okviru mirovnih snaga, i dalje aktuelan. Kao i pripajanje Republike Srpske i Republike Srpske Krajine Srbiji."
Velika Srbija uz blagoslov UN-a: "Velika Srbija je tolika kolika je danas i nadam se da ce jednog dana Ujedinjene nacije omoguciti svakom gradaninu pa i Srbima da mirno i bezbedno žive na svojoj imovini. To ce ponovo otvoriti pitanje statusa Republike Srpske Krajine, koja je na izvestan nacin vec bila priznata od strane UN-a i bila pod njihovom zaštitom. Mislim da Bosna i Hercegovina, ovakva kakva je, ne može da opstane i da Republika Srpska nema drugi put, osim državne zajednice sa Srbijom i Crnom Gorom. Takode se nadam i da se SCG nece raspasti."
Da li bi Srbija njegovim izborom došla u izolaciju : "Evropa ce o tome da li sam demokratski predsednik moci da sudi tek kada budem na toj funkciji. To što sam visok 1,92 metra i što imam sto kila nije osnov da kažu da sam nedemokrata."
* * *
Reč drugoplasiranog
Tomislav Nikolic , drugoplasirani na predsednickim izborima, nakon objavljenih rezultata izjavio je kako je "zadovoljan". On je zatim zahvalio svima koji su glasali za njega, jer su time, kako je rekao, "smogli hrabrosti suprotstaviti se svim medijima koji su otvoreno navijali za kandidata DS-a". Samo što je završena izborna kampanja u kojoj je sve ubedivao u "svoju privrženost nacionalnim manjinama", Nikolic je upravo njih okrivio za pobedu Tadica. Tako je izrekao da je njegov rival "dobio izbore samo zahvaljujuci glasovima manjina", a nekima je, kaže Nikolic, bilo od verskih voda i preceno "odsecanjem ruku" ako glasaju za radikalskog kandidata. Podsetimo, Nikolic je "izbornu akciju" zapoceo poklanjajuci kompjuter spaljenoj džamiji u Beogradu. A onda je vratio onaj, navodno "okrenuti list" u svojoj politickoj ideologiji tamo gde je radikalski pocetak - i kraj.
Tomislav Nikolic: Ja necu da dam pomilovanja teškim ubicama, onim što prodaju deci drogu, onima koji su silovali, onima koje je politika osudila na duge vremenske kazne, pogledacu detaljno predmet, ili vi možda mislite da je Dragoljub Milanovic kriv za to ili je možda bio žrtveni jarac. Nekako ste se okomili na Dragoljuba Milanovica a on vam je bio personifikacija zla i jeste bila loša ta njegova televizija, ali verujte mi možda nije bila ni pedeset posto loša kao vaša .
***
Izdajnici, ustaše, okupacija i EU
B 92, 28. februar 2006.
Tomislav Nikolić: Premijer je saglasan s tim izrazom, možda to ne sme da vam kaže, ali sačekajte... ja bih voleo da Kosovo i Metohija dobiju autonomiju u okviru Srbije i onda bi to sve palo u vodu, ali bude li negativnog rešenja, sačekajte tu sednicu Skupštine da vidim ko će od poslanika biti protiv toga da upotrebimo termin okupacija. Baš bih voleo da vidim tog izdajnika, to će biti izdajnik
Gost: Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke
Autorka: Olja Bećković
Dobro veče, večeras pričamo o tome o čemu pričamo kada brinemo o narodu, o čemu govorimo i kako govorimo kad mislimo na interes naroda. Da li se trudimo da govorimo ono što narod najviše voli da čuje, ono što najbolje zvuči ili se uglavnom trudimo da govorimo istinu? Može li se desiti da u najboljoj nameri, u toj brizi o narodu i borbi protiv onih za koje vam se čini da su neprijatelji, izdajnici, da u zanosu izgubite kompas i da počnete da radite protiv interesa tog istog naroda o kom toliko brinete? Da li kada govorimo vodimo računa o tome da bi nas neko mogao ozbiljno shvatiti i da li smo spremni da preuzmemo odgovornost ako nas neko bukvalno shvati ili ako nas shvati pogrešno? Šta znači izreka i kako se to tumači kad se kaže - pazi šta želiš, moglo bi da ti se ostvari? Večeras u emisiji Utisak nedelje gospodin Toma Nikolić, dobro veče, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke. Odmah ću da vas pitam, dakle, kad kažete...
Nikolić: Ja mislim da ste već pitali ovim uvodom, ne znam na šta se odnosio, na mene kao gosta?
Bećković: Na vas kao gosta. Kad kažete, kad pošaljete tu poruku Karadžiću i Mladiću - ubijte se, i kad pomislite da bi mogli da vas poslušaju i da pročitate sutra tu vest u novinama - rasuli su sebi mozak, da li biste bili ponosni što su vas poslušali i da li biste mirne savesti otišli da izjavite saučešće njihovim familijama?
Nikolić: Da, ali ja pripadam malom broju ljudi koji se ozbiljno bave politikom i politikom se bavim savetujući drugima ono što bih i sam učinio. Ja pripadam velikom broju ljudi koji su gledali u Karadžića i Mladića kad su odlazili u rat, koje su Karadžić, Mladić, Milošević, Šešelj i ostali na svoj način pozivali u rat. Ni oni mene tada nisu pitali da li hoću da idem ili ne, ja nisam morao, ja sam išao dobrovoljno, mnoge koje su mobilisali nisu pitali da li žele da idu. Mnogim poginulim dečacima su dolazili njihovi komandiri, komandanti, na sahrane, iako su im možda dan pre toga naredili da krenu u neki juriš ili da nešto odbrane. Takva pitanja na miru, 10 godina kasnije ili nekome za koga mislite da ne može da odgovori možete da postavite. Ja sam jasno rekao Karadžiću i Mladiću, oni ne smeju da stignu živi u Hag. To je valjda poruka dvojici koji su za sobom vodili narod, ja to nisam rekao nekom beskućniku, nekom ko nema posla, nekom ko je mnogo bolestan. Ja sam rekao ljudima koji su svoju zemlju, Republiku Srpsku, uveli u veliki rat, a na kraju, taj rat je vođen mimo njihove volje. Prihvatili su sve što je od njih traženo, narod koji su vodili prihvatio je sve mirovne opcije koje je svet, Srbija, bilo ko drugi, ponudio i sad im pred očima nestaje država za koju su se borili, a njihova osuda u Hagu, pošto njihov odlazak u Hag znači osudu, predstavlja novo mučenje za narod koji su predvodili. Ili biste da me ubedite da presuda za genocid ne bi bila katastrofalna za narod RS?
Bećković: Ja bih da vas pitam da li biste otišli da izjavite saučešće, znači samo bih ono što sam vas pitala.
Nikolić: Pričekajte da završim. Ja njima iznosim svoj stav, neće oni mene poslušati, nego svoju savest.
Bećković: A šta ako vas poslušaju?
Nikolić: Poslušaće svoju savest.
Bećković: Vi ste njihova savest?
Nikolić: Ne, imaju i oni savest.
Bećković: Pa, što im onda govorite?
Nikolić: Pa, možda treba da se čuje moj glas. Možda u ovoj kakofoniji napada na Mladića i Karadžića neko drugi treba da govori. Ja sam jedan od retkih koji sme da im kaže da su heroji, da su idoli...
Bećković: Čiji?
Nikolić: Srpskog naroda.
Bećković: A koga zovete tim srpskim narodom?
Nikolić: Sve nas koji verujemo u Karadžića i Mladića, napravite referendum da vidite koliko ih je, ja to pravim svakodnevno. Na ovaj način se bavim politikom i imam sve veću popularnost u narodu, tako da uopšte ne morate da mi pričate da li su oni i dalje idoli ili nisu, jesu, a sami će sebe uništiti ako se pojave u Hagu, to znači da nisu zaslužili da budu idoli, i tu je sasvim čista stvar. Znači, pojavio bih se i na sahrani i izjavio bih saučešće, mirne duše.
Bećković: Dobro. Kad kažete... zašto niste to poručili svom predsedniku? Zašto se Šešelj nije ubio nego je otišao tamo?
Nikolić: Zašto da se ubije Šešelj? Niti je bio komandant, niti je bio predsednik države, predsednik Vlade, ništa, odgovara za svoje delo, za verbalni delikt, jeste videli optužnicu? Karla del Ponte kaže - on nije nikoga ubio, ali je držao govore koji su nekoga mogli da navedu da nekoga ubiju.
Bećković: Ali, kažu da je u toj optužnici... da je proširena u međuvremenu i da je optužen za 500 ubistava, ne da ih je on uradio, nego da...
Nikolić: Da, sad su mnoga ubistva za koja su do sada teretili isključivo Slobodana Miloševića natovarili Vojislavu Šešelju. Mogli bi nekog od milion ljudi iz Srbije da odvedu tamo i da mu natovare ta ista ubistva.
Bećković: Dobro, ali ne možete reći da je optužen za verbalni delikt...
Nikolić: Da, mogu, tako piše...
Bećković: Petsto ubistava nije verbalni delikt.
Nikolić: To je sada, tri godine kasnije. Otišao je u Hag po optužnici za verbalni delikt, tri godine ga drže u ćeliji dva metra sa četiri, bez kontakta sa spoljnim svetom, ako računate kontakt porodicu i telefonski razgovor i za to vreme špartaju Srbijom, RS, Federacijom, Hrvatskom, traže nekakve dokaze ili neke svedoke koji bi rekli da je zahvaljujući Šešelju došlo do nekog ratnog zločina. Tri godine kasnije proširuju optužnicu protiv Šešelja, a lokacijama za koje je već optužen Milošević i u događajima u kojima nema Šešelja. Tako da je Šešelj otišao kao čovek koji će tamo sam da se brani. Mladić bi otišao kao čovek koga bi branio neki advokat, ja mislim da Mladić ne bi tri puta progovorio u sudnici. Prvi put kad bi rekao da nije kriv i možda kad bi izneo neku svoju završnu reč, tako da tamo nema odbrane.
Bećković: Kad kažete da je nesrpski da se u Hagu nađu kao uhapšeni, a da je srpski da ne budu u Hagu, hoćete da mi objasnite šta je tu nesrpski, a šta je srpski?
Nikolić: Znate, ako Mladić ne želi da bude uhapšen, on ne može da bude uhapšen, valjda vam je to jasno.
Bećković: Ali me zanima to nesrpski i srpski, zašto je srpski...
Nikolić: Pa, ponavljam, sad se treba žrtvovati za Srbiju, za srpski narod u celini...
Bećković: Kako? Tako što će se ubiti?
Nikolić: Tako što neće biti presude protiv njega, spremljena mu je presuda za genocid. Znate, ako je RS stvorena genocidom prestaće da postoji, ako dođe presuda da su Karadžić i Mladić RS stvorili genocidom nad muslimanskim, hrvatskim narodom, tog časa nestaće RS, a to nije ni vama u interesu, nije sigurno.
Bećković: A zašto bi mi bilo?
Nikolić: Pa, nije, a sad vi nađite neko drugo rešenje, vi im nešto drugo predložite.
Bećković: Vi im predlažete dakle da se ubiju...
Nikolić: Ja im predlažem da ne budu u Hagu živi, a ja ih ne jurim i ne hapsim već pet, 10 dana, kao što ih hapse novinari, političari, ministar odbrane, Tadić, Koštunica, ja ih ne hapsim.
Bećković: A vama je jasno, mislim, naravno da vam je jasno, ali nemate dilemu oko toga da dakle jeste važno i da je interes Srbije da završi saradnju s Hagom?
Nikolić: Da, samo mi recite kada će biti završena.
Bećković: Šta me pitate?
Nikolić: Pa, jeste mislili da je završena odlaskom Miloševića? Ja ovako naivan u 54 godine sam bio ubeđen da je odlaskom Miloševića završena priča o Hagu, da je odlaskom svih načelnika Generalštaba... Odjednom mi potraže neku braću Banović, pa posle toga ubiju u RS čoveka koji uopšte nema veze s ratnim zločinom, pa mu ubiju ženu, pa mu rane dete.... Mislite da je završena saradnja s Hagom? To će biti kad neko u SAD ili negde već gde se to odlučuje kaže - e, nemojte više, hajde malo da podelimo zločine koji su se dešavali na svim stranama, hajde da podelimo svim stranama.
Bećković: Malopre ste pominjali idole, pričali smo o tome šta je srpski i šta je junački, a sad ste pomenuli ko je sve tamo. Je li to srpski, je li to vojnički, je li to junački da su svi vaši podređeni tamo, a da vi niste? Ili da vi cenite svoj život više nego bilo čiji i dece koju ste...
Nikolić: Nije lako kad vi ovako govorite, tako verovatno svi govore, ja pretpostavljam da imaju neke kontakte s Mladićem čim kažu da će uskoro biti uhapšen, znači neki kontakt imaju. Nije Mladiću lako kad svi tako navale na njega. Znate, kad čovek vodi vojsku i kad ta vojska ima jedan zadatak - da spasi državu, i kad u toj vojsci pet, 15, 50 pojedinaca načine ratni zločin koji je on zabranio...
Bećković: Je li moguće da je 15 pojedinaca pobilo 7.000 ljudi u Srebrenici?
Nikolić: Je li moguće da je ubijeno 7.000 ljudi? Odakle vam ta brojka?
Bećković: Hajde, pet je ubijeno...
Nikolić: Ne, ima tačna brojka, zašto ne čitate malo...
Bećković: Koja je razlika?
Nikolić: Zato što su ubijani ljudi na sve strane. U tom regionu muslimani iz Srebrenice ubili su isto toliko Srba koliko je ubijeno i u Srebrenici, to nije zločin ni za koga.
Bećković: Kako mislite nije zločin...
Nikolić: Pa, ko to pominje? To nije bilo ni za predsednika Srbije, nije otišao...
Bećković: Dobro, je li za vas zločin Srebrenica?
Nikolić: Jeste, najverovatnije...
Bećković: I?
Nikolić: I šta? Hajde sad da uništimo RS zato što je neko počinio zločin u Srebrenici. Je li to Mladić naredio? Snimke koje sam ja gledao u Srebrenici, snimci koje sam gledao, nisu pokazivali da je Mladić zločinac. Neko ko je počinio zločin ne može samo onako s muslimanima da sedi i razgovara, a tu sve vreme s njim su i snage Ujedinjenih nacija.
Bećković: Pa, onda ne postoji nikakav problem da ode tamo, ako je sve tako čisto i jednostavno.
Nikolić: A kome je tamo suđeno tako da se utvrdi da li je kriv ili nije?
Bećković: Pa, evo, vi ponavljate ne znam koliko puta kako će Šešelj tamo dokazati da je nevin.
Nikolić: Šešelj će tamo biti osuđen i vi to znate.
Bećković: I išao je da bude osuđen?
Nikolić: Išao je da se čuje njegova reč, poznajete tog čoveka, sve dok bude mogao da govori u Hagu on je završio svoju misiju, uopšte ne misli na kaznu. Biće sigurno kažnjen ili biste se vi šalili tako s nekim sudom, pa dovodili ljude i vraćali, i Šešelj nije Šiptar, pa da bude pušten.
Bećković: Dobro, a mislite da ne postoji nikakav problem oko toga dakle da na tom srpskom narodu, nadamnom, nad vama...
Nikolić: Ako su Srbi činili zločin kažnjavanje Mladića neće skinuti sa Srba to, neće. One snimke, snimke zločina prikazivaćete nam mesečno, koje su počinili Srbi. Snimke koje sam ja dao o zločinima počinjenim nad Srbima nećete prikazati nikada, to će tako da traje u nedogled. A zamislite još pobedi Srpska radikalna stranka, a onda vaša televizija i ostale neprekidno puštaju snimke, i ovaj snimak večeras, pa, to je čovek koji opravdava zločin, tako ćete reći.
Bećković: A zar ne opravdava?
Nikolić: Ne, ni na jednoj strani.
Bećković: Nego, brani RS?
Nikolić: Samo tražim da se uspostavi ravnoteža. Tuđman je umro prirodnom smrću, pa smo čuli da je bio osumnjičen, Izetbegović je umro prirodnom smrću, pa smo čuli da je bio osumnjičen, Rugova je umro prirodnom smrću, čak nije bio ni osumnjičen, Milošević je u Hagu. Iz Slovenije niko nije optužen za ratni zločin, pobili su toliku decu u kasarni tako što su ih držali bez hrane, vode i struje dok deca ne polude i izađu na krug u kasarni, a onda ih snajperi ubijaju. I vi ćete da me ubedite da postoji u Hagu pravda za Srbe? Ne, ne postoji, mnogo je ljudi u svetu koji tako govore, nisam ja jedini.
Bećković: Dobro, je li problem, da li vam se čini da je problem ako se prekinu pregovori...
Nikolić: A što bi bili prekinuti pregovori?
Bećković: Prekinuti bi bili pregovori zato što ne sarađujemo s Hagom.
Nikolić: Jesam li ja tu kriv?
Bećković: Pa, šta mislite, da li jeste krivi?
Nikolić: Ne, nisam.
Bećković: Da li imate deo odgovornosti ako BBC, CNN, tri dana bez prestanka ponavljaju slike sa vašeg mitinga, odakle vi govorite, dakle, u momentu kad premijer i Vlada Srbije čine sve da uvere međunarodnu zajednicu da treba da imaju poverenja u njih i da će to da završe do kraja, vi onda govorite - Vojo, ti treba da ideš u Hag, ti si sve vreme znao da je on ovde. Šta time, koju poruku šaljete?
Nikolić: To je besmislica. Vojislav Koštunica i Boris Tadić hapse šofera koji je vozio Mladića i hapse nekog dečka koji ga je s puškom čuvao 2002. u Beogradu, pa ima li tu morala? Obojica su znali, i Đinđić i sada Tadić i Koštunica, da je tu Mladić, dali su mu obezbeđenje, dali su mu vozila da se vozi, ulazio je u kasarne da ga čuvaju i sad odjednom hapse te ljude...
Bećković: Ko ga je čuvao, Tadić i Koštunica?
Nikolić: Tadić je bio ministar odbrane, sada vam ministar odbrane hapsi Mladića, tada ga je čuvao, samo sad se zove Stanković, tad se zvao Tadić. Koštunica je bio predsednik države u kojoj su čuvali Mladića i niko tu ne vidi nikakvu odgovornost, nego daj tog čoveka što ga je vozio po Beogradu, pa daj onog vojničića što je dizao rampu gde je on ulazio u neku kasarnu.
Bećković: Ja vas samo to pitam, kad vi pitate - da li sam ja kriv za to, da, vi ste krivi za to.
Nikolić: E, dobro, prošle nedelje ste imali onoga ko je kriv za to, predsednika Srbije, iduće nedelje dovedite predsednika Vlade, i on je kriv za to. Ja ne vodim pregovore ni s kim, mene niko ne može da uceni, da me uslovljava, a šta ja to mogu da ponudim...
Bećković: Vi šaljete poruku...
Nikolić: Ma, kakva poruka jednog pripadnika opozicije?
Bećković: Jednog pripadnika koji tu stavi, koliko vi kažete 8.000, 10.000, 18.000, 20.000 ljudi, koliko vi to kažete i ta slika ide i zove se srpski miting i vi tu govorite da vi znate da Koštunica zna da je Mladić tu i da zna sve vreme i da ga on štiti.
Nikolić: Ja nisam tako rekao.
Bećković: Šta ste rekli?
Nikolić: Pričam o podacima iz 2002. Koštuničina vlast je uhapsila čoveka koji je u Beogradu štitio 2002. Mladića, ja sam samo to rekao, ja nisam rekao da Koštunica sada zna da je tu, ali po ovome što se odvija pretpostavljam da zna. Ja još verujem i Tadiću i Koštunici da Mladić nije u Srbiji jer to govore i meni i svom narodu i Zapadu, kažu - Mladić nije u Srbiji. I sad sam ja nešto kriv, jel' da? Ko pregovara o ulasku u Evropsku uniju, pa predsednik države, predsednik Vlade, ministri, potpredsednici. Ko ispunjava uslove koje postavi EU? Opozicija? Pa, nemojte, biće mi dovoljno kad pobedim da me ovde prozovete i da kažete - stanite, krivi ste što ne teku pregovori, ako se desi. Onda ću doći i reći - da, ja sam kriv ili ja sam zaslužan, a sve dok teku pregovori zaslužni su Labus, Dinkić, Koštunica i ostali, kad priprete da će prestati, to je kriv Nikolić. Pa, nemojte, to je baš za malu decu priča, tom pričom možete u kampanji da plašite građane Srbije - ako pobedi Tomislav Nikolić staju pregovori. Ali ako sutra stanu pregovori zato što ova vlast nije uhapsila Mladića, šta sam ja tu kriv?
Bećković: A čime ste se kvalifikovali, po vašem mišljenju, za CNN i za BBC? Kad su vas poslednji put prikazivali tim intenzitetom?
Nikolić: Ne, njih ste vi prevarili, pa su došli u Beograd, vi ste rekli da je uhapšen...
Bećković: Dobro, i sad nemaju šta da puštaju, prazna im programska šema i onda puštaju vas...
Nikolić: Ne, kad su već tu oni mene nazovu, kad su već tu... ja sam dao intervju za njih, za BBC, pre 10 dana, za CNN pre četiri dana. Ja sam dao intervjue, kad su već tu u Beogradu oni me nazovu i kažu - da li biste hteli da date za nas jedan intervju, ka kažem - dođite za 15 minuta. I voleo bih da vidite to, možete i sirov materijal, šta sam ja to njima rekao. A zašto sam im zanimljiv - zato što znaju ko je najjači u Srbiji, oni to znaju bolje i od Tadića i od Koštunice. Ja sam onaj kog Tadić optužuje da sarađuje s Koštunicom, a gde god budu izbori Tadić sarađuje s Koštunicom.
Bećković: Ako taj najjači u Srbiji šalje tu poruku - ne predajte se nikako i nemojte da idete u Hag, šta to onda znači za njih?
Nikolić: To je moj stav.
Bećković: Da je ta Srbija spremna da sarađuje i da se ponaša kao civilizovana zemlja ili ne?
Nikolić: Pustite vi da ja prvo pobedim...
Bećković: Vi se hvalite da ste najjači u Srbiji, da oni to znaju, da vas zato puštaju.
Nikolić: Jesam, ali ne odlučujem ni o čemu, ja sam večeras došao sam, svojim automobilom, nije došla policija sa mnom u pratnji, nije došla vojska sa mnom u pratnji. Ja nemam pod svojom kontrolom ni policiju ni vojsku, nemam Narodnu banku Srbije, nemam budžet, trezor, znači nemam poluge vlasti u ovoj državi, što mene pitate ako večeras nešto izjavim da će odmah Zapad da zaustavi Srbiji pomoć? Pa, nije to tačno, nije tačno.
Bećković: A je li tačno kad vi kažete pre par... u decembru, kad kažete da imate podršku sa Zapada i da sad samo treba da oni pristanu da to otvoreno kažu i ako stvari budu išle kako treba vi ćete uskoro objaviti da imate 60 odsto podrške? Koji je to Zapad iza vas koji neće da otvoreno kaže?
Nikolić: Taj Zapad kom neprekidno pokušavaju da me predstave kao radikala po američkim shvatanjima, i to sam pokušavao da objasnim i novinaru CNN-a.
Bećković: A koji je to Zapad, koje su to zemlje?
Nikolić: Zapadne zemlje.
Bećković: Pa, koje... svi vas podržavaju?
Nikolić: Evropska unija.
Bećković: Oni vas podržavaju?
Nikolić: Pa, da.
Bećković: Pa, što ne kažu?
Nikolić: A kako bi mogli da kažu da podržavaju opoziciju? To je bilo u vreme dok su ovi današnji koji su na vlasti bili u opoziciji protiv Miloševića i Zapad je otvoreno govorio - podržavamo opoziciju.
Bećković: Odakle vam ideja da vas podržavaju?
Nikolić: Pa, ne mogu da verujem da bi podržali ovoliko mito, korupciju, kriminal, osiromašenje, nezaposlenost, propast države, prodaju bud zašto, ovoliki kriminal, ubistvo predsednika Vlade koje nije razrešeno... Ne verujem da bi to Zapad podržao.
Bećković: To je vaš argument? Oni vas podržavaju zato što ne verujete da...
Nikolić: A nemojte da mislite da baš nisam ni s kim razgovarao.
Bećković: Pa, recite s kim, to vas pitam, nećete da kažete s kim?
Nikolić: Zašto bih vam rekao?
Bećković: To je vaša mala tajna, šta?
Nikolić: Ne, to nije moja tajna, ja razgovaram sa svakim ko traži da razgovara.
Bećković: Da, ali kada razgovarate s Koštunicom, onda odmah istrčite da kažete šta ste pričali i još ponešto i dodate i improvizujete, a ovo je problem...
Nikolić: Zato što ja njemu kažem ono što bih i vama rekao kad bismo razgovarali u četiri oka.
Bećković: A zašto više čuvate svoje sagovornike sa Zapada, nego svog premijera?
Nikolić: Zato što oni još misle da od ovih može nešto da se napravi, a ja sam ubeđen da ne može.
Bećković: Ne razumem, zašto ste diskretni kad vas pitam s kim ste pričali sa Zapada, pa to nećete da kažete...
Nikolić: Pa, zato što to nisu ličnosti od kojih biste vi pali sa stolice, ne mogu da vam kažem razgovarao sam s Kondolizom Rajs, nisam, ali ne može ni ona da stigne da obavi sve poslove, ima ljudi koji obavljaju neke poslove. Ali nemojte da mislite da sam njima rekao jednu reč drugačije nego večeras vama, niti ću ikada bilo kome da kažem, niti mi išta treba.
Bećković: A kad na vašem mitingu, kad se izgovori Boris Tadić, kad se izgovori Vojislav Koštunica, kad se izgovori Vuk Drašković, kad vaše pristalice viču - ustaše, ustaše, jesu oni vas nešto pogrešno shvatili ili su vas dobro razumeli? Da li vi verujete da su oni ustaše? I da li vam je neprijatno kada to čujete i da li biste im rekli - čekajte, nešto se nismo dobro razumeli, nisam to mislio...
Nikolić: Ne mogu to da im kažem kad su potpuno u pravu. Dugo sam imao tu dilemu, jedan od mojih najbližih saradnika je na mitingu u Kragujevcu pre možda sedam godina rekao - te ustaše i onda je meni bilo malo... Posle mitinga ja mu kažem - kako mogu da budu ustaše kad su iz Beograda, a on kaže - šefe, polako, kad bude opredeljivanje između Srba i Hrvata oni će da se opredele za Hrvate. I mi smo sad negde u toj poziciji.
Bećković: Koštunica je ustaša?
Nikolić: Nisam ja čuo... kad biste Koštuničino ime samo izgovorili ne bi vikali - ustaše, ali kad biste Tadića izgovorili vikali bi, a kad sastave Koštunicu uz Tadića, šta će onda, s kim je onakav je, tako da onda dobije što zaslužuje.
Bećković: Čekajte, Boris Tadić je ustaša?
Nikolić: Potpuno.
Bećković: I ne osećate se glupo kad to izgovorite?
Nikolić: Zašto?
Bećković: Pitam.
Nikolić: To je čovek koji svuda trči, samo ga Srbija ne interesuje. Pa, znate da sam već 10 puta pisao predlog da Skupština raspravlja o tome kako je povredio Ustav sve dodvoravajući se i nudeći se drugom, posebno našim bivšim republikama.
Bećković: Dobro, kad kažete da Koštunica ne može da kaže da se s vama saglasio oko okupacije zbog izdajnika u njegovoj vladi, kad koristite taj termin - izdajnici, šta mislite pod tim? Dakle, šta se u civilizovanim zemljama radi s izdajnicima?
Nikolić: Pazite, ja 15 godina već učim šta su izdajnici, od prvih dana, verujte mi, kad upotrebim taj termin, verujte da se zalepio tačno gde treba. Recimo, Drašković je izdajnik.
Bećković: I šta vi onda, da je ovo pravna država, šta se radi s izdajnicima? Oni se streljaju?
Nikolić: Ne, idu na sud. Vidite, posle razgovora s Koštunicom, ja sam upotrebio termin okupacija. Svi me stidljivo napadaju, izuzev Draškovića koji me otvoreno napada...
Bećković: Jedino vas je otvoreno pohvalio... to je zanimljivo, jedino vas je otvoreno podržala Nova komunistička partija Jugoslavije, oni su se jedini oduševili tom vašom idejom.
Nikolić: A koliko je saradnika Koštuničinih podržalo tu moju ideju?
Bećković: Pa, nisam nešto primetila, a ko recimo?
Nikolić: Kako niste?
Bećković: Pa, nisam.
Nikolić: Jeste Simić, pa...
Bećković: On je podržao okupaciju?
Nikolić: Pa, da.
Bećković: Stvarno, u privatnom razgovoru...?
Nikolić: Ne, jeste čitali te izjave?
Bećković: Ne, ne sećam se da je podržao okupaciju.
Nikolić: Čekajte, a zar me nije Tadić podržao?
Bećković: Za okupaciju?
Nikolić: A čime bi drugo? Kako će on to nazvati?
Bećković: Kako vas je podržao?
Nikolić: Kako će on to nazvati ako se ostvari i ono što on predoseća, da će Kosovo da bude nezavisno, kako će on to da nazove, kad mu je to neprihvatljivo i neće da prihvati? Kako će da nazove?
Bećković: Pa, vi se sad igrate nekakve logičke igre...
Nikolić: Ne, ja samo kažem, ja kažem šta je to za mene i sad me svi napadaju, a niko da ode i da kaže - dobro, gospodine Tadiću, a kako ćete vi to da nazovete ili gospodine Tadiću...
Bećković: To ne znači da vas je on podržao.
Nikolić: ....gospodine Tadiću... podržao 100 odsto...
Bećković: Tako, i Vladeta Janković vas je isto sto posto podržao?
Nikolić: Je li on još ambasador?
Bećković: To vidim da nešto mislite duhovito i vi i Vučić, to kad god se pomene Vladeta Janković...
Nikolić: Pa, mislim, šta vam znači taj čovek Vladeta Janković?
Bećković: A šta vama znači ta duhovitost?
Nikolić: Ne, ali šta vam on znači u politici?
Bećković: Savetnik premijera.
Nikolić: Pa, dobro, ali da li ga savetuje u vezi sa okupacijom ili ga savetuje koje odelo da obuče? Znate, premijer verovatno ima mnogo savetnika...
Bećković: Znate, ako imate tu logiku....
Nikolić: Možda šiške, možda mu namešta šiške na čelu...
Bećković: Ako imate tu logiku da reči savetnika premijera ne znače ništa...
Nikolić: Da, a zamislite Tadićeve savetnike, da li poznajete Tadićeve savetnike?
Bećković: ... onda ne bi trebalo da skačete od radosti i da vičete kad vam se Aligrudić izvini, vi kažete - evo, izvinio mi se Koštunica, i da pričate kad vam...
Nikolić: Nije mi se izvinjavao samo Koštunica.
Bećković: Vama se uopšte Koštunica nije izvinio, nego ste vi tumačili...
Nikolić: Meni su se tada izvinili Demokratska stranka Srbije, G17 plus, Srpski pokret obnove, zato što su ti razgovori trajali pre sednice Skupštine i Aligrudić je s njima imao konsultacije non-stop oko toga šta će da izgovori.
Bećković: Ja vam samo govorim da ste vi davali izjave - izvinio mi se Koštunica, pa koji vam se nije izvinio?
Nikolić: Molim vas, da završimo priču. Svi smo bili u sali kad se Aligrudić izvinjavao, to je bila izvanredna prilika za Albijanića da izađe za govornicu i kaže - u moje ime ne dolazi u obzir, za tamo one... ne znam koje, ona Sanja Čeković iz SPO-a da izađe i kaže - u ime SPO-a ne dolazi u obzir. Ne, oni su ćutali sve vreme, sve do uveče dok nisu pobegli iz Skupštine, pobegli od prenosa, otišli na televizije, pa počeli da govore.
Bećković: To je potpuno drugačije od ovoga što vas ja pitam. Dakle, ja vas pitam kako je moguće da u trenutku kad vam to odgovara vi onda kažete...
Nikolić: Ja vama drugo i odgovaram.
Bećković: Pa, šta mi odgovarate?
Nikolić: A šta me pitate?
Bećković: Ja vas pitam zašto kad vam odgovara onda kažete kad se Aligrudić pojavi kažete - Koštunica mi se izvinio, a kad vam se ne dopada onda kažete - šta ima, kakvo....
Nikolić: Aligrudić nije savetnik, Aligrudić je šef Poslaničke grupe najjače Vladine stranke u Skupštini Srbije, to vam je sigurno više nego rang ministra.
Bećković: Dobro, da li vas je Aligrudić podržao za okupaciju?
Nikolić: Hajde, polako, hajde, sačekajte sutra Skupštinu na kojoj ću ponovo da upotrebim tu reč, hajde, sačekajte. Ja mislim ako na Kosovu i Metohiji odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Albanci preuzmu teritoriju, postave svoju vojsku i policiju, to će biti okupiran deo teritorije Srbije. Ja s tim nikad neću da se složim, većina građana Srbije s tim nikad neće da se složi, a proteći će možda reke, proteći će vreme dok mi ne otklonimo to stanje.
Bećković: To je vaše pravo...
Nikolić: Ali to stanje ćemo mi da otklonimo.
Bećković: To je vaše pravo da to mislite...
Nikolić: To će biti rezolucija Skupštine.
Bećković: ...ali da li je vaše pravo da... dakle, sami ste rekli izjavama da ste vi pitali Koštunicu, vi ste ga pitali - da li bismo mi mogli u Skupštini da proglasimo okupaciju, on vam je na to odgovorio - kako da ne, i vi ste potom izašli napolje i rekli kako ste se saglasili s Koštunicom...
Nikolić: Ne, nego smo razgovarali da li je to okupacija i on je rekao - kako da ne, to je okupacija.
Bećković: Ali nije se saglasio s vama da ćete proglasiti okupaciju. Da li je to okupacija - kako da ne.
Nikolić: Polako, nisam ja još nigde ni tražio da se proglasi, pa neću ni ja valjda da prejudiciram rešenje.
Bećković: Ali ja vas pitam, zašto to radite, zašto se služite tim metodama da izađete napolje, održite konferenciju za štampu i uvalite čoveku nešto što nije rekao.
Nikolić: Zato što je predstavnik Velike Britanije Sojers rekao - Kosovo će biti nezavisno, zato što je predstavnik SAD rekao - Kosovo će biti nezavisno, a ja treba da sedim kod kuće i da ćutim?
Bećković: Ne, nego ne treba da izmišljate, znači, da izađete, pa da kažete šta vi mislite, a ne izađete pa kažete - Voja i ja smo se složili.
Nikolić: Šta da izmišljam? Ja kažem - ako se ostvari to što kažu Sojers i ovaj iz SAD i to što žele Albanci biće to okupacija dela teritorije Srbije.
Bećković: Tačno, odlično zvuči i nema razloga da dodajete – saglasili smo se ja i Voja.
Nikolić: Nisam ja vama time nabio prst u oko.
Bećković: Ne, nabili ste prst u oko premijeru time što ste izmislili da ste se saglasili oko toga, to vam pričam.
Nikolić: Nećete uopšte moći da mi izvučete da vam bilo šta kažem osim onoga što sam već rekao.
Bećković: Pa, evo, rekli ste mi.
Nikolić: Premijer je saglasan s tim izrazom, možda to ne sme da vam kaže, ali sačekajte, ja bih voleo da Kosovo i Metohija dobiju autonomiju u okviru Srbije i onda bi ovo sve palo u vodu, ali bude li negativnog rešenja, sačekajte tu sednicu Skupštine da vidim ko od poslanika... ko će od poslanika biti protiv toga da upotrebimo termin okupacija. Baš bih voleo da vidim tog izdajnika, to će biti izdajnik.
Bećković: Hajde da vratimo to na izdajnika.
Nikolić: Zato sam i upotrebio, zaboravili ste kako sam počeo.
Bećković: Da, počeli smo oko izdajnika i počeli smo oko tog trenda koji nikako da zaboravite, već evo 10 godina unazad...
Nikolić: Kako da zaboravljam kad je zemlja ugrožena?
Bećković: ...da šaljete te priče ko je izdajnik i ko nije i s čim... dakle, ja vas... onako kako smo počeli, kad vas vaši simpatizeri, članovi, pristalice, kako god hoćete, kad oni to ozbiljno shvate da li vi njima time dajete poruku da nema ništa prirodnije nego kad sretne izdajicu na ulici, potpuno je regularno pljunuti izdajicu, lupiti joj šamar, izbušiti joj gume, ižvrljati joj stan...
Nikolić: A da li ste pitali Tadića kada je kokus u njegovo ime tražio od SAD da pomogne da se on obračuna sa Srpskom radikalnom strankom i Tomislavom Nikolićem, da li ste ga pitali da li to znači da treba ubiti svakog radikala, a posebno Tomislava Nikolića, na ulici? Kada je na svom Glavnom odboru u govoru koji je posvetio Srpskoj radikalnoj stranci rekao je da će se do kraja boriti protiv one druge Srbije, koju ja predstavljam, šta je to za vas predstavljalo? Ljubav?
Bećković: Koliko ja razumem, dakle, koliko se sećam izjave...
Nikolić: Vi razumete očima kroz koje gledate Tadića već godinama.
Bećković: ...bilo je - mi biramo između radikalske i demokratske Srbije... pa učinite da gledam vas tako.
Nikolić: Kako ću, ja sam ovakav, ako vam se sviđam, sviđam...
Bećković: Čovek se menja...
Nikolić: Ali ja neću da se menjam da bih se vama svideo.
Bećković: Prilično ste se menjali da biste se nekom svideli, pa nešto...
Nikolić: Ovo je moja priča, verovatno da bih i kod vaših gledalaca mogao... vi znate ko su vaši gledaoci, oni koji se s vama slažu, možda bih mogao i da izazovem neke simpatije, ali čime - lažima, da predstavim nekog drugog Tomislava Nikolića?
Bećković: Ne, ali na primer mogli biste da mi odgovarate na pitanja, a ne da mi odgovarate pitanjem.
Nikolić: Hajde, odgovoriću.
Bećković: Ja vas samo pitam za to, nisam to pitala Tadića, ali da li se vi osećate odgovornim za to što nahuškavate ljude da sude po ulicama izdajnicima?
Nikolić: Naveo sam vam primere kako predsednik države nahuškava ljude na druge ljude.
Bećković: Jeste, naveli ste mi, to je njegov problem...
Nikolić: Vama to nije problem, a što mene to pitate? Zašto prvo ne pitate Tadića? Bio je kod vas prošle nedelje, niste ga to pitali.
Bećković: Pa, koja je razlika, šta menja stvar, kad ovaj vaš išamara tih pet ili šest izdajnica po Beogradu, šta onda?
Nikolić: Zato što smo mi nezaštićeni.
Bećković: Kako ste nezaštićeni?
Nikolić: Zato što niko od vas neće nas da zaštiti, u tome je stvar.
Bećković: Vi mislite, ako on to radi da je OK da radite i vi? I stalno vam je logika ta - zašto oni rade, a što ne bih i ja.
Nikolić: Ne, nego da se sakrijem u kuću dok prođe pretnja Borisa Tadića? Ne, nego eto me na ulici, pa neka proba jer mi smo muškarci, i Boris Tadić i ja, i kad on meni preti ja se ne zavlačim u kuću, ja i dalje vozim svoj automobil sam, a on hapsi kučiće kad mu pređu put, njegovoj koloni. Ja sam i dalje sam na ulicama Beograda, ima naroda oko mene.
Bećković: Pa, ja moram priznati da ne znam nikog ko bi recimo strahovao na bilo koji način da se pojavi na... ne znam, na mitingu Demokratske stranke, ma koliko se javno deklarisao kao neistomišljenik. Znam mnoge koji baš ne bi mirno izašli na skup radikala.
Nikolić: Pa, umalo nisu premlatili one Čedine na nekom svom mitingu, zamislite, svoje bivše, dojučerašnju braću. Nemojte...
Bećković: Malo je falilo.
Nikolić: Malo je falilo, a zamislite da su to bili radikali ili recimo da Liberalno-demokratska frakcija kaže - gvozdenom metlom počistiti sve one koji su bili na Trgu Republike, i to nikog ne zabrine. To je reakcija na miting Srpske radikalne stranke čoveka koji je bio potpredsednik Vlade, čoveka koji je pohapsio možda i na hiljade ljudi, čoveka koji je puštao iz zatvora naj... odvratne kriminalce, s njima se družio, s njima radio šta je hteo, a to je za vas demokratska opcija.
Bećković: Ne, uopšte... ja sad pričam s vama i ne znam zašto, nekako mi ne deluju ubedljivo ti odgovori - a Čeda je rekao, a ovaj je rekao, onaj rekao, ja samo pokušavam da vidim da li vi imate svest da bi neko mogao pogrešno da vas razume i da smatra da ste mu time dali dozvolu da ide da reguliše red po gradu i po ulicama i po Srbiji, da napiše grafit na čijoj hoće kući, da zapali čiju hoće kuću, da baca bombu gde hoće, da radi šta god hoće.
Nikolić: A gde je to bilo? Gde je to bilo?
Bećković: Ne, ja vas pitam...
Nikolić: Pa, nije bilo 15 godina, 16 godina se ja bavim politikom i na ovaj način i niko od radikala to još nije uradio, niti hoće, niti razume da ga Nikolić poziva da ide odmah da gazi svoje političke suparnike.
Bećković: To nikada nije bilo? Hajde, izgovorite još jednom tu rečenicu, dobro zvuči.
Nikolić: Čak i kada su lagali, ispostavljalo se da je pretučen radikal.
Bećković: Au, dobro.
Nikolić: Pa, nemojte da zaboravljate, nemojte da vam donosim... nisam znao da će to, spremio bih se, tačno sa imenima i prezimenima.
Bećković: A kad Nikolić to kaže - okupacija i onda kaže da će to značiti da će biti pozvani svi građani, sve institucije da se bore svim sredstvima, da se upotrebe sva sredstva koja su jednoj državi na raspolaganju, da će pozvati one koji su Ustavom, dakle, obavezni da garantuju teritorije, a onda se vaši... opet ti kojima se obraćate, i onda oni počnu da se javljaju, evo, i u ovu emisiju i da govore - da, ja sam spreman, ja hoću da idem u rat, ja ću da ratujem, moj sin će da ratuje. Onda vi dva dana kasnije kažete - ne, ja nisam pozivao na rat, a na šta ste pozivali i na šta ste mislili kad govorite o svim raspoloživim sredstvima, o svim snagama i tako dalje?
Nikolić: O svim sredstvima koja Tadiću i Koštunici stoje na raspolaganju.
Bećković: A koja su to sredstva?
Nikolić: A da li znate kakve su zakletve položili?
Bećković: Ne, ja vas samo pitam, dakle, pozivate u rat?
Nikolić: Pa, ne mogu ja sad da pogazim Ustav, da oprostim Tadiću i Koštunici da budu predsednik države i predsednik Vlade i da izgubimo deo teritorije.
Bećković: A ne možete ni da govorite niste zvali u rat.
Nikolić: Ne, kad sam zvao u rat?
Bećković: Pa, šta znači ovo?
Nikolić: Pa, izvinite, da vidim da ulaze dvojica u vaš stan i da vi počinjete da vrištite pozvao bih sve koji me čuju da uletimo da vam pomognemo, jel' ja to pozivam ljude u rat?
Bećković: Odbramben rat, dakle, pucanje iz samoodbrane, šta?
Nikolić: Znam, ali vi zaista nemate osećaj prema državi.
Bećković: Mislite?
Nikolić: Ubeđen sam, ne biste mi postavili ovo pitanje.
Bećković: Kako ne bih?
Nikolić: Znači, ja sam kriv zato što pitam Tadića...
Bećković: Ne, vi ste krivi što govorite - pozivam u rat...
Nikolić: Ne pozivam... u koji rat...?
Bećković: Nego u šta pozivate, šta znači - svim raspoloživim sredstvima, zar to nisu vojska i policija, šta je drugo?
Nikolić: A koja vojska? Da li vi znate da li imamo vojsku otkako je Tadić bio ministar odbrane? Pa, nemamo vojsku, pa nemamo policiju, pa ja im ne komandujem, koga ja pozivam u rat? Pa, to je najlakše tako reći. Da li Tadić i Koštunica pozivaju u rat time što kažu - nećemo priznati nezavisnost Kosova? Da li je to poziv u rat? Ja to isto kažem, samo što još nemam vojsku i policiju, a ja vam to isto kažem. I vi sad meni kažete da ja pozivam ljude u rat, jesam li ja toliko zaista uticajan u Srbiji? Pa, recite im da podnesu ostavke, uz ovoliki moj uticaj koliki mi vi pripisujete što zauzimaju tuđa mesta?
Bećković: A što ste vi najjača stranka, što se hvalite s tih 40 odsto, što pretite sa 60, mislim da pretite, sa 60 odsto, što govorite da ćete doći na vlast...
Nikolić: Pretim, da, to ste shvatili kao pretnju vašim miljenicima.
Bećković: Jeste.
Nikolić: Šta da im radim?
Bećković: Pa, ako ste toliko nemoćni i bespomoćni, ne razumem, s jedne strane ste veoma moćni...
Nikolić: Srbija je zemlja apsurda. U Srbiji posle izbora niko se nije potrudio, kao što je to u svim normalnim zemljama, da pomogne najjačem da vlada, nego su se potrudili da spreče najjačeg da vlada. Uspeli su, eto, formirali nekakvu Vladu, podržali Tadića da bude predsednik Srbije, i šta su dobili? Dobili su priliku da ponovo na izborima, samo sada u mnogo težim okolnostima po njih, pokušaju da se sastave. Oči povadiše, optužuju sebe za najsramnije zločine, do momenta kada treba da saberu glasove, da vide da li mogu da formiraju Vladu protiv Srpske radikalne stranke. I to je dobro za Srbiju? I to je spas za Srbiju? Mi sada sa 72, 80 poslanika videli ste kako možemo da utičemo na tok sednice, zamislite sa 100, da li uopšte možete da zamislite sednicu Skupštine ako radikali sa 100 poslanika nisu vlast i da li bi to... Evo, Sanader je osvojio procentualno manje glasova od nas u Hrvatskoj, odmah se znalo da će on biti predsednik Vlade, to su svi Hrvati rekli, i njegovi politički suparnici. Nemci su imali izbore, formirali Vladu od svih, od obe političke stranke, i od vlasti i od opozicije...
Bećković: Dobro, ja bih da završimo sa okupacijom. Dakle, da li možete vi...
Nikolić: Ja bih voleo da ne dođe do toga.
Bećković: Dobro, samo ja i dalje nisam u stanju da razumem, znači vi ne zovete u rat, nego u šta? Mislim, recite ovim vašima što se tiče puške, recite im šta to znači.
Nikolić: Zovem Tadića i Koštunicu da primire malo one svoje, svoju služinčad ili svoje gazde, kako im se koja stranka ponaša, da sednemo zajedno i ako dođe do tog najgoreg mogućeg rešenja, da se obavežemo javno pred televizijskim kamerama, može i na vašoj televiziji, bitno je samo da ide u etar, da se obavežemo da nećemo prihvatiti to stanje, već ćemo se svim sredstvima boriti protiv tog stanja.
Bećković: To su se oni već obavezali, bez upotrebe reči okupacija.
Nikolić: I bez upotrebe reči - svim sredstvima će se boriti protiv tog stanja? Na šta su se obavezali?
Bećković: Da neće prihvatiti i da je neprihvatljivo nezavisno Kosovo...
Nikolić: A znate na šta su se obavezali zakletvama? Da li znate na šta su se obavezali zakletvama, jeste čitali zakletvu predsednika Republike?
Bećković: Da će čuvati granice, integritet i svoju teritoriju, pa? Pa, šta mi sad kažete? Na to su se obavezali.
Nikolić: Da li to znači upotreba vojske? Da li to znači upotreba policije, da li to znači poziv u rat?
Bećković: Pa, jel' vidite kako su lepo izbegli da kažu okupacija?
Nikolić: Pa, nisu lepo izbegli, nego u drugom stavu kaže - ta privremeno zauzeta teritorija je okupirana teritorija. U istom tom stavu člana 51. Ustava pominje se reč 'okupacija', nisam je ja izmislio, to je reč iz Ustava Srbije, pitajte ljude koji se tim poslom bave.
Bećković: Ali sad bi vas pitala, a ja neću da slušam jedno isto 100. put, a što vi niste 1999. proglasili okupaciju kad su...
Nikolić: Nismo imali većinu.
Bećković: Što ste tad govorili - mi ćemo izaći ako strana čizma... mi ćemo izaći iz Vlade. Ne, izašli ste iz Skupštine na 15 minuta, a niste izašli iz Vlade.
Nikolić: Izašli smo mi na mnogo više minuta, ali pazite...
Bećković: Koliko je bilo, 45?
Nikolić: Ali većinu su tada stvorili Socijalistička partija Srbije i SPO, kako je moglo nas 80 da izglasa okupaciju, kad je njih 180 bilo...
Bećković: Mogli ste da izgovorite tu reč.
Nikolić: A zašto bismo izgovarali tu reč?
Bećković: Zašto.. evo, zašto biste sada?
Nikolić: Ili, da li sam ja rekao da je to kapitulacija, a ne okupacija? To bi bila kapitulacija i vi to dobro znate, svi ste je podržali, svi mediji, sve političke stranke, svi osim Srpske radikalne stranke. Nazivani smo psima rata, nama je do rata, dolazi mir, dolazi zastava Ujedinjenih nacija, dolaze najdemokratskije zemlje na svetu da nam čuvaju Kosovo i Metohiju. Jesu nam sačuvali?
Bećković: Dobro, samo da završimo ovaj krug razgovora, dakle, vi ćete se složiti, ko je... šta je danas u interesu neprijateljima Srbije? Neprijateljima Srbije je u interesu da...
Nikolić: Da Tadić i Koštunica budu na vlasti.
Bećković: Neprijateljima Srbije je u interesu da Tadić i Koštunica budu na vlasti?
Nikolić: Da, sve ostvariše, sve što su hteli i što bi oni...
Bećković: A da li je neprijateljima Srbije u interesu da Srbija, dakle, recimo ostane bez Kosova?
Nikolić: Da.
Bećković: Da se nezavisnost proglasi što pre?
Nikolić: Da.
Bećković: Da Srbija ne uđe u Evropu?
Nikolić: Neprijateljima Srbije, da.
Bećković: Da li vi svojim potezima idete u tom pravcu da obezbedite takav ishod događaja?
Nikolić: Ja? Vraćamo se na prvu rečenicu, to pitajte Tadića i Koštunicu, jedino oni mogu da spreče...
Bećković: Ali vi ih minirate, vi minirate pregovore...
Nikolić: Šta miniram? Tadić me napada da mu pomažem, vi me napadate da ih miniram... Da li ja miniram ili pomažem?
Bećković: Izgleda da se ja i Tadić nešto ne slažemo.
Nikolić: A šta je moj posao nego da ih miniram? Gde ih miniram?
Bećković: Minirate državu, ne minirate stranke.
Nikolić: Nije tačno, ja branim državu, oni je miniraju.
Bećković: Vi svojim izjavama utičete na miniranje pregovora i da oni kažu - tako, hoćete rat, onda evo vam nezavisnost.
Nikolić: Ja svojim izjavama možda utičem na to da nezavisnost nije proglašena...
Bećković: Jel' nećete da Karadžić i Mladić...
Nikolić: Izvinite, ja svojim izjavama možda utičem na to da ne bude proglašena nezavisnost. Ovog časa mogu da uhapse Mladića, da li ja na to utičem, da li ja nešto tu mogu?
Bećković: Jel' možete tu nešto?
Nikolić: Ne mogu.
Bećković: Jel' možete da izvadite narod na ulice? Hoćete da radite to?
Nikolić: Ne, niti hoću.
Bećković: Hoćete pozvati svoje pristalice da ostanu kod kuće?
Nikolić: Neću ništa, nikakav savet da im dajem, ali kad mene nema, šta će moje pristalice na ulici?
Bećković: Nećete biti na ulici?
Nikolić: Ne, ja sam bio na ulici sad u petak.
Bećković: Dobro, ne valja se češće na ulicu.
Nikolić: Ne, nego ne vidim šta bih mogao da promenim izuzev da sebe eliminišem iz politike, a želja mi je da se ne eliminišem.
Bećković: Idemo u Crnu Goru, dakle, dokle su stigli vaši stavovi o Crnoj Gori?
Nikolić: Pa, moj stav je jasan i verovatno da će biti i stav većinske, ako me budete pitali za utisak nedelje, mislim da to bi bio moj utisak... Mislim da se svi oni koji su za zajedničku državu konačno približavaju nekom zajedničkom stavu i da je prihvatljivo to rešenje od 55 odsto izašlih, koji bi glasali 'za', pa da Crna Gora bude samostalna, zato što sam ubeđen da bi moglo da izađe 90 odsto upisanih birača, a to onda dovodi na onaj procenat za koji sam ja mislio da je najbolji, a to je 50 odsto plus jedan upisan. Tako da mislim da EU nije... mogla je da da još oštrije rešenje upućeno vlastima, međutim, nije ni na koji način išla protiv onih koji su za zajedničku državu. Jednostavno sad smo na delu ili na redu i mi koji smo za zajedničku i oni koji su za samostalnu, da pokušamo da izvedemo da animiramo sve one koji su za našu ideju. Zaista će biti teško, odlučivaće nekoliko hiljada glasova, jedan ili 2 odsto i niko neće biti zadovoljan, a to vam je tako kada idete na tako težak put. I da bude 55, 45, i tih 45 odsto koji izgube ili 49 odsto, oni će reći - pa šta, nas je 49 odsto i mi neka prava imamo. To bi mogla da bude noć dugih noževa.
Bećković: Odustali ste od ideje da ćete pozvati da se unutar nezavisne Crne Gore formira srpska država, pa da ćete pozvati ovdašnje vlasti da prekinu diplomatske odnose s Crnom Gorom, to je prošlost?
Nikolić: Ako po ovom principu ipak pobedi nezavisnost, ja mislim da unekoliko mogu da promenim svoj stav, ali s tom Crnom Gorom zaista ne treba sarađivati zato što su želeli samostalnost i mnogo su toga, mnogo uvreda sasuli na račun Srbije, koje su dovele do toga da neki građani Crne Gore pomisle da sa Srbijom ne treba živeti zajedno. Onda, šta ćemo im? Imaju Hrvatsku kojom se diče i hvale.
Bećković: A šta to znači, ako vam se dopadne rezultat onda ćete ga priznati, ako vam se ne dopadne onda ćete...
Nikolić: Ne, ne, ako bude i ovaj... po zahtevu koji je postavila EU, ako se osamostale ja to moram da prihvatim zato što ćemo po tom uslovu svi na teren. Znači, prihvatili smo uslov, ali nemojte me terati da sarađujem s takvom Crnom Gorom, kako god da se završi, s takvom Crnom Gorom...
Bećković: Ali u toj Crnoj Gori živi 30 odsto...
Nikolić: Onda će oni tražiti svoju državu.
Bećković: A zašto bi to radili?
Nikolić: A što ne bi? Zašto sada Crnogorci traže svoju državu?
Bećković: Vi ipak ne odustajete od toga, i dalje to stalno nešto da divljamo i radite stalno da bude neka frka...
Nikolić: Videćete to kako izgleda ako Albanci dobiju državu na Kosovu, ako Crnogorci otcepe Crnu Goru od zajedničke države, to je Pandorina kutija i to je lanac bez kraja. Videćete koliko će zahteva za novim državama biti, prvo u slabim državama, a onda i u jačim jer ako jaki odobre takav način komadanja država koje su članice UN, onda više od svetske zajednice, od svetskog poretka neće ostati ništa. Šta će tek Rusi da rade? Koliko će oni teritorija vratiti u okrilje Ruske federacije? Možete da zamislite samo...
Bećković: Dobro, od onoga što nije na listi, što nema među predlozima, dakle, to što se ispostavilo kao tema, a to je gde je Maja Gojković. Danas se čulo, Vučić je rekao da...
Nikolić: Hteo sam da komentarišem ponašanje medija, naravno tu se uklapa i B92, tako da kad imate neku negativnu pojavu u medijima ne morate uopšte da pričate da je tu i B92, on prednjači ili je tu u prvim redovima.
Bećković: Evo, jedna od negativnih pojava je što ste vi ovde večeras.
Nikolić: Pazite, jedan divan, veličanstveni miting, na tom mitingu B92 nađe jednog prolaznika koji kaže da je za to da...
Bećković: Kako prolaznika? Taj čovek vam je predsednik opštinskog odbora...
Nikolić: Ne, on je predsednik Mesnog odbora u Starčevu, s takvim stavom on ne može da bude predsednik.
Bećković: Stvarno? Pa, jeste li vi demokratska stranka?
Nikolić: Jesmo i imamo stav, imamo idelogiju...
Bećković: I sad ćete čoveka...
Nikolić: Ne, on neće biti predsednik, ja ne mogu da imam poverenja u čoveka koji širi u svom mesnom odboru ideologiju suprotstavljenju opštoj ideologiji stranke. Naravno, on će biti član Srpske radikalne stranke, to pitanje se ne postavlja...
Bećković: Pa, možda vas je on čovek pogrešno shvatio, da vi kad pričate da ste veoma zainteresovani da Srbija uđe u Evropu, da vi mislite da Mladić treba da ode tamo.
Nikolić: On je mene shvatio dobro, moguće je da je malo... nešto mi je malo teže govorio, ne znam gde su ga našli i kako su ga našli, ali, eto, izdvojili su ga kao primer...
Bećković: Gde ste ga vi našli da ga stavite na tako odgovorno mesto, to je odgovorno mesto?
Nikolić: Dobro, ja ne mogu da stignem da znam šta svaki predsednik mesnog odbora... ima 9.400 mesnih odbora u Srbiji, šta svaki od njih govori, ali ovaj ne može da bude predsednik mesnog odbora. Ne bi bio ni u jednoj stranci ako su njegova javna istupanja suprotstavljena ideologiji stranke, naravno da ne može, i to je demokratija. A drugi utisak je da su izveštaji sa mitinga počinjali ovim rečima - na mitingu Srpske radikalne stranke, kom nije prisustvovala Maja Gojković, prisustvovalo je toliko i toliko ljudi. I onda je Maja Gojković, ja sam s njom u svakodnevnom kontaktu i posle mitinga sam je zvao, ona kaže - već sam videla kako komentarišu. I onda je ona morala da da izjavu zato što je naterate vi novinari, ne nju, svakog, nije vam ni do čijeg života, nije vam ni do čije privatnosti, ne mislim tu na vas lično, ne bavite se tim poslom, ali je nateraju da kaže nešto što nikada ne bi rekla, što je njena tajna, što valjda ima pravo da drži u sebi, da bi bar na neki način objasnila zašto nije bila na tom mitingu. Maja Gojković je imala pravo u petak da ne bude na mitingu i da bude potpredsednica stranke, razlog je takav i to je valjda moje dovoljno objašnjenje. Inače, ne mislite valjda da bi ostala na funkciji na kojoj je sada kad ne bi došla svojom voljom...
Bećković: Završila bi kao ovaj mučenik iz Starčeva.
Nikolić: Nije on mučenik, njega niko nije bio po ušima da se kandiduje da bude predsednik mesnog odbora, ali kad je predsednik mesnog odbora može bar da pročita moje konferencije za štampu ili Veliku Srbiju koju dobija besplatno i da shvati ideologiju. Nije to predsednik mesnog odbora da bi se hvalio po selu, nego da bi širio ideologiju. On ne može da širi, to je očigledno.
Bećković: Hajdemo još jedna stvar koja je današnja vest, da čujem komentar, Mišković otpustio Radulovića.
Nikolić: To zaista nisam čuo i ne interesuje me previše, ja sam u Beograd stigao pola sata pre vaše emisije, bio sam u očevom rodnom selu, bio sam sa unukom, baš sam se danas totalno odmarao, samo je Vučić uspeo da me dobije dva puta zato što je imao konferenciju za štampu, pa me je interesovalo o čemu se radilo i tražio sam da mi javi kada dobije ovaj izveštaj Vlade Srbije koji bi sutra trebalo da bude na dnevnom redu. Tako da nisam gledao nijednu informativnu emisiju, ali za mene nije iznenađenje ako ga je otpustio zato što je sagledao kako on radi. Ja znam da Radulović loše radi, uostalom, saznaćete vi o toj firmi u kojoj je on bio vlasnik, direktor dugo godina, još od Nove demokratije, saznaćete vi svašta o toj firmi.
Bećković: Jel' ima tu u kontekstu tih nagađanja u kakvim ste vi odnosima s Majom Gojković i da li ste suprostavljeni ili niste, pa se isto tako mediji bave i time u kakvim ste odnosima s Vučićem i Mišković je jedna od zanimljivih tema na kome je moglo to da se analizira. Dakle, vi ste u nekom času u NIN-u izjavili da se čujete s Miškovićem telefonom jednom u 10 dana, da se viđate jednom mesečno...
Nikolić: Hajde da vam kažem šta sam tačno izjavio NIN-u, a ne ono što su oni preneli...
Bećković: Ono što piše u NIN-u...
Nikolić: Nisu do kraja i nisam se naljutio na Vujoševića, on je tada još bio Karićev na neki način radnik i nešto je morao da promeni, pošto su u sukobu Karić i Mišković. Prvo, zašto me ne pitate da li sam u sukobu s Gordanom Pop Lazić, s Draganom Todorovićem...?
Bećković: Čekajte, hajde ostanite na ovoj temi, šta oni u NIN-u nisu napisali kako treba?
Nikolić: To ste počeli, počeli ste o sukobima...
Bećković: Ne, počela sam o tome da se viđate s Miškovićem i da ne prihvatate ručak.
Nikolić: Celu ću rečenicu da završim... Znači, ne moram da vam se pravdam da li sam u sukobu s Majom Gojković, Aleksandrom Vučićem, kao što me ne pitate ni za ostale članove stranke. Meni su svi podjednako važni i sukob s bilo kim od njih bio bi za mene tragičan. Znači, nisam u sukobu ni s jednim članom Srpske radikalne stranke. Što se tiče Miškovića ja sam rekao - novac Srpske radikalne stranke, naš žiro-račun nalazi se u Delti, sad se to zove valjda Inteza. To natera Aleksandara Vučića i mene da u 15 dana odemo u prostorije u vezi s tim našim računom i uvek idemo zajedno, nekad odem sam, ali u principu i kad druge ljude šaljem u tu banku šaljem bar dvoje i imam izvanredne odnose poslovne s Miškovićem. Nikad ga izvan posla nisam video, ali na poslu imam izvanredne odnose s njim, zato što on ima jednog klijenta koji neprekidno ima državni novac na računu koji uopšte ne troši, on tim novcem može da raspolaže... Ubeđen je da taj novac meni neće zatrebati, znači, može da ga ulaže, plasira, boljeg klijenta od mene nema, nikakvih zahteva povodom toga nemam.
Bećković: To je zanimljivo, ne trebaju vam pare, jesu te pare toliko bedne ili vi imate ogromne pare?
Nikolić: Pa, mi imamo najviše para zvanično, drugi imaju više jer su na vlasti, ali zvanično, kontrolisanog novca najviše ima Srpska radikalna stranka na računu, imamo najviše poslanika, tako se finansiraju stranke. I taman posla kad bih taj novac trošio, onda bih stvarno bio... ne znam... jer zakon je donet u vreme kad je DOS došao na vlast, zakon je donet u vreme kad smo mi imali dvadesetak poslanika i oni su se onda opredelili da ko ima mnogo poslanika dobija dosta novca iz budžeta. Oni su taj novac trošili dok su ga imali, a mi ga ne trošimo. I kod Miškovića popijemo kafu, čak i ne ručamo, a novinar je to napisao nekako kao - neću s njim ni da ručam. Ma, što neću, ručao bih s njim.
Bećković: Ne, nije, rekao je da ste vi rekli da se čujete na 10 dana, da se viđate jednom mesečno, da pijete kafu, da vam on svaki put ponudi ručak, ali vi nećete ručak.
Nikolić: Jeste, loše odjekne i kad kažem da s njim ne ručam, a tek kako bi odjeknulo kad bih rekao - ručam s njim. Pa, što da ručam s njim kad me Dragica kući čeka s ručkom svaki dan?
Bećković: Ali suština priče je bila u tome da je Vučić par dana kasnije rekao da on Miškovića nije video nikad u životu, prema tome, da on ide... da ga je dva puta u životu nešto čuo, i da vaša izjava da vi idete zajedno s njim i da tamo pijete kafu...
Nikolić: Nikada, ne znam ko je to objavio, ali Vučić ne bi mogao da kaže da nikada nije video Miškovića, kad ga je video.
Bećković: Naći ću to posle, dakle, dva puta u životu, to je izjavio i ne zna uopšte o čemu se tu radi.
Nikolić: Bar nekoliko mojih saradnika poznaje Miškovića, što da ga ne poznaje.
Bećković: Ne, ne, pa bilo je zanimljivo, zašto sad on kaže da ga ne zna, a vi tvrdite da se često viđate...
Nikolić: Sad ste prebacili temu, trebalo je da ja prvo ispadnem... Ne ide to baš tako lako.
Bećković: Dobro, šta je vaš utisak, a nema na listi?
Nikolić: Pa, rekao sam vam već daje to ovaj dogovor...
Bećković: Ne, van liste.
Nikolić: A nemate taj dogovor na listi? Vi imate predsednika Vlade, predsednika države Crne Gore? Ali za mene je zaista van liste dogovor stranaka koje su za zajedničku državu oko toga da prihvate 55 odsto kao uslov za izlazak na referendum. E, sad bi još trebalo da se u tu kampanju svi uključimo, ja hoću, kampanju u Crnoj Gori, potpuno, u kampanju za zajedničku državu. Ja nemam ove šalčiće da delim, ali nešto ćemo već da smislimo, da ubedimo građane Crne Gore...
Bećković: Imate majice.
Nikolić: Da, sa Šešeljevim likom, rado je nosim, posebno u svečanim prilikama.
Bećković: Kao što je na primer kada dolazi Barozo. Samo da vas pitam, možete, ali mi samo recite sledeću stvar, evo, to kako se smejete, to mi je već jasno šta sledi.
Nikolić: Evo, neću da se smejem.
Bećković: Dakle, po tom pravilniku u Skupštini o urednom oblačenju i tako dalje, da li to važi za savezni parlament?
Nikolić: Ne, nije donet takav pravilnik, tamo nisam ja predsednik...
Bećković: A hoćete u republičkom parlamentu moći da se pojavljujete u tim majicama ako budete poštovali taj zakon?
Nikolić: Neće moći u majici s kratkim rukavima...
Bećković: Ali ćete napraviti sakoe...
Nikolić: Nešto ćemo da smislimo.
Bećković: To je dobra fora.
Nikolić: Sad pazite, Barozo je došao da nas ubedi da sarađujemo s Haškim tribunalom da bismo bili član EU, a mi smo ga transparentom i majicama s likom Šešelja samo podsetili, čak smo napisali dve rečenice. Jedna je bila, na engleskom 'saradnja s Hagom', nekoliko znaka pitanja, a sledeća je bila 'a Vojislav Šešelj tri godine u pritvoru'. Znači, da bi nas Barozo ubedio da treba da sarađujemo s Hagom treba da nam pokaže da svi ljudi koji idu u Hag imaju pravo na pravična suđenja, zato što je čovek slobodan, ne može da bude u pritvoru tri godine nigde u svetu, nigde.
Bećković: Ali to nije samo on.
Nikolić: Samo Vojislav...
Bećković: Pa, ne, vi vrlo dobro znate da to nije tačno i da dobro zvuči, dakle, onako kako smo počeli - dobro zvuči ali nije tačno.
Nikolić: Postoji jedna presuda u Americi gde je čovek pet godina bio u pritvoru...
Bećković: Oprostite, kad je otišao Ojdanić u Hag?
Nikolić: Ne znam, zaista ne znam.
Bećković: Malo nešto pre Šešelja.
Nikolić: Malo nešto pre Šešelja? Zaista ne znam.
Bećković: Je li izašao na suđenje - nije. Kad je otišao Šainović?
Nikolić: Je li to veličate Hag?
Bećković: Ne, samo vam kažem da je glupo što tako dugo i sporo traje, ali nije istina da se to odnosi samo na Šešelja.
Nikolić: Jesu li ti ljudi pušteni da se brane sa slobode?
Bećković: A je li Šešelj tražio da se brani sa slobode? Evo, vidite, to nikad niste tražili.
Nikolić: Zašto da tražimo?
Bećković: Pa, ko... oni treba da dođu i kažu - idi, prijatelju, na slobodu. Ovi što su pušteni na slobodu su tražili.
Nikolić: Šta to znači - tražio da bude pušten na slobodu?
Bećković: Dakle, ovako kako su svi pušteni su to tražili, vi niste nikad tražili, a tvrdite nisu ga pustili.
Nikolić: Karla del Ponte je donela optužnicu protiv Šešelja dežurnom sudiji u Hagu, on je pročitao optužnicu, rekao - da, ovo je dovoljno za suđenje, privedite ga slobodno. Šešelj je rekao - nemojte da me privodite, imam porodičnih obaveza, stranačkih i dolazim u Hag, došao je dobrovoljno. Po toj optužnici po kojoj je moglo da počne suđenje, da bi čovek bio priveden mora da bude optužnica po kojoj može da počne suđenje, a onda tri godine on sedi u četiri zida. Karla del Ponte priprema neke nove optužnice.
Bećković: Ja vam samo govorim, ne sedi samo on, dakle, Haški tribunal je spor, nesposoban i tako dalje...
Nikolić: Samo on, nemate nikoga više... u pritvoru nemate više nikoga kome nije počelo suđenje, svi su u Beogradu, svi.
Bećković: Ali koliko je Martić čekao, koliko je Krajišnik čekao?
Nikolić: Samo Krajišnik je čekao.
Bećković: A Martić?
Nikolić: Martiću je počelo suđenje.
Bećković: Pa da, ali koliko je čekao na to suđenje?
Nikolić: Je li to opravdanje?
Bećković: Ne, to nije opravdanje, nego je to samo vaš pokušaj da plasirate da se nešto odnosi samo na Šešelja, da je Haški tribunal koncentrisan kako njega da maltretira i muči. Ja vam samo govorim da je to neka glupost koja se odnosi na sve, pa i na Šešelja.
Nikolić: Ali vi vrlo dobro znate... Martića brani advokat, tu nema suđenja, Ojdanića će braniti advokat, sve druge će braniti advokat, to nije suđenje, to su pogađanja na koliku kaznu, na koliko novca. To rade advokati iz Beograda koji brane u Hagu. Šešelj će da se brani, to će da bude postupak, to će da bude proces. Toliko knjiga koliko je Vojislav Šešelj već pročitao i pripremio se za odbranu, svi zaposleni u Hagu nisu videli u životu. To će biti proces čoveka koji je superioran nad svima koji će tamo da mu se suprotstave.
Bećković: Tako je superioran da mu padne na pamet da traži, koliko je tražio, dva i po miliona dolara od tog suda koji prezire, da mu plate za te njegove pripreme. I pretpostavljam da recimo 500.000 dolara procenio onu fantastičnu priču...
Nikolić: On to ne traži od suda, on to traži od UN.
Bećković: U, još lepše, da mu UN recimo plate one priče, kako je Hag imao prilike da nauči srpski jezik i sve srpske psovke, to... koliko to košta recimo? Oni to treba da mu plate?
Nikolić: Što da mu ne plate? To piše u tekstu, oni su ga terali da pročita tekst. Kažu - pročitajte tekst, on kaže - evo, to piše u tekstu i to svako dete ima na mobilnom telefonu.
Bećković: Tačno, i je li to dobra vest, da svako dete ima to na mobilnom telefonu?
Nikolić: Na žalost, bio je prinuđen da to izgovori da pokaže koliko prkosi Hagu.
Bećković: I kakva sreća da sada deca to slušaju i da imaju novog idola...
Nikolić: I to će da nam pokvari decu? A neće droga, a neće prostitucija, a neće kriminal, neće zapadni način življenja?
Bećković: A ovo nije kriminal?
Nikolić: Ovo? Hajde, posle emisije ću vam reći.
Bećković: Dobro. Šta je vaš najjači utisak?
Nikolić: Ja sam se dvoumio između utiska broj 1 i broj 10. Meni je Vuk Drašković uvek zanimljiv kad govori engleski, a slušao sam ga kad je na engleskom rekao da ne treba da se mešaju babe i žabe i slušao sam ga kad je kao član Savezne vlade za vreme bombardovanja pozivao SAD u pomoć i rekao - ovo je islam udario na hrišćanstvo, pomagajte. Međutim, jedna tema je mnogo ozbiljnija od Draškovića, Drašković je tema za Koštunicu, mislim i za Velimira Ilića, i on nešto kaže, ili on ili ja, izgleda da će biti okršaja kod OK korala ili će da ćute obojica. Ali utisak, jedan gadan utisak koji na mene ostavlja TV B92, to je i dalje obračun s porodicom Slobodana Miloševića. A što to jednom ne prekine, pa zar nije već sve rečeno? On je u Hagu, porodica rasterana, najverovatnije su svi u Rusiji, pretpostavljam, ne znam gde su, a šta sad to znači toliko godina posle puštati prisluškivane telefonske razgovore oca i sina... Ili šta mislite da je majka i ćerka ili otac i ćerka... toliko mi to gadno deluje, ne bih voleo da se bilo kome to ponovi u istoriji Srbije, da se tako nešto objavljuje o njemu. Imam toliko političkih suparnika, ne bih voleo da se o bilo kom od njih... da se bilo kom od njih ovako nešto desi zato što je došla nova vlast koja misli da bi sa starom vlašću trebalo da se obračuna na svaki mogući način.
Bećković: Čekajte, da li bi bilo logično, nova vlast, stara vlast, svejedno, ako se neko bavio trgovinom i švercom cigareta da za to odgovara? Da li bi to bilo logično ili zato što mu je tata u Hagu to više nije bitno?
Nikolić: Da, ali to treba da odgovara na televiziji. Da li vi znate da je jednom čoveku koji je bio zainteresovan za kupovinu cementare u Paraćinu Zoran Đinđić rekao - nemoj da te slučajno moji vide tamo na licitaciji?
Bećković: I onda vi govorite o tome kako je vrlo neukusno govoriti o čoveku koji je u Hagu, a sad vam je najbolji primer...?
Nikolić: Ma, ne treba ni o kome to, je li Milošević mrtav čovek?
Bećković: Jel' jeste?
Nikolić: Pa, jeste, želja je bila politički da bude mrtav, on je politički mrtav.
Bećković: I mislite da je to isto?
Nikolić: Mislim da je njegova bolest tako ozbiljna da je on polumrtav čovek, jel' treba da ga ubijete?
Bećković: Znam, ali čemu vam služi uopšte ta priča... nemate nijedan bolji primer nego govorite o Đinđiću? Čemu služe...
Nikolić: Pa, šta da pričam o Koštunici? Pogledajte koliko je bogataša oko njega, šta da pričam o Tadiću, koliko je bogataša oko njega, koliko njegov savetnik ima profit za prošlu godinu? Čime je zarađen profit?
Bećković: Pa, pričajte, zar vam to nije pametnije? Pa, bavite se time i na primer...
Nikolić: Time što prodaje na državnoj televiziji sekunde i minute.
Bećković: Šta mislite da li je veći prekršaj uradio taj dečko iz te, odakle je već, Starčeva ili ovaj Mirčić koji izgovara najveće gluposti koje može čovek da zamisli zdravorazumski, već dva dana, zar ne bi mogli njemu da kažete - ej, smiri se?
Nikolić: Pazite, to su stvari u našoj kući, to su naše partijske stvari.
Bećković: Šta su vaše partijske stvari?
Nikolić: To s tim dečkom iz Starčeva, šta sad to mešate?
Bećković: Ja vam govorim da mnogo manju štetu on pravi time nego ovaj koji...
Nikolić: Pa, nemojte, ko kakvu štetu pravi to ćemo mi da procenjujemo.
Bećković: Pa, evo, procenite, je li to što radi Mirčić, je li to blizu zdravog razuma?
Nikolić: Šta vam je uradio, moraću da ga iskritikujem, šta je vama uradio?
Bećković: Ništa mi nije uradio.
Nikolić: Pa, je li vam uradio nešto? Evo, zaista čujem prvi put.
Bećković: Ja mislim da je to postidelo veliki deo Srbije svojim izjavama, neću vam ja citirati šta je rekao.
Nikolić: Pa, moram da vidim zaista.
Bećković: Mislim da ćete videti i čuti i baš me zanima šta ćete reći.
Nikolić: Ali pustite te stvari, ali to, taj obračun s porodicom Slobodana Miloševića, što to ne prekinete jednom? Šta je poruka, šta je poenta?
Bećković: Poruka je da bi bilo lepo da i taj dečko kao i bilo ko drugi, kao i Karić, vi kad govorite o Kariću kažete - nemoj da se završi samo na njemu, pa, daj svako ko je nešto radio neka odgovara.
Nikolić: Ali to treba raditi u vreme kad je taj čovek na vlasti, šta ćete... šta dobijate?
Bećković: Ma nemojte, Sloba je trebalo sam da uhapsi svog sina?
Nikolić: Ne, nego je Tadić trebao da insistira na tom hapšenju kao što sam ja uvek govorio.
Bećković: Ko da insistira?
Nikolić: Pa, svi redom, sva javnost, a šta, vuk je mrtav, hajde da mu izmerimo rep? Mislim, šta dobijate time, koja je poenta? Ukažite na neki kriminal u mojim redovima, u Tadićevim redovima, u Koštuničinim, sada, ovog časa, nemojte da pričate šta je bilo pre 15 godina. Ili pazite vaše gledaoce, sporazum Ahtisari-Černomirdin nikad nije bio na sednici Vlade Srbije, nikada, ušao je direktno u Skupštinu, uz saglasnost SPO-a i SPS-a i JUL-a, izglasan je u Skupštini Srbije. Odatle ga je preuzela Vlada Jugoslavije i Vlada Jugoslavije je napravila Kumanovski sporazum, nikakve veze nema s Vladom Srbije. Da osudim Skupštinu Srbije što je prihvatila sporazum Ahtisari-Černomirdin, ne pada mi na pamet, osuđujem pojedinačno političke stranke koje su za to glasale, ali na odluku Skupštine ne mogu da bacam drvlje i kamenje, to je Skupština. Ako je neko ne ceni, ja je cenim čak i kad je protiv mene jer je imala većinu glasova. I što se sada posipa pepelom Drašković? Zašto? Kaže - ja sam uveo državu u rat s najjačim silama sveta, on je bio potpredsednik savezne Vlade, šta je bio?
Bećković: Baš me zanima kojim putem ste sad stigli dovde, kojim putem ste sad stigli, kojim putem ste preskočili to da je neko nevaspitan, pa stigli do toga - a vidite, vaši gledaoci, a vidite Černomirdin...
Nikolić: Pa, postavili ste mi pitanje, moram da odgovorim.
Bećković: OK, a šta je bilo sa onim Karađorđevim zvezdama, šta je to bilo?
Nikolić: Pazite, kakva je to besmislica, to je neki Pižurica, zapamtio sam prezime, i Šešelj i ja dobili smo orden RS, ordene RS, to naravno nema veze s Karađorđevim zvezdama, i s ponosom smo ih nosili na prijemu koji je organizovala Srpska radikalna stranka, a i ja ću kad god mi se ukaže prilika, kad bude trebalo, da stavim taj orden s ponosom. Eto, da vidim koliko je njih... koliko je ljudi RS odlikovala, i ja sam među njima, i to u vreme kad nije bila ulepa sa Slobodanom Miloševićem.
Bećković: Kako će da se završi ovo s Karićem?
Nikolić: O tome sam prestao da govorim pre mesec dana.
Bećković: A i da mislite?
Nikolić: A zašto bih? Ja sam sa skupštinske govornice prozivao i Koštunicu i njegove ministre da se obračunaju s kriminalom koji se čini u Mobtelu. Meni... ja sam imao slučajno pre nekoliko meseci papire sa arbitraže u Cirihu u ruci i video da otprilike 600 miliona evra je direktna šteta državi. I onog časa kad je počela akcija protiv Karića ja sam ućutao, a šta bih ja sada govorio, šta da kažem? Da i ja tovarim na njega neću, da ga branim ne mogu, video sam o čemu se radi. Valjda sad postoje advokati, sud, tužioci, pa neka se sudski gone, ali sam ga pozvao da... nije ni pobegao još kad sam rekao - izjavi da je sve po tvojim naređenjima vršeno, nemoj da ti hapse decu, unuke, ćerke, braću, sestre, svi su tebe slušali, stani pred sudiju, kažeš da ništa nije bilo nezakonito, dokazuj. I nemojte... ne znam zaista kako će da se završi, mislim, koliko je para odneo verovatno da može negde da živi.
Bećković: Dobro. Hvala vam.
Nikolić: Hvala na pozivu.
Bećković: Da li biste voleli da nešto niste rekli što ste rekli večeras?
Nikolić: Ne, pa nemojte... Imao sam saveta da ovu televiziju izbegavam pošto stalno koristi, svaku emisiju za napad na mene, ali vas nisam mogao da odbijem koliko god da imate u glavi drugačije ideje, s vama može da se razgovara, bar niste izgovorili nijednu laž o meni večeras.
Bećković: Hvala vam. Hvala vama, najjači utisak protekle nedelje predlog broj 7, gledaoci koji su glasali SMS-om su se odlučili za predlog broj 10, vidimo se sledeće nedelje, sve najbolje.
***
|
