| |
Čedomir Jovanović
Izjave:
 Dobrica Ćosić je lagao o Đinđiću
Koštunica odveo Srbiju u prošlost
Balkan crna rupa Evrope
Faktičko stanje treba podvesti pod pravno
Ne računam na preletače
Izbori u Srbiji na jesen 2006. godine
Vlast pregovara s kriminacima
Obračun sa Srbijom prošlosti
Ne plašim se ni Lenjina ni Blera
Od obračunavanja do glorifikacije
LDP će presudno uticati na vladu
***
Dobrica Ćosić je lagao o Đinđiću
BH Dani, 30.7.2005.
JASAN IZBOR “Sve razlike u srpskoj politici padaju pred našom frakcijom, prema kojoj svi sa otporom jedinstveno nastupaju: radikali, socijalisti, Karic, moja bivša stranka ili Koštunica. Kada bi mogli, Srbiju bi danas podelili na dve stranke: jednu koju bi cinili svi oni i drugu koju bih napravio ja”
BORIS TADIC “On je covek koji po svojoj politici mnogo podseca na tradicionalni srpski politicki mentalitet. Tadicevi su odgovori najcešce identicni Koštunicinim: ‘nisam bio obavešten', ‘to sam od Vas cuo', ‘nisam znao' ili ‘nisam nadležan'”
VEZE “Borisove veze sa vojskom su više nego jasne i o njima treba on da govori. Ne mislim da je njegova veza sa nacelnikom vojne bezbednosti bila gora od moje veze sa Legijom, koji je ubio mog prijatelja. Mada, moja veza sa Legijom ima jasan kontekst i u tom kontekstu treba da govori i Boris Tadic”
ŽIVOT U OPOZICIJI “Pokušavam da pobegnem od te animalne crte politike, trudim se da ne mislim, da zaboravim fotografije i poruke koje mi svakodnevno stižu, na telefonske pozive u kojima obaveštavaju moju Jelenu o broju parcele na groblju koju su za mene rezervisali, o tim obracunima sa mojom porodicom…”
TAKAV JE BIO ĐINĐIC “Iz Zorana je govorio život. Iz njega je govorilo iskustvo dvadesetogodišnjaka koji stiže u Nemacku sa 10 maraka u novcaniku, iskustvo doktora filozofije koji radi kao vozac autobusa, iskustvo najtalentovanijeg mladog srpskog profesora koji radi kao turisticki vodic, iskustvo politicara koji je morao da uništi svog ‘politickog oca', Dragoljuba Micunovica, da bi politicki opstao...”
VOJISLAV KOŠTUNICA “Poslao je poruku da je spreman da saraduje sa Haagom, a onda je ta saradnja svedena na kažnjavanje protagonista jedne politike, a ne na jedan politicki koncept. Koštunici zato danas nije nikakav problem da pošalje svih 14 ljudi u novu prekomandu, s tim što je to juce bila Vojna pošta Srebrenica, a danas je Vojna pošta Haag”
Egida/traka: “Hrabrost je otici u Srebrenicu a misliti drugacije nego što govoriš”
“Od 6. oktobra 2000. do danas traje naš konflikt sa Koštunicom, otvoreni sukob sa Legijom, SANU-om, Crkvom, vojskom…”
“Zoran je tokom 2003. inicirao proces finalnog rešavanja kosovskog pitanja”
Možda niko kao Cedomir Jovanovic, bivši potpredsednik srpske vlade, na svojoj koži nije osetio kako se u Srbiji stvari brzo menjaju. Za nešto manje od 10 godina, prešao je put od “Cedo, oženi me”, mantre koju su u transu skandirale lepe studentkinje beogradskog Univerziteta tokom gradanskog protesta 1996/97., do “Cedabeba”, kako je dvoglavu aždaju, taj simbol svih zala Koštunicine Srbije, krivca za sve i svašta, ironicno nazvao novinar beogradskog nedeljnika Vreme Miša Vasic.
Šta se to desilo sa Cedom Jovanovicem?
Ili , možda je bolje pitati se – šta se to desilo sa Srbijom?!
Najpreciznije, najtacnije i najpotpunije odgovore na ova pitanja dao je sam Cedomir Jovanovic u nedavno objavljenoj knjizi Moj sukob s prošlošcu. Precutni bojkot ovog dela od strane, za polemiku uvek spremne srpske javnosti, nije slucajan. Kako polemisati sa nekim ko, ne štedec i nikoga, najmanje štedi sebe?!
U prologu koji nosi naslov Bratstvo u krvi Cedomir Jovanovic opisuje svoj susret sa neimenovanim starcem koji mu objašnjava zašto je Zoran Đindic morao da bude ubijen:
“Prestani da kontriraš. Zar ne vidiš da je pukao led ispod tebe? Imaš divnu ženu, dobiceš dete. Traži svoj život na toj strani. Na ovoj si zauvek izgubio. Puno ste pogrešili. Onda kada niste imali pravo na to. Srbija vekovima nije nikome pružila šansu kao vama. Prilika se nece ponoviti. U vašim životima je bio zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke.
Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5.000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini cuvar vaših života, jer su veze zlocina neraskidive.
Koalicije se prave i napuštaju. Osim onih koje pocivaju na smrti. Te su vecite. Dvanaesti mart je vecit. Skloni se.”
Kroz ovaj jezivi savet nekoga u kome su mnogi prepoznali “oca nacije”, možda se najupecatljivije vidi intelektualno i moralno posrnuce društva koje, kako Jovanovic kaže, “mnogo više govori o rušenju Šilerove, nego o rušenju Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika ili Prištine; društva koje više govori o pogibiji voda Zemunskog klana nego o Srebrenici, Curuviji ili Stambolicu”.
Cedomir Jovanovic nije prihvatio ovaj savet. Nije ni mogao. I to je šansa Srbije.
DANI: Zašto ste izostavili ime starca iz poglavlja Bratstvo u krvi, iako su mnogi u njemu prepoznali Dobricu Cosica?
JOVANOVIC: Zato što je od imena mnogo znacajnija sadržina same poruke. Nije sporan kontekst u kome se Cosic prepoznaje kao ta osoba koja cak ne zaslužuje ni ime da joj pomenem, ali, posle 15 ili 20 godina agonije u kojoj se nalazimo, u tom starcu nije teško prepoznati i neke druge aktere naše drame. Nakon krvave premijere radikalskog spektakla u Sava Centru, to može biti i patrijarh Pavle.
Pre njega, u toj dugackoj koloni na cijem se celu sigurno nalazi Dobrica Cosic, jesu mnogi generali koji se danas pognutih glava pojavljuju na optuženickoj klupi Haškog suda, mnogi akademici…
DANI: Starac iz knjige je paradigma, grupni portret zla? To ste hteli da kažete?
JOVANOVIC: Tacno. Poruka tog starca, koja je bila licni stav, autenticna je i zbog toga što dolazi iz kruga ljudi koji su ne samo spremni da izgovore ono što mi je receno tog novembarskog predvecerja u kabinetu potpredsednika srpske vlade, koju sam upravo napuštao, nego što je bila slicna onima koju su takvi ljudi slali od 1990. pa do 2001., bilo da je rec o Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, Crnoj Gori ili Fruškoj gori, Ivanu Stambolicu...
Ta univerzalna poruka zapravo dešifruje socijalni kanibalizam i potrebu da uništimo sve što je pozitivno zbog toga što smo sami negativni.
DANI: Zašto ste pristali na razgovor sa covekom o kome kasnije kažete da ne zaslužuje ni ime da mu pomenete?
Splet okolnosti ili neka vrsta egzibicionizma?
JOVANOVIC: Splet okolnosti. Taj covek mi je nekoliko puta prenosio poruke Jovice Stanišica, koji se u tom trenutku nalazio u Haagu. Poruke su bile onakve kakav je sam Stanišic.
DANI: Šta to znaci?
JOVANOVIC: To znaci da su bile pretenciozne, kukavicke, obojene notom samosažaljevanja. Bile su refleks jednog deformisanog mita koji poslednjih 200 godina opterecuje srpsko društvo, a u kome se svaki neuspeh objašnjava nekim višim ciljem.
DANI: Zašto Vas je uopšte interesovalo šta Vam Stanišic porucuje iz Haaga?
JOVANOVIC: Susreti sa tim covekom nisu bili motivisani željom da saznam šta Stanišic o meni misli. To sam odavno znao. Covek koji mi je preneo poruku rekao je da bi bilo dobro da se sretnemo, jer je u pitanju moja porodica. Sa distance od dve godine, vrlo je teško objasniti zašto covek donosi
refleksne odluke. Pogotovu ako sam taj covek ja. Mi smo tri godine bili na pozornici pokušavajuci da reformiš emo i modernizujemo Srbiju, dok je za to vreme “bratstvo u krvi” iza kulisa radilo svoj posao. Tacno je da smo ponekad morali da pravimo kompromise i neprincipijelne ustupke, kakav je, recimo, bio dogovor sa Crkvom da se veronauka uvede u škole u zamenu za crkveni muk koji je pratio Miloševicev poslednji odlazak iz Srbije. U to vreme je Koštunica tražio podršku Crkve za proteste protiv vlade Zorana Đindica, koja je Miloševica izrucila Haagu.
DANI: Da li je Crkva, koja se prva odrekla Miloševica zbog toga što nije izvršio zacrtane zadatke, mogla prihvatiti Koštunicin predlog za demonstracije?
Da li je takva Crkva uopšte želela ili bila u stanju da mobiliše…
JOVANOVIC: Ne radi se o snazi Crkve. Njena snaga nije onakva kakvom je predstavljaju. Mislim da je njena moc više posledica nekog neukog respekta koji se najbolje prepoznaje u pitanju na koje nikada necete dobiti odgovor – zašto se u crkvi šapuce. Deal sa Crkvom je bio izraz naše slabosti. Mnogo smo više mi bili slabi nego što su oni bili sila. Naknadno je, s dolaskom Koštunice, došlo do klerikalizacije Srbije, pa je tako postalo prirodno da Crkva gradanima govori kada treba da izadu na izbore, a kada ne; ona društvo razvrstava na one koji su društveni talog, što je kontekst u koji smo svrstani Vladimir Popovic i ja, i one koji se nalaze na pijedestalu a poticu iz krugova generala i akademika, istih onih koji su sa Trebevica praznili šaržere nad Sarajevom, ona im objašnjava šta je zlocin, a šta nije. Njihove sugestije su gotovo obavezujuce za Koštunicinu vladu, ali i za vecinu politickih partija. Zato je prirodno što je na desetogodišnjicu zlocina u Srebrenici srpski parlament minutom cutanja odao poštu ubijenima u Srebrenici, Bratuncu, Skelanima i londonskom tubeu. U njihovim glavama to je trebalo da bude pametna relativizacija srebrenicke simbolike kojom se oponira savremenoj civilizaciji.
DANI: Zašto je Boris Tadic otišao u Potocare? Da li ste razumeli?
JOVANOVIC: Bilo bi dobro kada bismo mogli da se resetujemo. Tadic je s jedne strane talac politickog konteksta iz koga potice, a s druge strane talac nekih obaveza kojima želi da zadovolji medunarodnu zajednicu. U suštini, mislim da se vecina politicara u Srebrenici pojavila sa istim motivima kao i Boris Tadic – da budu na tom mestu u tom trenutku, da odstoje sat, dva ili tri, da bi sutra mogli da kažu kako su se pojavili i na taj nacin distancirali od zlocina u Srebrenici.
DANI: Vi niste bili u Potocarima?
JOVANOVIC: Ne. Slažem se sa porukom koju je poslala Carla Del Ponte. Iz istog razloga nisam hteo tamo da idem. Ako je nešto bilo naša obaveza, onda je to makar hapšenje Mladica i Karadžica i rasvetljavanje tog jezivog, tragicnog dogadaja koji, sa 10 godina distance, mnogo više optužuje zvanicnu politiku u Beogradu, Banjoj Luci ili medunarodnu zajednicu nego njih dvojicu. Sa 10 godina distance, mnogo su odgovorniji oni koji se danas nalaze na vlasti u Beogradu, ili oni koji su to bili pre pet ili deset godina, oni koji su se ovde pojavljivali – tu mislim na Holbrookea! – kao predstavnici
diplomatije koja je vešto trgovala sa Miloševicem.
DANI: Zašto Vaša vlada nije uhapsila Ratka Mladica?
Sada saznajemo da ste vrlo dobro znali gde se on nalazi.
JOVANOVIC: Dva meseca po dolasku na vlast u Srbiji, kao u nekom trileru, uhapsili smo Slobodana Miloševica. Miloševic se nalazio na poznatoj adresi, bio je okružen policijom u centru grada, nije se skrivao. Agonija je trajala dva dana. Kroz hapšenje Miloševica, ušli smo u konflikt sa svim onim institucijama koje su, braneci Miloševica, zapravo branile sebe. Pred nama su popustile u martu 2001. Hapšenje Ratka Mladica je bilo moguce samo ukoliko prethodno uhapsite sve one koji vam se nalaze na putu do njega.
DANI: A to su?
JOVANOVIC: A to su: Koštunica sa celim svojim kabinetom, Pavkovic sa celim Generalštabom, patrijarh sa pola Sinoda i pola Akademije. Tu su i šefovi opozicionih partija i njihovi poslanici. Ratko Mladic je posledica jedne politike. On nije postojao ni 1987., ni osme ni devete, ni '90. ni '91.
On je 1992. u dva dana munjevito napredovao kako bi mogli da ga imenuju za komandanta vojske bosanskih Srba. Od majora je postao generalmajor. Sa neke krizne periferije, stigao je u središte svetske politike. Ko ga je tu doveo? Kako možemo da uhapsimo Mladica a da ne govorimo o odgovornosti onih koji su ga postavili na to mesto? Ko je postavio Karadžica na mesto predsednika SDSa?
Dobrica Cosic, licno!
DANI: Kako da uhapsite Mladica?!
Pa, kao što ste uhapsili Miloševica!
JOVANOVIC: To je bilo nemoguce, jer je podrazumevalo oružani sukob sa Mladicevim obezbedenjem. Mladic nije isto što i Miloševic. To nisu iste kategorije. Najbolji primer je hapšenje Šljivancanina 2003. U tom trenutku mi smo apsolutna vlast u Srbiji. Koštunica više nije predsednik. Pavkovic više nije nacelnik Generalštaba. Pre Šljivancanina su u Haagu završili i Miloševic, i Šainovic, i Milutinovic, i Ojdanic, i citav niz bosanskih Srba.
Pre Šljivancanina je u Haag stigao Stanišic sa Frenkijem Simatovicem.
Tamo je general Mrkšic sa kapetanom Radicem. Nedostaje samo Šljivancanin. Njegovo hapšenje se pretvorilo u rat u kome je izgorelo pola beogradskog naselja. To je 2003. godina!
Uhapsiti Mladica...
DANI: Zašto je Šljivancanina bilo teže uhapsiti nego, recimo, Jovicu
Stanišica?
JOVANOVIC: Zato što postoje organizovani otpori unutar sistema koji nije transformisan, i to nece ni biti sve dok u njega ne udemo onako kako smo ušli u organizovani kriminal marta 2003. Zašto se ne priznaje suština Srebrenice? Jer zauzimanje jasnog stava prema Srebrenici ili Haagu znaci preuzimanje odgovornosti. A preuzimanje odgovornosti podrazumeva i definisanje krivice. Kako mi možemo da preuzmemo odgovornost?!
Kako mi možemo da kažemo da je Srebrenica zlocin a da ne kažemo ko je zlocin izvršio?! Izvršili su ga pojedinci! Hajde da brojimo te pojedince, pa cemo da vidimo da je rec o stotinama, hiljadama “pojedinaca”. Da li su onda oni pojedinci? Da li o komandantu jedne vojske možemo da govorimo kao o pojedincu? O predsedniku države kao o pojedincu?
Pa, onda je i Hitler pojedinac. To je bio projekat stvaranja nacionalne države o kome se govorilo u vecoj ili manjoj meri otvoreno. Ta ideologija krvi i tla prisutna je i danas u Srbiji. U fokusu naše politike još uvek nema ljudskog života. Za cetvorostuko ubistvo Legija je osuden na petnaest godina zatvora! (Razgovor je voden dan prije izricanja nove kazne od 40 godina zatvora; op. ur .)
Ovde se negira život.
Zato je meni i ta Borisova poruka na vencu srebrenickim žrtvama porazna.
DANI: Šta je trebalo da piše na vencu predsednika Srbije?
JOVANOVIC: Morao je makar da kaže to jednostavno – izvinjavam se. Uradit cu sve da se ne ponovi. Necu biti miran dok oni koji su ovo uradili ne odgovaraju. Stidim se. Bilo šta! Dok je gledala prenos iz Potocara, u cetvrtom mesecu trudnoce, sa šesnaestomesecnim Lajfom u krilu, zvala me je moja
Jelena i pitala me: “Šta ce svet misliti o našoj deci?! Stidim se što sam Srpkinja!
Sramota me je!” Potpuno sam je razumeo. To što Brana Crncevic ponovo piše po beogradskim novinama, pa ko je on da to radi? Ko je on da meni kaže da ja vodim više racuna o Srebrenici nego o Jasenovcu?! O Jasenovcu treba da se staraju Hrvati. Devedeset posto porodice moje majke je ubijeno u Jasenovcu. Iako me majka nikada nije opterecivala tim stvarima, tim užasom koji mogu samo da naslutim, tragedijom koju može da ima dete odraslo po sirotištima, moja politicka obaveza je da sprecim da se sutra to ne desi nekom drugom, a pogotovu da se ne desi u moje ime. U cije ime su oni to radili, s obzirom na to da Tomislav Nikolic kaže da nisu u njegovo, Tadic kaže da nisu u naše, Koštunica kaže da nisu u srpsko. U cije su ime oni to radili?!
DANI: Pa, u cije ime su radili?
JOVANOVIC: Ako nisu u ime Srbije, u cije ime su radili? U ime tih ljudi ubijenih u Srebrenici?! To što neko negira zlocin ne znaci ništa. Pa, ni Legija na sudu nije priznao da je ubio Zorana Đindica. Rekao je da smo to uradili mi. Zar se ocekuje od ubice da nešto prizna?! Naravno da su to radili u ime jedne politike. Je li neko uhapšen zbog toga? Je li Miloševic nekoga zbog toga uhapsio, je li uhapsio Karadžica , Mladica, Krstica? Ne, nego su prekopavali groblja, razvlacili tela po brdima, po bosanskim gudurama, kako ne bi mogao niko da ih pronade.
To su radili u ime jedne politike. Ta politika je poražena ako se govori o statusu njenih protagonista. Ali ta politika nije poražena ako se govori o njenom konceptu.
DANI: Kako ste razumeli obracanje Borisa Tadica naciji pred put u Srebrenicu, njegovo obrazloženje zašto ce prisustvovati komemoraciji u Potocarima?
JOVANOVIC: Izgledao mi je kao covek koji se probudio pet minuta pred tu izjavu, procitavši nešto sa monitora koji je davno nazvan idiotom. Odnos prema ljudskom životu, stradanju ili zlocinu definiše vas kao licnost koja u odredenom trenutku cak ništa više i ne mora da kaže. Kada živite 50 godina u
Srbiji i, od tih 50, deset ili 15 godina ucestvujete u ratu, onda ne treba ništa da govorite ako za to vreme niste uspeli da uradite nešto što bi vas definisalo kao licnost koja ne mora da objašnjava svoj stav prema ratu i ratnim zlocinima.
Puno je konfuzije. Meni se cini da svi politicari Srbije koji govore o ratu i konkretnom zlocinu u Srebrenici, govore pre svega osluškujuci reakcije u Srbiji. Medutim, to nije prica za Srbiju!
To je prica za Bosnu, za tih 8.000 majki, žena, sestara, za decu koja su ostala bez oceva, brace... Ako pokušavate da se dopadnete onom društvu koje je vecinski cutalo pred svim tim, onda neizostavno pravite grešku. Politicari ovde cesto mnogo više vode racuna o svom rejtingu nego o efektima udvaranja Srbiji.
DANI: O cemu je vlada Zorana Đindica vodila racuna, s obzirom na to da je i ona vrlo malo uradila
po tom pitanju? Zašto Vi niste inicirali donošenje neke deklaracije kojom bi se osudio srebrenicki zlocin?
JOVANOVIC: Cesto cujem slicne primedbe. Ali, odgovorit cu Vam pomocu jednog karakteristicnog primera: secam se da smo 2001., na TV B92, dan pre obeležavanja petogodišnjice zlocina u Srebrenici, videli film BBC -ja Krik iz groba. Nakon toga sam zvao direktora televizije, uzeo od njega kasetu i dao je tadašnjem šefu Biroa za komunikacije Vladimiru Popovicu, zamolivši ga da pokuša da izdejstvuje da se taj film pusti na državnom RTS-u. To nije ni neiskustvo, ni nevinost. Jednostavno, nismo razumeli politiku Srbije, tu težinu, snagu, energiju “bratstva u krvi”. Bio sam u šoku dok sam narednog dana u Skupštini bezuspešno pokušavao da smirim poslanike Koštunicine partije, iako sam bio šef zajednickog poslanickog kluba.
DANI: Zašto? Kako su reagovali?
JOVANOVIC: Pokušali su da se obracunaju sa mnom. Tražili su formiranje anketnog odbora koji bi ispitao ko je dozvolio da se takav film emituje na državnoj televiziji, tražili su smenu direktora i glavnog i odgovornog urednika, i sve to zbog filma koji pocinje jezivom scenom u kojoj otac doziva sina, garantujuci mu da mu se ništa nece desiti, a koji se završava tako što majka treba da ude u tuzlanski tunel i pokupi kosti ljudi koji su brutalno ubijeni.
Nisam mogao da razumem šta se nalazi u glavama tih ljudi koji sede kraj mene u poslanickoj klupi, koji su sagnuli glave, koji žmure pred tim zlocinima.
To nije više pitanje našeg odnosa prema Bosni, prema Bošnjacima, prema Kosovu i Albancima. To je pitanje ljudskog razuma, civilizacijskog pristupa necemu što pripada svakom coveku, a to je pravo na život. U tom danu sam potpuno prezreo tu Koštunicinu politiku. Nisu bili problem Šešeljevi
radikali i Miloševicevi socijalisti. Oni su bili procitana knjiga. Koštunica, koji je mesec dana pre toga primio nagradu americkog East-West instituta za državnika godine, tako je glupo negirao stvaran život.
To je bilo šokantno.
DANI: Da li ste, kao šef poslanickog kluba, od njih tražili objašnjenje?!
JOVANOVIC: Rasprava je trajala citavog dana. Problem je bio u tome što su se videli rezultati politike od koje Koštunicini ljudi nisu nameravali da odustanu. Ovo danas je logicna posledica: mi cuvamo Karadžica i Mladica, vucemo ih po kasarnama, finansiramo njihovo obezbedenje, vucemo ceo svet
za nos, dezavuišemo društvo. I to je logicno. Oni su istomišljenici.
DANI: Ko?
JOVANOVIC: Koštunica i Karadžic. Koliko god to zvuci neverovatno i suludo, njihove dve stranke su se pobratimile! Ashdown je 50 funkcionera SDS -a proterao iz Republike Srpske, zabranio im da se bave bilo kakvom javnom delatnošcu, da se bave biznisom, što za njih nije predstavljalo nikakav problem. Oni su sve to radili u Srbiji. Sedeli su u prvim redovima na Koštunicinoj predizbornoj konvenciji 2003. Godinu dana ranije, Koštunica je u Sarajevu rekao da ne preporucuje nikome da se dobrovoljno preda Haagu, pa ni Radovanu Karadžicu i Ratku Mladicu. Zato ne cudi ni Borisovo obrazloženje puta u Srebrenicu. Mada, pomalo sam strepeo, bojao sam se da ne napravi neku grešku, kao ono u Sarajevu, kad se najpre izvinio ratnim zlocincima...
DANI: Kako se izvinio ratnim zlocincima?
JOVANOVIC: Išao je, zbunio se i, umesto žrtvama ratnih zlocina, izvinio se ratnim zlocincima. Bilo je bukvalno: “Ovu priliku koristim da se izvinim ratnim zlocincima, tj. njihovim žrtvama.” To jasno govori o stavu. Kao što film koji su radikali pustili u Sava centru, u jednoj kampanji koja je brižljivo pripremana u Srbiji, a iza koje stoje mnoge institucije i gotovo kompletna politicka javnost, jasno govori o stavu. To je slika srpske politicke i intelektualne elite danas. To je kampanja relativizovanja srebrenickog zlocina. Zato je u subotu prikazan taj film, uz direktni prenos na tri nacionalne televizije. U nedelju
se u Skelanima otvaralo to spomen-obeležje, kako bi u ponedeljak nekako pregrmeli Srebrenicu. U utorak je Tomislav Nikolic odmarširao u Bratunac, a potom i u Srebrenicu. Samo ne znam da li ce se presvlaciti na putu od Bratunca do Srebrenice, kako bi u Srebrenicu ušao onako kako su
tamo ulazili njegovi uzori 1995. I on sam, kada je ratovao po Hrvatskoj pocetkom devedesetih.
DANI: Skupu je prisustvovao i patrijarh Pavle. Ma koliko da smo za ovih petnaestak godina postali imuni na sve i svašta, ipak je to bio šok.
JOVANOVIC: Treba razumeti srpsko društvo. Ono je deformisano konfliktima koji traju dve stotine godina. Ono je nesposobno da se modernizuje, prilagodi vremenu...
U njemu su u potpunosti degradirane sve institucije koje, u normalnim zajednicama, obicno društvu šalju poruke o kojima se ne polemiše. Sve naše institucije su duboko konzervativne.
Zamislite: za prosecnog gradanina Srbije, vojska i Crkva su institucije od najveceg poverenja! To je nešto što je potpuno strano 21. veku. Mi smo društvo sa najvecim procentom mladih ljudi koji odavde žele da odu, mi smo najsiromašnije evropsko društvo sa najprevazidenijom tehnologijom…
To su, po defaultu, karakteristike koje negiraju razvoj.
Kad negirate tu racionalnu ravan, onda su simboli veoma znacajni. Zbog toga je pojavljivanje patrijarha u sali u kojoj je bio izjednacen broj zuba u glavi i broj prisutnih – simbol. To je imalo zastrašujuce poruke.
DANI: Kakve? Da li je to neka vrsta podrške lideru radikala Vojislavu Šešelju, cijoj se politici sudi u Haagu?
JOVANOVIC: Patrijarh se tamo pojavio i uradio ono što je Crkva radila prethodnih 15 godina u Srbiji. Svako je imao svoju ulogu: Akademija je koncipirala jednu politiku, Miloševic je ostvarivao sve dok tu politiku na sebe nije morao da preuzme neko drugi, a taj drugi je Vojislav Koštunica; tu je politiku bilo nemoguce ostvariti politickim sredstvima, pa su u pomoc priskocili generali.
Na kraju je Crkva sve blagosiljala, a to se najjasnije vidi u sceni ljubljenja krsta pred odlazak “Škorpiona” u Srebrenicu… Posle 15 godina, Crkva i vojska izlaze u prvi plan, namecuci politicke ideje kao ideje o kojima se ne polemiše. U danu kada se obilježava desetogodišnjica Srebrenice, Crkva pominje i poistovecuje Srebrenicu sa Bratuncem. A to jedno sa drugim nema veze.
DANI: U cemu je razlika?
JOVANOVIC: Razlika je dramaticna. Sve što se desilo u Bratuncu, što se desilo u Skelanima, na Baniji, Liki, Kordunu, ono što se dešavalo u Posavini, bilo je izraz ratnog ludila u kome neka lokalna propalica postane vojskovoda.
Strašna je razlika izmedu Nasera Orica i Radovana Karadžica, Orica i Ratka Mladica.
Naser Oric je klasicna potvrda one Andriceve definicije o ratu i fukarama.
Svoju vojsku je formirao tako što je mobilisao svakog nesrecnog Bošnjaka kome je neko ubijen u tom ludom ratu. Iz Srebrenice je pobegao pred Ratkom Mladicem, baveci se potom biznisom. Ratko Mladic je, nažalost, klasicna potvrda definicije o genocidnoj politici koju je zajednicki vodilo rukovodstvo bosanskih Srba i Miloševic u Beogradu. Cesto se ovde koristi argument kojim se negira taj termin genocidne politike zbog para. Kako je to jadno! Neki advokati, ljudi iz nevladinog sektora, iz demokratskih krugova beogradske politicke scene, boje se da kažu da je u Srebrenici izvršen genocid, jer cemo morati da platimo. Koliko misle da vredi njihov život i koliko bi novca dali za svoj život?
DANI: Nenad Canak je svojevremeno tvrdio da je Ljiljana Nedeljkovic, šef kabineta Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika SRJ, pregovarala sa Generalštabom Vojske RS-a. Da li je to tacno?
JOVANOVIC: Tacno je.
DANI: Šta je konkretno znacilo – pregovarati sa Generalštabom Vojske RS-a?
JOVANOVIC: U knjizi pišem o Zoranovom odlasku u Ameriku, tokom koga se suocio sa pitanjima na koja ovde nije imao odgovor: odnos SRJ prema Republici Srpskoj, status Vojske Republike Srpske u okviru Vojske SRJ, cinjenicu da se u tom momentu Miloševicevi generali u Beogradu ponašaju kao da je RS linija nekog zapadnog fronta. Zoran je bio šokiran kada je ušao u office Colina Powella.
DANI: Šta je tu bilo šokantno?
JOVANOVIC: Sve! Zoran je u Washington otišao kao tek izabrani predsednik Vlade, da bi u Americi cuo ono što u Beogradu verovatno nikad ne bi: svi oficiri Vojske RS-a nalaze se na platnom spisku Vojske SRJ, svi se vode kao strategijske grupe u okviru Generalštaba Vojske SRJ, zajedno realizuju iste vojne ciljeve i imaju jedinstvenu komandu.
DANI: Da li je moguce da Zoran Đindic, koji je u javnosti predstavljan kao svemocni i sveodlucujuci, nije znao takve stvari?
JOVANOVIC: Naravno. Zoran, kao demokratski lider, ovde je bio užasno izolovan i usamljen. Cak i unutar svoje koalicije, u kojoj se vecina danas bez nekog posebnog problema transformisala u taj Koštunicin kontekst – od londonskog tubea do Srebrenice, preko Bratunca i Skelana. Bio je užasno usamljen u politici koju je želeo da vodi. Tacno je da je '94. otišao na Pale, i to mu i danas mnogi zameraju. Ali, on je bio politicar koji nijednog trenutka nije bežao od problema. Išao je tamo gde je problem. Ako je problem na Palama, ide na Pale da ga reši. Više bi mu odgovaralo da je problem u Monaku, ali nije.
DANI: Da, ali govorili ste o simbolicnom pojavljivanju patrijarha na skupu Srpske radikalne stranke.
Može li se Đindicevo pojavljivanje na Palama u tom momentu shvatiti kao simbol?
JOVANOVIC: To može da se vadi iz konteksta i da se pretvara u simbol koji to nije. Zoran je otišao u januaru. U februaru '94. na Palama je razgovarao sa Karadžicem, koji je bio sagovornik svih evropskih i svetskih lidera. Teme tih razgovora nisu bile osvajanje Sarajeva ili zauzimanje slobodnih zona poput Srebrenice ili Žepe. Tema je bila prekid rata u situaciji kada Miloševic tako nešto formalno traži, a suštinski, pomocu svoje policije i vojske, tako nešto sprecava.
DANI: Postoji i drugo tumacenje: u trenutku kada analize pokazuju da Miloševicu, koji ne sprovodi dovoljno dobro ratnu politiku, pada rejting, pragmaticni Đindic traži svoju šansu. Zbog toga odlazi na Pale, kako bi, u ratu sa Miloševicem, sebi obezbedio podršku nekog jakog i u Srbiji prihvacenog “nacionalnog igraca”. Zato Radovan Karadžic.
JOVANOVIC: Kada bi tako analizirali našu politiku, onda bi tu videli mnogo neprincipijelnosti. Negde 1995., Koštunica sa Zoranom i Šešeljem pravi Demokratsku alijansu, ali je, pre osude, u svakom trenutku važno razumeti efekte poruka koje se šalju. Šešelj je bio u velikom konfliktu sa Miloševicem, što je otvorilo mogucnost njegovog rušenja kroz jedan takav savez. Znam Zorana i znam koliko ga je pogadalo to podsecanje na 1994., na taj odlazak na Pale. Pre svega zbog stavljanja znaka jednakosti izmedu razgovora sa Karadžicem i podrške Karadžicu. Što nije tacno. Smatrao je da je neophodno
srušiti Miloševica i da se to može ubrzati produbljivanjem distance izmedu njega i Karadžica. Zbog toga je i otišao na Pale i Karadžicu rekao da treba sam da sklopi mirovni sporazum, da izoluje Miloševica, da se dogovori o prekidu rata sa Izetbegovicem i da tako prakticno zaštiti narod Bosne. Teško je iz ove perspektive i sa ove vremenske distance suditi o dogadajima u kojima niste direktno ucestvovali.
DANI: Direktno ste ucestvovali, tacnije predvodili, studentske demonstracije 1996. i 1997. Studenti su, policiji koja je kretala da ih tuce, skandirali:
idite na Kosovo! Posle toga, ta policija je zaista tamo i otišla. Jeste li mogli tada da pretpostavite kakvu ste poruku poslali?
JOVANOVIC: To je zakon ulice. Kada se nalazite u društvu 50 ili 100 hiljada ljudi, cesto ste jednako sami kao i kada, sa rukama u džepovima, prošetate na minus 15 centrom grada, u dva ujutru.
DANI: To znaci – shvatali ste ili ne suštinu poruke?
JOVANOVIC: Kao i mnogi. Razumeo sam šta hoce da kažu, šta govore, ali mislim da je nisu razumeli ljudi koji su to govorili. Nisu razumeli oni koji su smatrali da nema niceg spornog u prebijanju gradana, ali da je sporno to što prebijaju njih. Kao – idite u Prištinu pa tucite ljude tamo! Taj protest je bio posledica neke neverovatne energije, koja je bila tako kontroverzna.
Mi smo tokom devedesetih bili najnesrecnije društvo, ali i društvo koje je najviše nesrece nanelo drugima. Imali smo promašene ciljeve, propadanje smo proglasili za vrlinu…
Protesti su bili puni paradoksa…
DANI: Jedan od paradoksa je poruka policiji: idite na Kosovo i tamo tucite ljude, a istovremeno zvižduci pismima podrške Dobrice Cosica ili Emira Kusturice!
JOVANOVIC: Za te policajce, koje su cesto dovodili sa Kosova, iz Bosne ili Hrvatske, mi smo bili izdajnici.
Mene i Zorana su tukli kordoni na Brankovom mostu 1999., a nakon prvog pendreka, cuo sam psovku – jebem ti majku srbijansku! Tacno je da su Kusturica, Cosic ili Ceca za nas bili simboli kojima se zviždi. Danas Kusturica kod Koštunice vodi Maradonu, mada nisam siguran da premijer zna ko je Maradona. Verovatno misli da je neki operski prvak cije vreme tek dolazi.
DANI: Zar ta Kusturicina podrška Koštunici nije logicna? Kontinuitet?
JOVANOVIC: Tacno. Oni kojima smo zviždali 1996. danas su na vlasti. Cosic štampa svoje knjige uz poruku: “posle 35 godina cutanja”. Kako ce tek izgledati Srbija kada progovori, ako je ovakva nakon njegovih 35 godina cutanja?!
Uloga Emira Kusturice je trivijalna, zato što je njegov pecat u beogradskoj ili srpskoj kulturi trivijalan. Druga je stvar to što samo uzak krug ljudi zna koliko je u svemu tome dobrom što je potpisao Emir Kusturica malo dela samog Kusturice, a mnogo više Abdulaha Sidrana. On je jedna bestijalna licnost, vulgarna, prosta, ali on nam, potencirajuci svoju bestijalnost, porucuje da je zatvorio krug, da je video sve i da je shvatio da je Mokra gora mnogo bolja od Croisette ili Manhattana.
Pa, ako je vec tako, sedi onda na Mokroj gori, a ne u Upravnom odboru Politike!
DANI: Rekli ste da je Boris Tadic “talac politickog konteksta iz kog dolazi”. Na šta konkretno mislite?
JOVANOVIC: Mislim na nacionalisticke krugove koji još uvek odbijaju da shvate da je zemlja okrugla, držeci srpsko društvo u verovanju da je ona ploca. I umesto da uhvati gradane Srbije za ruku i sam napravi taj prvi korak kako bi pokazao da je zemlja ipak okrugla, on tapka u mestu. To je covek koji može da ode u Srebrenicu sedam dana pošto je njegova stranka odbila da u pokrajinskom parlamentu izglasa rezoluciju o srebrenickim zlocinima. Demokratska stranka je odbila da to uradi sedam dana pošto je navodno nešto slicno tražila od drugih u republickom parlamentu, pa oni nisu prihvatili. To se opet desilo sedam dana pošto je Boris, govoreci o tribini na Pravnom fakultetu, na kojoj su srebrenicki dogadaji opisani kao oslobodenje toga grada, rekao da je to izraz demokratije i da je Srbija društvo u kome svako ima pravo da govori ono što oseca. Na takav nacin mogu da opišem i rezultat jedne godine njegove vlasti, na koju je došao kao antiteza Tomislava Nikolica, sa kojim se sada dosta cesto savetuje.
DANI: Kada kažete da predsednik Tadic mora da uhvati za ruku srpsko društvo i ubedi ga da zemlja nije ravna ploca, ne precenjujete li i njega i njegovu moc?
JOVANOVIC: Tacno! Boris Tadic to ne može da uradi. On ce taj korak napraviti kao poslednji u nizu. Pre toga ce cela Srbija morati da krene napred da bi ga pomerila iz pozicije u kojoj se on nalazi. Ali i to je karakteristika ovog vremena. On je covek koji po svojoj politici mnogo podseca na tradicionalni srpski politicki mentalitet. Tadicevi su odgovori najcešce identicni Koštunicinim: “nisam bio obavešten”, “to sam od Vas cuo”, “nisam znao” ili “nisam nadležan”.
DANI: Na jednom skupu ste postavili pitanje: ako je Koštunica novi Miloševic, ko je novi Koštunica? Niste odgovorili.
JOVANOVIC: Nisam ni morao. Ta analogija se sama nametnula. OK! Takav je bio splet okolnosti, pa je Boris, prakticno za godinu dana, prešao put od vec videnog ambasadora u Pekingu do predsednika Srbije. Mislim da to nije ona životna šansa koja se ukazala, recimo, Johnu Wayneu kada je ušetao u kadar Johna Forda cisteci lišce. To je splet okolnosti, fatalna koincidencija, koja je Tadica, kao nespornog politicara, dovela na veoma važnu funkciju. On je u ovom trenutku personifikacija onog gradanskog dela našeg društva, izraz demokratskih potencijala Srbije, i zbog toga njegovo oklevanje ima mnogo vecu težinu nego što je to slucaj sa Koštunicom.
DANI: U knjizi kažete da su generali, posebno Branko Krga, svojevremeno lobirali da postave Borisa Tadica na mesto vojnog ministra. Da li to “generali” znaci KOS ?
JOVANOVIC: Da. Vec 2001. krugovima “bratstva u krvi” je postalo jasno da sa Zoranom Đindicem nema dogovora. On je covek pred kojim ne smete cak glasno ni da razmišljate o temama koje su bile fundamentalno važne za Akademiju, Crkvu, vojsku, za deo naše demokratske politicke javnosti koja se nalazi izvan DS-a i delimicno naše koalicije. Zbog toga je Koštunica najpre nastojao da u okviru DOS-a pronade podršku za svoju politiku. Nisu svi bili sa nama zbog toga što su delili naše vrednosti. Deo njih je bio tu i zbog cinjenice da im Koštunica ne nudi ništa konkretno. Koštunica je to “konkretno” poceo da nudi isuviše kasno, kada su razlike postale prevelike. Faza dogovora sa Zoranom je vrlo brzo prošla, a te 2001. se u tim politickim krugovima govorilo o potrebi nekakvog konsenzusa. Pošto konsenzusa nema sa Zoranom, s kim ga može biti? Sa mnom svakako ne! Boris Tadic je bio željeno rešenje kao covek koji može da pomiriti DS i DSS . Do toga je kasnije i došlo, ali ne tako što je DSS prihvatila politiku DS-a, nego tako što se DS potpuno transformisala i prakticno postala alter ego samog Koštunice. Ta lobiranja su bila žestoka i 2003., ali su se pre vezivala za mesto ministra odbrane SRJ, na kom smo mi vec videli Zorana Živkovica, dotadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u saveznoj vladi. Živkovicevi prvi poslovi vezivali su se za smenu nacelnika Generalštaba Branka Krge i šefa vojne bezbednosti Ace Tomica – dve licnosti koje su bile najagilnije u lobiranju za Borisa Tadica kao željenog ministra odbrane.
DANI: Zašto?
JOVANOVIC: Krga je o tome najpre razgovarao sa Goranom Svilanovicem, a kasnije i sa Zoranom Đindicem. Živkovic mi se žalio na tu politicku kuhinju, u kojoj je on prakticno završio u loncu zbog ambicija jednog od potpredsednika Demokratske stranke, koja je bila u direktnom konfliktu sa politikom rukovodstva DS-a. Kulminacija je bio Borisov intervju Vojsci, objavljen u poslednjem februarskom izdanju tog lista, u kome se vec prakticno ponaša kao ministar odbrane, iako mu je vrlo jasno receno da to ne radi. Trinaestog marta je sve bila samo formalnost. Izbili su pritisci koji su bili tako snažni da su promenili stav samog Živkovica, kome je ocigledno bilo važnije da nakon Zoranove pogibije postane premijer nego da odbrani odredenu politiku u okviru Ministarstva odbrane, koje je sada preuzeo Tadic, uprkos mom protivljenju.
DANI: Na prvom sastanku VSO-a nakon ubistva Zorana Đindica, Nataša Micic, tadašnji v. d. predsednika Srbije, traži da Krga i Tomic budu smenjeni. Zašto je ova namera sprovedena samo delimicno?
JOVANOVIC: Pet sati je vodena rasprava o svrsishodnosti smene generala Ace Tomica kao nacelnika vojne bezbednosti u periodu vanrednog stanja, o posledicama koje ce to izazvati u vojsci, kontekstu koji ce se time otvoriti. Nakon petocasovne rasprave i konsultacija koje smo tada obavili Nataša Micic i ja, Svetozar Marovic, kao predsednik Državne zajednice, traži da se izdvoje tri clana VSO-a –predsednik Crne Gore, v. d. predsednika Srbije i on, predsednik Državne zajednice, i da, uprkos protivljenju ministra odbrane, Borisa Tadica, koji formalno i nije clan VSO-a, donesu odluko o smeni tadašnjeg šefa KOS-a. Nakon toga su bili izloženi novom pritisku koji se sada odnosio na zahtev za prolongiranje saopštavanja te odluke. Najpre je bilo sporno samo donošenje odluke, a nakon toga i njeno saopštavanje. Vojska je preko Tadica tražila prelazni period od najmanje sedam dana, što je odbijeno uz Marovicev komentar: “Što?! Da im damo vremena da i nas ubiju kao Đindica?!”
DANI: Vi, dakle, tvrdite da postoji direktna veza izmedu KOS -a i Borisa Tadica?
JOVANOVIC: Naravno. Borisove veze sa vojskom su više nego jasne i o njima treba on da govori. Ne mislim da je njegova veza sa nacelnikom vojne bezbednosti bila gora od moje veze sa Legijom, koji je ubio mog prijatelja. Mada, moja veza sa Legijom ima jasan kontekst i u tom kontekstu treba da govori i Boris Tadic. Ako se o tome cuti, znaci da postoji nešto što ne treba da se zna.
DANI: Ima li u Vašem odnosu prema Borisu Tadicu necega naglašeno negativnog zbog cinjenice da Vas je izbacio iz stranke?
JOVANOVIC: Tu nema niceg licnog. Borisova teza diskontinuiteta sa politikom Zorana Đindica dokazivala se kroz osporavanje ljudi koji su na toj politici insistirali, a to sam pre svih bio ja i to je bio Vladimir Popovic. Osporavani smo zato što se prakticno time uništavao odbrambeni sistem DS-a. Našim eliminisanjem, eliminisala se i ona energija koja je DS držala na nogama i na kursu na kome je bila u periodu Zorana Đindica. Tu su se sreli mnogi interesi. Boris nije birao sredstva u obracunu sa mnom unutar DS-a, kao što potom nije birao sredstva u obracunu sa svim onim ljudima koji me podržavaju i koji su te 2004. najcešce brisani iz clanstva stranke zbog toga što su otvoreno iskazivali simpatije prema onome što ja radim. Zoran me je jednom upozorio...
DANI: Kako?
JOVANOVIC: Iz Zorana je govorio život. Iz njega je govorilo iskustvo dvadesetogodišnjaka koji stiže u Nemacku sa 10 maraka u novcaniku, iskustvo doktora filozofije koji radi kao vozac autobusa, iskustvo najtalentovanijeg mladog srpskog profesora koji radi kao turisticki vodic, iskustvo politicara koji je morao da uništi svog “politickog oca”, Dragoljuba Micunovica, da bi politicki opstao... Iz njega je govorilo mnogo više od onoga što sam u tom trenutku video. Zoran me je pitao da li sam svestan šta sam postao u Srbiji za te dve godine; da li vidim davola kada se pogledam u ogledalu, kao što u meni to vidi vecina gradana Srbije. Pitao me je gde je u svemu tome Boris. Nerviralo ga je moje moralisanje, moje logicko opravdavanje stvari. Rekao je: “Kako možeš stalno da mi odgovaraš obrazloženjima od kojih je svako suprotno od onoga što si celog života bio i radio? Nemoj tako da mi odgovaraš?!” Šta ima logicno u mom odlasku u Miloševicevu kucu u trenutku kada u nju ne sme da ude nijedan naoružani policajac? Šta ima logicno u mom odlasku u Kulu? Šta ima logicno u svemu onome što sam ja radio? Tu nema nikakve logike. Kao tridesetogodišnjaku, logika mi nalaže da i ja moram da vodim racuna o stanu u kome treba da živim, o devojci koja ce mi biti žena i sa kojom cu sutra imati porodicu, o novcu koji treba da zaradim... Sve ga je to nerviralo. Bio je u pravu, ali ja to nisam mogao da vidim. Možda je trebalo da obratim pažnju i na napade i na to sa koje su strane dolazili.
DANI: U knjizi ste napisali da Vam je Đindic, nakon puta u SAD, poklonio knjigu President Kennedy: Profile of Power na kojoj je njegova posveta: “Cedi, za politiku sa vizijom bez spremnosti na kompromis oko suštinskih pitanja”. Uprkos cinjenici da su mnogi tokom ovih nekoliko godina problematizovali Vaš odnos sa Đindicem, ovo do sada niste ispricali. Zašto?
JOVANOVIC: Taj napad na mene je bio primitivan, vulgaran, ali takva je politika u Srbiji. Znao sam da se lavina nece zaustaviti tako što cu nekome reci šta je Zoran zapravo mislio o meni. Svi su to jasno videli dok je Zoran bio živ. Bilo mi je samo važno da ostanem na nogama. Danas, sa dve godine distance, svet izgleda mnogo drugacije. To što su uradili meni, ali i nekim drugim ljudima, sve više postaje njihov teret, a naša prednost.
DANI: U knjizi takode prvi put govorite o pokušaju smirivanja pobune Crvenih beretki u Kuli, gde Zvezdan Jovanovic, u jednom trenutku, od Milorada Ulemeka Legije uzima nož sa namerom da Vas ubije. Zbog cega tek sada o tome govorite? Potpuno razumem traumaticno iskustvo o kome govorite…
JOVANOVIC: Ne! Taj dogadaj sam posmatrao na drugi nacin. Cak mi smeta to što je Dušan Mihajlovic u svojoj knjizi mnogo detaljnije opisao tu atmosferu. Važan je bio rezultat onoga što radimo. Da li je meni bilo prijatno ili ne, to je u drugom planu.
DANI: Da, ali u javnosti je dugo važilo da je sve što ste radili od odlaska u Kulu do hapšenja Miloševica za Vas bilo dobro zezanje.
JOVANOVIC: Nikada nisam želeo da druge ljude opterecujem svojim problemima, iako su sve loše stvari bile na mene adresirane. OK. Zašto sam ja to radio? Pa, u Srbiji nije postojao ni jedan zakon koji je predvidao da predsednik Republike bude optužen za najteže ratne zlocine, da bude isporucen Haagu, da specijalna jedinica MUP-a Srbije priprema državni udar, a da joj podršku za tako nešto pruža veliki broj institucija… To nije pisalo u Ustavu. Nije bila propisana neka obaveza na osnovu koje bismo mi mogli da tražimo od ljudi u sistemu da idu da razgovaraju sa Miloševicem, da ga hapse, da gase pobunu Crvenih beretki… Te optužbe su posledica osecanja uvrede i u svim tim krizama se kao kriticari pojavljuju isti ljudi, navodni legalisti, koji su tu i danas. Zašto? Zato što od 6. oktobra 2000. do danas traje naš konflikt sa Koštunicom, otvoreni sukob sa Legijom, SANU-om, Crkvom, vojskom… To je isti zacarani krug u kome se krecemo vec pet godina. Zašto nisam govorio o stvarima o kojima me pitate? Bojao sam se da bi sve bilo pogrešno protumaceno. Sve ce pre ili kasnije biti jasno išcitano, samo je pitanje da li ce se to citati kao istorija, ili ce biti deo naše dnevne literature.
DANI: Šta mislite kako ce se to citati?
JOVANOVIC: Ne bih voleo da to bude istorija.
DANI: Sa Ulemekom ste se poslednji put sreli kada ste svedocili u Specijalnom sudu. Kako ste se, nakon svega što se desilo, osecali?
JOVANOVIC: Moje svedocenje je trajalo dva dana po osam sati u kontinuitetu. Bilo mi je jasno da je mnogo važnije da odgovorim na sva pitanja, koliko god bila banalna, nego da tamo iskazujem prezir prema Legiji. Ipak, kada smo se na kraju suocili…
DANI: Ko je tražio suocavanje?
JOVANOVIC: Suocavanje su tražili njegovi advokati, ali to je pravilo i samo po sebi nije iznenadenje. Ja sam svedok i tamo ne mogu ništa da tražim. Dužan sam da odgovorim na svako pitanje koje mi postavi i on i njegovi advokati. Cini mi se da se tog drugog dana mog svedocenja sve preokrenulo. Do tog trenutka, Legija je bio zapravo i predsednik sudskog veca, i tužilac, i advokat. Bio je u toj sudnici sve osim krivca. Njemu je policija prilazila sa pažnjom, sedeo je na jastucetu, da ga ne bi nažuljala optuženicka klupa. U toj sudnici je bilo više njegovih pristalica nego onih koji ga osuduju. Prakticno, do tog trenutka je bio gospodar sudnice. Obracao sam mu se kao predmetu, stvari i siguran sam da je to preokrenulo atmosferu, ohrabrilo sudije i advokate i da je nakon toga bio uzdrman kao simbol u ocima svih onih koji su sa njim pregovarali oko predaje i onih kojima je bio poslednja šansa za argumente o kriminogenoj prirodi vlasti Zorana Đindica.
DANI: Srpski mediji pišu da je specijalni tužilac Jovan Prijic predložio da Dejan Milenkovic Bagzi, clan Zemunskog klana koji je pokušao atentat na Zorana Đindica kod hale Limes, dobije status svedoka-saradnika. Zbog cega je važno Bagzijevo svedocenje?
JOVANOVIC: Na osnovu tih delimicnih informacija koje dobijam iz medija (razgovor voden dan uoci izricanja presude Miloradu Ulemeku Legiji kojom je dobio 40 godina zatvora; op. ur.), pretpostavljam da ce na osnovu Bagzijevog svedocenja biti potvrdena optužnica koju je tužilaštvo predalo još pre dve godine i da ce obim sudskog procesa biti proširen na još neka nerazjašnjena ubistva. Neverovatno je kako se u tišini prelazi preko ociglednog poraza te kriminalizacije Zorana, njegove politike i nas kao njegovih saradnika i kako se precutno i u tišini prica svodi na nekoliko izvršilaca ubistva. Namera je da se cutanjem ne pokrene ono suštinsko pitanje – pitanje odgovornosti onih koji su dve godine sprecavali istragu Zoranovog ubistva, pružajuci na taj nacin back up organizatorima i naruciocima 12. marta. Jasno je da je Legijina predaja, ali i sve ono što je potom radio i govorio tokom sudenja u Specijalnom sudu, deo Koštunicinog i Vladinog dogovora s njim. Izgleda da je naša reakcija i naša opsesivna posvecenost otkrivanju istine o Zoranovom ubistvu, bez obzira na cenu, za njih bila iznenadenje. Oni koji su kalkulisali sa linijama naše upornosti napravili su strašne greške i, nakon svega, oni danas treba da razmišljaju o Legiji kao nezgodnom svedoku po njih, a ne po nas.
DANI: Zoran Đindic je ubijen u akciji “Stop Haagu”. Oni koji su se tada protivili izrucenju ljudi optuženih za ratne zlocine Tribunalu, danas su na vlasti. Do sada su isporucili 14 optuženika. Kako je moguce da je srpska javnost progutala pricu o tzv. potrebi “dvosmerne saradnje”, o neophodnosti da se pitanje izrucenja reguliše zakonom, odnosno kako Srbi “praštaju” Koštunici ono što nisu mogli Đindicu?
JOVANOVIC: Suština je u manipulaciji. Koštunica je kao Legija. On se nije bavio pitanjem Haaga zbog toga što je štitio interese Mladica ili Karadžica, nego zato što je to bila sjajna tema za manipulaciju. Kada je postao vlast, Koštunica je poslao poruku da je spreman da saraduje sa Haagom, a onda je ta saradnja svedena na kažnjavanje protagonista jedne politike, a ne na jedan politicki koncept. Koštunici zato danas nije nikakav problem da pošalje svih 14 ljudi u novu prekomandu, s tim što je to juce bila Vojna pošta Srebrenica, a danas je Vojna pošta Haag. Da li je on gradanima Srbije rekao zbog cega su Haagu isporuceni ti ljudi? Da li je rekao šta je radio Ljubiša Beara, koji se onako izljubio sa ministrom pravde Stojkovicem na beogradskom aerodromu? Da li je rekao šta je radio Vinko Pandurovic? Da li je objasnio šta je radio Borovcanin? Ne, nije rekao.
DANI: Da li ste Vi gradanima Srbije objasnili zašto ste uhapsili Miloševica? Da li ste rekli: “Ovaj covek mora u Haag zato što je pocinio ratni zlocin”, ili ste njegovu ekstradiciju pravdali time što ce Srbiji, ako ga ne isporuci, biti obustavljena finansijska pomoc Zapada?
JOVANOVIC: Govoreno je o svemu. Kada smo isporucili bracu Banovic, objašnjavali smo zašto su optuženi. Isti slucaj je bio sa Šljivancaninom, Stanišicem i svim ostalima. Druga je stvar šta Srbija nije htela ili nije želela da cuje. Nama je bilo važnije da najpre uhapsimo i isporucimo te ljude Haagu, pa tek onda da pokušamo da transformišemo srpsko društvo. Naš pristup je bio drugaciji. To je najlepše ilustrovano kroz onu Zoranovu pricu o žabama. Kada su ga pitali u cemu je tajna njegovog modela tranzicije, rekao je: “Znate, to vam je kao prica o žabama. Svakog jutra kada dodem na posao, nadem punu kofu žaba. Odmah tražim da progutam najvecu i najružniju. Kasnije je sve lakše.” Mi smo to gutali. Društvo se ne može praviti tako što ce vlada sve voditi. Bila je potrebna promena sistema vrednosti. Miloševicev sistem vrednosti je nacet, ali novi nije stvoren.
DANI: Niste imali dovoljno snage?
JOVANOVIC: Zoran to nije mogao da uradi sam. To su morale da urade institucije. Nije mogao da promeni patrijarha, predsednika SANU-a, nije mogao da postavi rektora Univerziteta… Bila nam je potrebna unutrašnja reforma, suštinska i široka – kulturna, ekonomska, politicka i socijalna, a to je bilo daleko izvan energije jednog coveka ili nas nekolicine. Danas Koštunica saraduje sa Haagom zato što ta saradnja ne podrazumeva osudu jedne politike, nego njenih izvršilaca. O tome treba da razmišljamo. Posle 15 godina ludila, još uvek ne postavljamo pitanje odgovornosti naših elita.
DANI: Imate li utisak da, što Koštunicina vlada, najviše zbog saradnje sa Haagom, stoji bolje na Zapadu, to je gora situacija u Srbiji?
JOVANOVIC: To je princip tzv. kriznog menadžmenta, koji je, u odnosu sveta prema našim problemima, zamenio princip izolacije. Paradigmaticnim primerima se dokazuje moc i ispoljavaju slabosti. Tribina na Pravnom fakultetu o “oslobodenju Srebrenice” samo je poruka. Njen efekat se ne može meriti kroz broj prisutnih na toj tribini, vec kroz odsustvo osude i institucionalno distanciranje. Legijina snaga nije u javnoj pretnji jednom sudiji, jer je ta pretnja bila jasna i pre nego što je izrecena. Snaga je u odsustvu osude zvanicnih institucija, ministra pravde, ministra policije. Zoranova vlada je bila napadnuta po svim osnovama. Ova vlada danas može bezbrižno da uništava Srbiju jer se ne osporava ni po jednom osnovu. Ona je prihvatljiva za Crkvu, za nacionalnu inteligenciju, za biznis, za medunarodnu zajednicu. Njih ne interesuje na koji nacin ce se ljudi sa spiska pojaviti u Haagu. Važno je da se pojave.
DANI: Njih ne interesuje to što se sa generalom Lazarevicem, pred njegov odlazak u Haag, slikaju premijer Koštunica i patrijarh Pavle?
JOVANOVIC: To su naša interna pitanja. Dok god mogu da izoluju problem i da kažu da se on odvija unutar Srbije, to ih ne interesuje. Konacno, ni mi nismo pružili jasnu alternativu. U tom smislu, odnos medunarodne zajednice prema Zoranovoj vladi je bio znatno drugaciji. Pristup je bio katastrofalan. To se možda najjasnije videlo na primeru Kosova. Zoran je tokom 2003. inicirao proces finalnog rešavanja kosovskog pitanja. Mi smo u razgovorima…
DANI: U to vreme se – piše Dobrica Cosic – Zoran Đindic s njim cesto vidao i konsultovao oko pitanja konacnog statusa Kosova!? Pošto je lepo savetovao Miloševica kako da “reši status” Hrvatske i Bosne, došao je red na Kosovo!
JOVANOVIC: Jako je ružno to što je Dobrica uradio. To što je rekao nije tacno.
DANI: Šta nije tacno?
JOVANOVIC: Nije tacno to što je napisao u knjizi da je Zoran odlazio kod njega po savet. Baš naprotiv: Zoran se s njim nije sreo 15 godina, ali to je druga stvar… Mi smo videli da ne možemo dalje da transformišemo Srbiju bez rešavanja kosovskog problema, koji je bio na margini svetskih prioriteta. Pocetkom 2003., Zoran izlazi sa politickim porukama da moramo trajno rešiti pitanje Kosova: “Nemojte da gubimo vreme na iluzornoj prici o standardima. Ako se standardi ostvare, status ce biti nezavisno Kosovo. Ako standardi ne funkcionišu, ono ce opet biti fakticki nezavisno, jer tamo više nece biti Srba. Hajde da to odmah sada presecemo!” Odgovor je bio: “Ne, nije vreme. Zašto remetiš globalnu politiku? Vaš trenutak tek dolazi.” Da je svet tada prihvatio Zoranovu inicijativu, danas bismo bili poštedeni agonije s kojom cemo se tek suociti u procesu definisanja pozicije Kosova u odnosu na Srbiju.
DANI: Kako ce se rešiti agonija o kojoj govorite?
JOVANOVIC: Politicke snage u Srbiji su posledica onih politickih ideja na cijem talasu je Miloševic došao na vlast krajem osamdesetih godina. Jezik oficijelne beogradske politike, kada se govori o Kosovu, identican je Miloševicem. To poštapanje mitom je karakteristika i Srbije devedesetih, i Srbije dvehiljaditih. Zato ce to biti agonija.
DANI: Kako bi Srbija danas izgledala da Zoran Đindic nije ubijen?
JOVANOVIC: Mislim da bi Srbija bila u velikim problemima, ali bi ti problemi bili posledica suštinske transformacije društva. Plate u Srbiji ne bi bile vece, ne bismo bili oslobodeni kontroverzi koje su nas pratile, ali bismo bili na korak od cilja. Mi smo ostali na pozicijama na kojim smo bili tog 12. marta. Sa te vremenske distance, gubitak Zorana Đindica se transferiše sa Srbije na ceo region. Razgovarao sam sa Tacijem u Prištini pre mesec dana i on je nesvesno potvrdio tu moju definiciju. Razgovarao sam sa Cavicem, predsednikom Republike Srpske, pre dve godine. I on je toga svestan. Razgovarao sam sa Mesicem, hrvatskim predsednikom, sa Racanom, sa Milom Đukanovicem. Svi su svesni toga. Bilo bi lakše. Zahvaljujuci politickom pragmatizmu, Zoran nikada nije ignorisao realnost. OK! Zemlja je okrugla, i sad – šta da radimo?! U tome je video još jednu šansu. Danas mi živimo svoj život strepeci od onoga što nas ceka sutra. Sa tom politikom i sa tim covekom jedva bismo cekali novi dan.
DANI: Kako Vi cekate novi dan? Imate li svest o tome da ste u opasnosti zbog stvari koje govorite? Zoran Đindic se nije bojao. Pravite li istu “grešku”?
JOVANOVIC: To je pitanje izbora. Zoran nije mogao, nije hteo da živi kao miš, i nacin na koji je otišao poslednja je karika u lancu fatalnih poruka i upozorenja koja je dobijao od prvog trenutka bavljenja politikom. Koliko je samo puta izašao na ulicu a da su mu prethodno javili – ne izlazi, ceka te snajper? Koliko puta je otišao na miting, a da mu je neko rekao – pucat ce na tebe iz mase? Koliko puta je, kao predsednik Vlade, dobio poruku da se planira njegova likvidacija? To više nije pitanje našeg izbora, vec pitanje našeg dobrovoljnog suocavanja sa necim što je neminovno ili pružanje otpora necemu što je mnogo snažnije od nas i što nas može na kraju poražavajuce razoriti. Moramo da kažemo o Kosovu ono što nam u ovom trenutku ne govori ni medunarodna zajednica. Nakon deset godina negiranja Srebrenice, naš predsednik je završio tamo, a za narednih deset godina, pod pritiscima realnosti, neko ce promrsiti kroz zube ovo što ja govorim danas, iako je mnogo pametnije i poštenije reci to sada. Za mene to nije pitanje hrabrosti. Hrabrost je otici u Srebrenicu a misliti drugacije nego što govoriš. Za mene nije hrabrost reci da je u tom projektu ucestvovalo – direktno i indirektno – 28.000 ljudi. To nije hrabrost.
DANI: Šta Vaša porodica misli? Sigurno nije lako živeti sa Vama?
JOVANOVIC: Sve je, ustvari, samo gomila problema. Pokušavam da pobegnem od te animalne crte politike, trudim se da ne mislim, da zaboravim fotografije i poruke koje mi svakodnevno stižu, na telefonske pozive u kojima obaveštavaju moju Jelenu o broju parcele na groblju koju su za mene rezervisali, o tim obracunima sa mojom porodicom… Trenutno razmišljam o dve nedelje odmora koje cu provesti sa Jelenom i Lajfom.
DANI: Osnovat cete stranku u septembru?
JOVANOVIC: Na koraku sam od te odluke, ali to nije pitanje želje, vec potencijala, odnosno pitanje da li ce svi ti moji stavovi sa kojima se ljudi intimno slažu biti previše teški da bi se sa njima zvanicno identifikovali ili ne. Ne mogu da pravim tu vrstu kompromisa.
DANI: I šta mislite – hoce li?
JOVANOVIC: Cini mi se da je za ovih godinu dana postala jasna politicka razlika izmedu mene i onog što radi Demokratska stranka, izmedu mene i onoga što danas simbolizuje Koštunica. Mislim da postoji deo društva koji je spreman da tako nešto podrži. To je samo jedan plus, nasuprot pretnji koje reže iz senke i šalju poruku da je ono što se desilo 12. marta zapravo bio napad na jedan koncept kome nece dopustiti da se tako lako vrati u Srbiju. Sve razlike u srpskoj politici padaju pred našom frakcijom, prema kojoj svi sa otporom jedinstveno nastupaju: radikali, socijalisti, Karic, moja bivša stranka ili Koštunica. Kada bi mogli, Srbiju bi danas podelili na dve stranke: jednu koju bi cinili svi oni i drugu koju bih napravio ja. Tu bi izbor bio jasan.
DANI: Cime danas da motivišete mlade ljude da Vam se pridruže? Koji je za njih kljucni argument?
JOVANOVIC: Život je sam po sebi neuništiv motiv. OK. U problemu smo, ali i dalje živimo. To je pitanje jednostavnog izbora – hoceš li da živiš sa tom manom, ili ceš pokušati nešto da promeniš. Naš suštinski problem nije u tome što mladi ljudi odavde odlaze. Odlazili su i pre 200 godina, ali su se vracali. Ovi idu i ne vracaju se. Da li je nekad Srbija ili ovaj region bolje živeo? Nikada nismo bolje živeli, nikad nismo bili bliži svetu nego što smo to danas, iako se, nažalost, ta bliskost ispoljava kroz tragedije. Pre stotinu godina u Bosnu je mogao samo neko da zaluta. Danas je tamo bilo pedeset državnika iz celog sveta. Realno, uprkos svim problemima, taj svet ciji smo mi deo, cak iako odbijamo to da prihvatimo, jeste tako integrativan. Mi se kao pojedinci oslobadamo apsurda društva u kome živimo. Prvi korak treba da bude nastojanje da svojim društvima damo smisla.
DANI: Najavili ste osnivanje stranke. Koja je najveca žaba koju treba da progutate iz one kofe koja je ostala posle ubistva Zorana Đindica?
JOVANOVIC: Negovanje naših mana kao vrlina. Sve što je pogrešno u Srbiji mi tretiramo kao svoju vrednost i za sve što je loše pronalazimo odgovornost u nekom drugom. Mi neminovnost promene uvek definišemo kao poraz i kao odricanje samih sebe, bez obzira da li je to promena stava o ratu, o poslu, obrazovanju, poziciji religije u našem društvu, promena kulturnog obrasca kojim se definiše Srbija ili nešto drugo. Svejedno! Svaka promena je mana.
DANI: Hocete li uspeti da progutate tu žabu?
JOVANOVIC: Vec sam je progutao i svario. Moram druge da ubedim da to isto ucine. Razgovarala: Tamara Nikcevic
(specijalno za Dane iz Podgorice)
***
Koštunica odveo Srbiju u prošlost
Nezavisne novine, 02.09.2005.
Haški tribunal je osnovan kako bi se pomoglo državama bivše Jugoslavije da zaborave prošlost i sprece njeno ponavljanje, kaže Cedomir Jovanovic, direktor Centra za modernu politiku, prvi covjek Liberalno-demokratske frakcije DS-a i bivši potpredsjednik Vlade Srbije.
Umjesto potpune saradnje i korištenja pružene šanse, tvrdi, vlasti isporucuju haške optuženike kako bi sacuvali svoje pozicije. Kroz tu prizmu Jovanovic gleda i na slucaj Radovana Karadžica kojeg sve cešce i sve više ljudi poziva da se preda.
"Pozivi na predaju Radovana Karadžica koje su nedavno uputili vladika Amfilohije i Karadžiceva porodica su neiskreni", vjeruje Jovanovic.
NN: Zašto mislite da su ti pozivi neiskreni?
JOVANOVIC: Poziv Amfilohija na predaju Karadžica je neiskren, jer mu je predložio da se preda Haškom tribunalu, jer bi mu tamo bilo bolje nego u rupi u kojoj se krije. Nisam primetio da je rekao Karadžicu da treba da se preda kako bi se rašcistilo šta se desilo u Bosni devedesetih godina. Takode mislim da je i poziv Karadžiceve porodice na njegovu predaju manipulacija. To je samo dosipanje ulja na vatru, jer nisam primetio da je iko od njih pokazao razumevanje za ono što se dešavalo u BiH.
NN: Kako ocjenjujete saradnju SCG i BiH sa Hagom?
JOVANOVIC: Cini mi se da se pitanje saradnje sa Hagom svelo na ekstradiciju optuženih u situacijama od kojih direktno zavisi neciji opstanak na vlasti. Moramo se suociti sa suštinom problema i konacno shvatiti da je život važniji od smrti.
Ljudi koji su otišli navodno dobrovoljno u Hag, samo su otišli u novu prekomandu. Oni su do juce bili vojna pošta Srebrenica, danas su vojna pošta Hag i to su uradili u ime opstanka pukih izvršilaca ciji je koncept bio razbijanje jedne sjajne zemlje. Ljudi moraju da shvate da je Haški tribunal napravljen da bi se našim društvima pomoglo i kroz taj proces sprecilo ponavljanje svega što nam se dogodilo.
NN: Kako ocjenjujete nedavno hapšenje Momcila Mandica?
JOVANOVIC: Mandic je bio izvršilac Karadžiceve politike i Krajišnikove volje. To hapšenje pokazuje da se definitivno suocavamo sa istinom što pokazuje i hapšenje Petraca u Grckoj, Mandica u Crnoj Gori, a Miloševic je vec u Hagu. Ljudi ce konacno shvatiti da se iza nacionlnih interesa krila brutalna pljacka.
NN: Smatrate li da ce to obuzdati kriminal na podrucju Balkana?
JOVANOVIC: Kriminal nikada nije poznavao nacionalne ni etnicke granice. Legija i Gotovina su zaradivali za život ubijajuci po Cazinskoj Krajini, Banjoj Luci, Beogradu, Zagrebu i gde god treba, pri tom se sjajno zabavljajuci kao Tudman i Miloševic crtajuci Bosnu na salvetama.
NN: Koliki je danas uticaj Srbije na RS?
JOVANOVIC: Uticaj Srbije na RS se oseca nezavisno od odnosa dve vlade ili predsednika. Mi ovde moramo biti više ekonomski prisutni i svojim primerom pokazati kojim se putevima može afirmisati RS i to na polju obrazovanja, zdravstvene zaštite ili ekonomije.
Medutim, kad pogledate u pravcu Beograda možete videti samo negativne primere. Gradani RS i BiH su platili veliku cenu tako da je obaveza Srbije da pomogne razvoj i modernizaciju regiona.
NN: Može li se uporediti situacija u Srbiji i BiH?
JOVANOVIC: Mnogo je progresivnija atmosfera u BiH i RS nego li u Srbiji. Za mene su prioriteti društva koja se vezuju za prosperitet obrazovanja, nauke, zdravstva, ekonomije... Mislim da je puno pozitivnih pomaka koji se dešavaju u BiH. Mi moramo da pocnemo stvarati društvo, a ne državu. To ce moci da urade politicke snage koji mi sami stvorimo.
NN: Kako izgleda danas situacija u Srbiji za koju tvrdite da ne ide naprijed?
JOVANOVIC: Vlada Vojislava Koštunice je u diskontinuitetu sa onim što je uradio Zoran Đindic i mi prakticno živimo ponovo u prošlosti. Poslednje potvrde za to su povlacenje optužnice protiv Mire Markovic i Marka Miloševica. Gradani Srbije su danas taoci politicke odluke predsednika Borisa Tadica da bude u kohabitaciji sa Vladom Vojislava Koštunice. Sada imamo situaciju da su u Srbiji svi vlast i svi opozicija.
NN: Da li je Koštunicina vlada u krizi i da li su na vidiku novi izbori u Srbiji?
JOVANOVIC: Koštunicina vlada dugo traje jer sve što je u Srbiji loše traje dugo. Tu vladu u zavisnosti od situacije i potreba podržavaju i Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka. Ocekujem da ce izbori biti 2007. godine. U Srbiji danas nema definisanih alternativa sadašnjoj vlasti i zbog toga je liberalno-demokratska frakcija za kratko vreme našla uporište kod velikog broja gradana. Zbog toga cemo uskoro i zvanicno formirati stranku.
***
Balkan crna rupa Evrope
Nezavisne novine, 02.09.2005.
Balkan je najnerazvijeni region u Evropi i lideri SCG i BiH moraju imati brz reformisticki kurs kako bi uhvatili prikljucak s Evropom, ocijenio je na seminaru "Evropa prednosti i nedostaci" Cedomir Jovanovic, koji se održava u Banjoj Luci.
On je kazao da Balkan mora postati region koji funkcioniše na taj nacin što ce balkanske države utvrditi medusobno šta je to što im donosi obostranu korist. Prema njegovim rijecima to se, prije svega, odnosi na ekonomska pitanja.
"Logicno da roba iz Srbije svoje tržište pre nade na Kosovu ili u BiH nego u zemljama zapadne Evrope", istakao je Jovanovic.
On smatra da aktuelna Vlada Srbije nije sposobna za takve reforme, navodeci da je jedina reformisticka vlada Srbije u 20. vijeku bila vlada pokojnog premijera Zorana Đindica.
***
Šta je srpski interes na Kosovu
Faktičko stanje treba podvesti pod pravno
DANAS, 19. septembar 2005.
Evropa prihvata samo nezavisne i suverene države, cije granice su nesporne i od suseda prihvacene. Zato je preduslov evropske buducnosti Srbije, rešenje tog pitanja. Ono ne može biti rešeno bez definisanja statusa Kosova. Rešenjem tih problema bice definisana država Srbija. Završice se raspad Jugoslavije. Onako kako je i poceo - na Kosovu.
Buduci status Kosova zavisi, bar u formalnom smislu, ne samo od stava gradana Kosova i medunarodne zajednice vec i od Beograda. Kažem formalno, jer u vezi sa statusom Kosova, Beograd nece imati suštinsku ulogu. Taj položaj Beograda je posledica dve cinjenice.
Prva je pogrešno vodenje politike koja je svoj najekstremniji vid dobila za vreme Miloševica i otuda je jasan stav medunarodne zajednice da nema povratka na stanje od pre 1999. godine. Ali, i bez tog stava, ocigledno je da postoje politicki, ekonomski, vojnobezbednosni i socijalni limiti srpskog društva i države, koji iskljucuju cak i hipoteticku mogucnost Beograda da upravlja Kosovom. Toga je svesna i vecina gradana Srbije, ali je malo ko spreman da to javno kaže, a pre svega politicke partije i njihovi lideri.
Druga cinjenica je nesumnjiva želja vecine gradana Kosova za nezavisnošcu. Ta njihova težnja je u toj meri vecinska, da time pravi suštinsku razliku izmedu Vojvodine i Kosova, bez obzira na njihov isti ustavni status u republici Srbiji, u trenutku raspada Jugoslavije. U Vojvodini vecunu predstavljaju Srbi i time je legitimna njihova želja da žive u Srbiji, kao što je na Kosovu legitimna želja vecine da ne žive u Srbiji. Tu želju su ostvarili 1999. godine, kada je Miloševic, da bi ostao na vlasti, potpisom na Kumanovski sporazum priznao da Kosovo, "de facto", dakle suštinski, više nije deo Srbije. Vrhovnu vlast na Kosovu sprovode UN i NATO. Rezolucija 1244, kojom je Kosovo "de jure", odnosno formalno, ostalo u Srbiji bio je samo diplomatski ustupak coveku vec optuženom za ratne zlocine u Hagu, da bi okoncao agoniju u koju je uveo Srbiju i njene gradane.
Posle svega, interes svakog gradanina Srbije i Kosova je da se fakticko stanje podvede pod pravno. Još važnije, to saznanje je preovladalo u medunarodnoj zajednici.
Tokom celog dvadesetog veka Beograd i Priština nisu bili u stanju da samostalno i bez posrednika reše probleme koji su pratili odnose srpskog i albanskog naroda. Taj vek je velika propuštena šansa i smatram da ne treba gubiti vreme tražeci danas ono što je izgubljeno juce. Isto važi i za verovanje u reprizu "Dejtona" ili "Rambujea", neke nove medunarodne konferencije na kojoj bi svet rešavao ono što ne možemo mi sami. Mi smo u dva navrata tokom devedesetih godina, bili u fokusu svetskih zbivanja. Danas su medunarodni prioriteti drugaciji.To znaci da ce sudbina Kosova biti rešavana etapno, u procesu koji ce kontrolisati Kontakt grupa, a na kraju verifikovati Savet bezbednosti. Konacni status Kosova je deo evropske perspektive celog Balkana. Otuda je nesporno da je za tu buducnost odgovorna Evropska unija. Težnje vecine gradana Kosova za nezavisnošcu moraju biti uslovljene prihvatanjem evropskih vrednosti od te iste vecine.
Nerešeno državno pitanje u Srbiji koriste konzervativne, antievropske snage prošlosti u politickoj borbi protiv modernista i reformatora. Slicno je i na Kosovu. Mi u Srbiji moramo platiti racune koji su napravljeni u prošlosti. To su, na svoj nacin, ucinili svi uspešni evropski narodi. U ovom trenutku Vlada Srbije to ne želi. Lakše im je da te racune i kamate ostave deci. To je politika održavanja ratne opcije u buducnosti. Takvo stanje je neprihvatljivo i ono se mora promeniti afirmisanjem autenticnih predstavnika srpske zajednice sa Kosova, koji ce definisati politiku bližu interesima Srba koji žive na Kosovu, nego potrebi Beograda da tim ljudima manipuliše.
Put Srbije i Kosova do Brisela vodi preko njihovog istorijskog dogovora. Dogovora o takvom Kosovu koje ce biti oslobodeno policijskog i vojnog terora, o Kosovu oslobodenom aparthejda. Sloboda Kosova pociva na slobodi svakog pojedinca, njegovom individualnom i kolektivnom pravu. Srbi nisu uspeli da naprave takvo Kosovo, zato su ga izgubili. Ta odgovornost i obaveza danas je na kosovskim Albancima. Ne samo albanska politicka elita na Kosovu, vec i obicni gradani moraju da budu svesni da ta odgovornost znaci na prvom mestu samo jedno. Izvuci pouku iz srpskih grešaka. Put nacionalne emancipacije, modernizacije i boljeg života za sve na Kosovu zavisice od odnosa prema manjini kao vrhunskom principu moderne evropske civilizacije. Kada se Srbi na Kosovu budu osecali sigurno i živeli kao, recimo Albanci u Makedoniji, Kosovo ce biti stvarno slobodno. Pomažuci im da naprave takvo Kosovo, Beograd ce na najbolji nacin pomoci i srpskoj manjini koja želi da živi na Kosovu. Time ce Beograd pokazati da je iskreno spreman da prihvati evropske vrednosti . Jer Beograd mora da se suoci sa istinom da Srbi danas bolje i perspektivnije žive u Temišvaru, Ljubljani ili Zagrebu nego u Kruševcu ili Boru. Ispred hrvatske ambasade u Beogradu protežu se isti oni redovi u kojima su Srbi donedavno opsedali ambasade Kanade, SAD, Australije ili Novog Zelanda. Mladi menjaju državljanstvo Srbije za hrvatsku putovnicu. Isto ce se ponoviti pred ambasadama BIH, Albanije ili Republike Kosovo ukoliko se Srbija ne vrati svom putu modernizacije i demokratizacije. Taj put znaci da je Srbija sposobna da uci od Izraela, koji je spoznao da nece ostvariti pravo na slobodnu i demokratsku državu ukoliko to isto ne omoguci Palestincima. Demokratski Izrael je svestan da time pokazuje snagu, a ne slabost.
Svaki Gordijev cvor koji je nasledila iz prošlosti, Srbija mora brzo i hrabro da presece. Mi smo generacija koja treba da iskoristi poslednju priliku.
***
Ne računam na preletače
Dnevnik, 26. spetembar 2005.
Po njegovim recima, „pancir afera” je pokazala i nesposobnost Vrhovnog saveta odbrane za sprovodenje potrebnih reformi u Vojsci, pri cemu, upozorava Jovanovic, nije u pitanju samo odgovornost ministra u ostavci Prvoslava Davinica, "nego i onih koji presudno uticu na kadrovsku politiku VSO".
- Tu prvenstveno mislim na predsednika Srbije Borisa Tadica, koji se pokazao kao zaštitnik ljudi cije su smene prolongirane, kao u slucaju generala Branka Krge, ili kao zaštitnik onih koji objektivno moraju da snose odgovornost za 'pancir aferu', a to su Generalštab i njegov aktuelni nacelnik - izjavio je Jovanovic.
Koliko ce LDF još dugo biti frakcija DS-a i da li možda još uvek racunate na promene u stranci na izbornoj skupštini u februaru?
Prica sa Demokratskom strankom za mene je prošlost. Ono što je ta stranka propustila da uradi dovelo je do formiranja novog politickog mišljenja koje se vezuje za LDF, kao i za onaj deo gradana koji ni u Borisu Tadicu ni u DS-u ne mogu prepoznati svoje interese. Ne znam kad ce biti skupština DS-a, time se ne bavim. A naš je plan da posle ovih izbora u Kuli održimo sednicu našeg saveta i donesemo odluku koja ce nam otvoriti politicku buducnost u kojoj cemo nastupati kao stranka.
Da li ocekujete da se LDF-u prikljuci i deo clanstva DS-a?
Ne vidim puno smisla u pretrcavanju iz jedne stranke u drugu. Onaj ko je do juce cutke realizovao katastrofalnu politiku koja je, kroz kohabiatciju sa DSS-om, uništila sve što smo stvorili posle 5. oktobra, ne može ocekivati naše razumevanje. Ni to što se DS danas ponaša kao da još nije sišla s Fruške gore na koju je otišla pre godinu dana da bi, navodno, dogovorila nacin smene vlade Vojislava Koštunice ne može biti opravdanje za nekog ko ce sutra naprasno progledati i poželeti da prede u našu stranku. Cenim sve ljude u DS-u s kojima sam radio, ali ne mogu da razumem njihovo olako prelaženje preko godina posla i odustajanje od svega onog što je cinilo prepoznatljiv karakter te stranke. Mi smo godinama bili ledolomci, a sad je DS postala statista koji više ne može ni da sakrije sopstvenu nemoc. Zato politika LDF-a mora biti oslonjena na nove ljude, a energiju koja nam je potrebna za menjanje Srbije tržicemo na nekim drugim adresama, pre svega u novim generacijama, a ne u clanstvu DS-a.
Postoji li mogucnost ujedinjenja LDF-a sa vama bliskim strankama kao što su GSS i SDU, te LSV i DHSS iz Pokreta "5. oktobar"?
GSS i SDU sami moraju da odgovore na to pitanje. Mi smo do sad blisko saradivali i svaka opcija je tu potpuno otvorena. Pokret „5. oktobar“ podržavam, dugo smo bili u istom poslu i bilo bi nelogicno raskidati te veze. Ali, ne ocekujem ništa više od toga kad je rec o našim buducim odnosima. Bilo bi loše oživljavati model DOS-a ili nekih koalicija iz Miloševiceve epohe. Srbiji je u ovom trenutku potrebna razumna politicka scena na kojoj ce ljudi znati za koga glasaju.
Znaci li to da ocekujete skore izbore?
Izbore ne ocekujem pre kraja 2006. ili pocetka 2007. godine, zato što su postojecim okolnostima zadovoljni i vlast i opozicija, jer za svaku stranku možemo reci da je jednom nogom na vlasti a drugom u opoziciji. A to je situacija koja odgovara svima, sem Srbiji. Izbori ce uslediti tek posle pregovora o statusu Kosova i definisanja statusa državne zajednice i usvajanja novog ustava, a to su poslovi koji se ne mogu završiti za manje od godinu dana. Ne vidim, medutim, da ce se bilo šta u Srbiji promeniti nabolje ukoliko umesto koalicije Koštunica-Miloševic na narednim izborima dobijemo koaliciju Koštunica-Tadic. Zato mi moramo preseci sve "gordijeve cvorove" sa kojima se naše društvo suocava. Važno je iz fokusa naše politike izmestiti ideologiju krvi i tla i u taj fokus vratiti pitanje obrazovanja, kvaliteta zdravstevnih usluga, kulturnog modela... Trenutna popularnost radikala govori o nespobnosti onih koji treba da ponude alterantivu. Mi smo na izborima 24. septembra 2000. godine, na kojima smo pobedili Miloševica, imali 75 odsto biraca. Na izborima na kojima treba da pobedimo probleme koje nam je Miloševic ostavio za sobom, takode moramo da imamo bar toliko gradana na biralištima, a danas na izbore izlazi izmedu 35 i 40 odsto onih s pravom glasa.
Da li to znaci da racunate na još jedan 5. oktobar?
U svakom slucaju jako je loša teza o postepenim promenama i o evoluciji, jer je to gubljenje vremena. A mi nemamo više vremena i moramo brzo i efikasno rešiti probleme s kojima se Srbija suocava. Ako za to nema spremnosti u institucijama našeg društva, mi moramo uciniti sve da energiju za taj posao pronademo u samom društvu i da je onda kroz izbore uvedemo na sva mesta na kojima danas dominiraju anemicni – od vlade do parlamenta.
Pojela ih „siva zona”
Racunate li na nekog iz Đindiceve vlade u vašoj stranci?
Vec ih ima. A to koliko ce još ljudi iz te i vlade Zorana Živkovica ucestvovati u našoj politici, mnogo više zavisi od njih nego od mene. Neki od njih su svoju buducnost vezali za DS i nestali su u toj sivoj zoni tokom poslednje dve godine, što opet govori o njihovoj politickoj energiji.
B. Dragovic - Savic
***
Izbori u Srbiji na jesen 2006. godine
Dnevnik, 02.10.2005
Lider Liberalno demokratske frakcije Cedomir Jovanovic ocenio je juce da ce izbori u Srbiji biti na jesen naredne godine, “kada se završi poslednja faza pregovora o statusu Kosova i Metohije”.
“Svet nece dozvoliti da se u sred pregovora održavaju izbori u Srbiji, koji bi tako nešto prekinuli”, rekao je Jovanovic u emisiji BK televizije. Prema njegovim recima, izbori ce zavisiti od procesa koji su zapoceti, vezani za status Kosova i Metohije i referendum u Crnoj Gori, “a u kojima medunarodna zajednica igra presudnu ulogu”. Jovanovic je rekao da ce za pocetak kosovskih pregovora biti potrebno “neko vreme da se definiše tehnologija i mesto pregovora”, te da ce, “nakon poslednje faze tih pregovora, biti otvoreno pitanje ustavne definicije zemlje, a potom raspisani i novi izbori”.
Kako je kazao, cilj njegove partije na izborima bice da okupi “svakog istomišljenika u Srbiji koji ce biti spreman da stegne kaiš, koji nikada nece dobiti materijalnu protivrednost za ono što je uradio, koji ce biti deo generacije koja ce moci da kaže da je stvorila normalno društvo”.
“To je veliki posao koji smo zapoceli oktobra 2000. godine, ali ga nismo završili”, dodao je on. Govoreci o borbi protiv kriminala, Jovanovic je ocenio da nije logicno da se ta borba vodi tako što se nova vlast “na najbrutalniji nacin obracunava sa svim onim ljudima koji su, prakticno, oslobodili ovo društvo od kriminala tokom 2003. godine u akciji Sablja”.
U toj policijskoj akciji je, prema njegovim recima, “u policiji smenjeno 700 ljudi, pocišcena su tužilaštva, Vrhovni sud, Okružni sud u Beogradu i niko ko je na bilo kakav nacin bio protagonista te politike nije ostao na svojoj funkciji”.Osvrnuvši se na “slucaj Batic”, Jovanovic je rekao da treba utvrditi ko je stvarno i da li je uopšte pušten iz pritvora clan Jotkine grupe Nenad Jovanovic.
On je kazao da je s Baticem razgovarao te noci kada je bio uhapšen, “jer mu policija nije oduzela telefon u pritvoru”.Jovanovic se zapitao “šta je sa bivšim generalom srpske policije Milanom Obradovicem, ubicama generala policije Boška Buhe, nekadašnjeg pripadnike Državne bezbednosti Momira Gavrilovica i svima onima koji su u bekstvu, a obuhvacena su poternicom za ubistvo predsednika Vlade”. Prema njegovim recima, “zaboravlja se i da je portparol Željka Maksimovica-Make bio Dragomir Nalic, savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice”. ***
Vlast pregovara s kriminacima
B92, 16. oktobar 2005.
Beograd -- Cedomir Jovanovic optužio najviše državne funkcionere da su "u stalnom kontaktu" sa optuženima za ubistvo Zorana Đindica.
Predsednik Liberalno-demokratske frakcije je državne funkcionere optužio i da znaju gde se nalaze begunci optuženi za ubistvo premijera Srbije. Jovanovic je na konferenciji za novinare optužio predsednika Vlade Vojislava Koštunicu, ministra unutrašnjih poslova Srbije Dragana Jocica, ministra pravde Srbije Zorana Stojkovica i direktora BIA Radeta Bulatovica.
Jovanovic tvrdi da oni pregovaraju sa optuženima bracom Milošem Simovicem i Aleksandarom Simovicem, kao i Vladimirom Milisavljevicem, zvanim Budala.
"Imamo veoma jasna saznanja o tim pregovorima, pouzdana i iz istih izvora kao i kada smo tvrdili da se vode pregovori sa Dejanom Milenkovicem. Njima se zauzvrat nudi beg od odgovornosti, jer ih niko ne juri i niko ne pita šta je sa njima, pošto vlast zna gde su", rekao je Jovanovic. Prema njegovim recima, cilj pregovora je opstrukcija sudenja za ubistvo Đindica, jer se ne postavlja pitanje motiva za ubistvo premijera.
Jovanovic je optužio vlast i da pregovara sa porodicima ubijenih voda Zemunskog klana, Dušana Spasojevica i Mileta Lukovica, kako bi bila srušena optužnica za ubistvo Đindica. Predsednik Demohrišcanske stranke Srbije Vladan Batic dodao je da je "u toku priprema montiranog procesa" protiv Cedomira Jovanovica za koji se "vrbuju" porodice voda zemunskog klana da budu svedoci.
Jovanovic je rekao i da se, tokom pregovora sa bracom Simovic i Milisavljevicem, primenjuje "isti mehanizam" koji je primenjen i prilikom predaje prvooptužneog za ubistvo Đindica, Milorada Ulemeka, a da se sa porodicama Spasojevica pregovara na isti nacin na koji je pregovarano sa porodicom Dejana Milenkovica.
"Hapšenje Vulica - cin odmazde"
Cedomir Jovanovic je ocenio da je hapšenje Dragana Vulica, pomocnika ministra pravde u vladi Zorana Đindica, cin odmazde, jer je Vulic potpisao odluku o izrucenju Slobodana Miloševica Haškom tribunalu u junu 2001. godine. Dragan Vulic uhapšen je 29. septembra 2005. godine pod optužbom da je zloupotrebio službeni položaj i odreden mu je pritvor od mesec dana.
"Vulic je politicki zatvorenik i to je cinjenica koja kompromituje vladu Vojislava Koštunice, bez obzira na pocetak pregovora sa EU. Uprkos protivljenju Koštunice i vojnih službi bezbednosti, Vulic je poštovao zakon i medunarodne obaveze i sproveo odluku tadašnje vlade o Miloševicevom izrucenju. Zato je sada u zatvoru", rekao je Jovanovic.
Vulicev branilac Radoslav Bacevic je ocenio da "nece biti teško dokazati nevinost" njegovog klijenta, jer ne postoji nijedan dokaz. "Problem je u tome što je covek u zatvoru da ne bi, tobože, uticao na svedoke. Vulic se tereti za krivicno delo iz 2001. godine i do sada je imao vremena da na njih utice, a treba reci i da, od deset svedoka koje je pozvalo tužilaštvo, Vulic poznaje samo jednog", naveo je Bacevic.
Lider Demohrišcanske stranke Srbije Vladan Batic porucio je vlastima da "u toku sutrašnjeg dana" Vulica puste na slobodu. "U protivnom, organizovacemo proteste i obraticemo se svim medunarodnim institucijama", rekao je Batic, dodavši da su procesi protiv Vulica, generala policije Nenada Milica, bivšeg upravnika Centralnog zatvora Dragiše Blanuše i Dušana Mihajlovica montirani, a da se radi o "osveti zbog izrucenja Slobodana Miloševica".
O firmi Gradimira Nalica
Predsednik LDF-a je rekao i da je preduzece Strejkon sekjuriti Gradimira Nalica, koji je bio savetnik za ljudska prava Koštunice dok je bio predsednik SRJ, osnovano kada se "u glavi Koštunice kristalizovao strah od pobune u policiji". "Osnivanjem Naliceve firme vlast je legalizovala paravojnu jedinicu sastavljenu od ljudi iz šume i onih koje smo najurili iz Jedinice za specijalne operacije", rekao je Jovanovic, koji je i bivši potpredsednik Vlade Srbije.
Jovanovic je naveo i da je osnivanjem Nalicevog preduzeca za obezbedenje formiran "paralelni sistem" koji bi trebalo da zaštiti politiku Koštunice, jer premijer Srbije "ne može u potpunosti da se osloni" na Vojsku SCG koja je u haosu", na BIA-u i na policiju.
Predsednik LDF-a je pozvao Nalica da kaže koja je funkcija njegovog preduzeca, i rekao da mora da bude utvrdeno kojom vrstom naoružanja raspolaže ta agencija za poslove obezbedenja.
***
Obračun sa Srbijom prošlosti
Blic, 4. novembar 2005.
Svaki Gordijev cvor koji je nasledila iz prošlosti Srbija mora brzo i hrabro da presece. Liberalno-demokratska partija se formira da bi taj posao bio završen, objašnjava Cedomir Jovanovic ciljeve stranke koja ce sutra zvanicno stupiti na politicku scenu Srbije.
- Cinjenica je da smo prva stranka koja se formira od 12. marta 2003. Želimo da okupimo ljude sa modernim, evropskim, gradanskim i liberalnim idejama koji su se posle ubistva Zorana Đindica osetili poraženim - kaže on.
Kakve su vam šanse da udete u parlament? Istraživaci vam daju od dva do 14 odsto glasova jer neki „ne bi da glasaju za Cedu, ali im se svida politika za koju se zalažete“?
- LDP treba da zavisi od svog rada. Imamo dovoljno hrabrosti u davanju odgovora i sposobnosti da ih realizujemo. Važno mi je da zavisimo od toga, a ne od mišljenja nesposobnih politicara koji takvim komentarisanjem LDP samo još jasnije pred nama pokazuju nesposobnost i strah. Vodio sam izborne štabove DS i DOS i na isti nacin sam osporavan. Govorili su da nemamo šanse. Iste reci slušam i danas. Stvarno su nas vratili u 2000. godinu. Naš cilj je stvaranje efikasne organizacije koja ce biti u stanju da do narednih izbora razvije koncept nove i potpuno drugacije politike radikalnih reformi. Mi smo za berzu a ne za kolhoz, bez kompleksa izlazimo na politicko tržište u Srbiji.
Znaci, vi ste alternativa politikama DSS i DS?
- Nemam vremena za Koštunicu, Tadica, Šešelja, Miloševica. Nemam ni za sebe. Toliko smo toga propustili da hocu da razmišljam samo o onome što u Srbiji LDP treba da uradi. Moj odgovor bice plan deset reformi koji ce Srbiju potpuno transformisati. Moramo promeniti i politicku filozofiju i politicku orijentaciju Srbije. U centru naše politike je gradanin. Suština slobode mora se meriti stepenom uticaja coveka na sopstveni život i ostvarenje svake licne potrebe koja ne ugrožava necije ljudsko pravo. Od prava na politicku autonomiju ili tržišnu ekonomiju do prava na socijalnu pravdu. Rešenje za Vojvodinu ne tražimo u Ustavu iz 1974. godine. Ne pristajemo da živimo u buducnosti koju ureduju modeli socijalistickog društvenog uredenja koje je nestalo krajem prošlog veka. Vojvodani treba slobodno da odlucuju o Vojvodini. Mi u ta rešenja verujemo zato što ce ih donositi ljudi koji su svojim radom Vojvodinu napravili najboljim delom Srbije. Zato što nam je do tog dela Srbije stalo, želimo još bolje uslove za one koji tamo žive. Vojvodani treba da imaju izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast da bi mogli uticati na svoj život. Insistiracemo na principima na kojima je insistirao i Đindic u nameri da menja Srbiju, a to je nemoguce bez radikalnog obracuna sa Srbijom prošlosti. Antihaški lobi koji upravlja Srbijom mora biti uništen kao što smo se obracunali sa organizovanim kriminalom u martu 2003. godine. Da bismo dovršili tu petooktobarsku dužnost, potrebni su nam svi pošteni policajci, sudije i tužioci koji su u „Sablji“ cistili društvo. Genocid treba nazvati genocidom kako ne bismo bili proglašeni nacistima 21. veka. Nema razlike izmedu slika Aušvica i Srebrenice. Razlikuju se samo po tome što su ove poslednje u boji - to nisu radili pojedinci, vec predsednici, generali i hiljade „patriota“ sa kojima se moramo suociti kako mi ne bismo nestali a oni opstali.
Sa kim ste spremi da napravite savez pred izbore?
- LDP ne bi bilo bez podrške GSS, SDU i nevladinih organizacija i gradana. Spreman sam da budem partner svakome ko prihvata program brzih, radikalnih reformi. I istovremeno nismo spremni ni na kakav kompromis oko toga.
Da li je moguca saradnja sa DS, ako se ima u vidu da dobrim delom strukturu stranke gradite na njihovom clanstvu?
- Ne mislim da treba da se distanciramo od onih koji u nama vide efikasniju stranku od DS ili bilo koga drugog. Nije problem to što nam prilaze njihovi dojucerašnji clanovi ili biraci. Problem koje stranke u Srbiji imaju sa LDP je naša konkurentnost. Energija, svežina, optimizam, ambicioznost sa kojom uspevamo da motivišemo ljude kako bi iskoristili svaki atom pozitivne energije. Ipak, nacin na koji je partija organizovana jasno govori o našoj nameri da u politiku uvedemo novu generaciju koja se nece ponašati kao da svet pocinje od nje.
Ko su ljudi koji ce pored vas voditi LDP?
- O tome skupština odlucuje sutra. Bice predloženo Predsedništvo u kojem svoje mesto traži osam najbližih saradnika Zorana Đindica iz perioda njegovog rada u Vladi ili DS. Uz nove politicare koji ce se tek dokazati imacemo sjajan tim. Hardver koji ce dobiti softver kroz angažman ljudi poput Vladimira Gligorova koji nam je izradio ekonomski program.
Hoce li još neki poslanik DS preci u vaše redove. Spekuliše se da ce to uciniti Gordana Comic i još dvoje poslanika DS, a da ce slicno postupiti i Nataša Micic i Žarko Korac?
- Cenim sve te ljude. Puno toga smo uradili zajedno da bih danas od njih okrenuo glavu. Ipak, svako odlucuje za sebe. U mom slucaju to konkretno znaci da svakog od ljudi koje ste pomenuli gledam drugacije. I sa njima cu rado saradivati. Najmanje mi je tu važno ko je u kojoj stranci. Konacno, necu svoju politiku da krijem iza kulisa koje stvaraju prebezi. Necu da se ponašam kao Koštunica, Tadic, Karic ili Dinkic. Neka Srbija i na tom pitanju može da vidi razliku.
Ali vaš cilj je obaranje Vlade. Kako drugacije da to uradite?
- U Skupštini sigurno ne. Svi su oni tamo jedna stranka. Ne samo po otporu prema nama vec i po odgovorima koje daju na Kosovo, Hag, odnose sa Crnom Gorom. Po mentalitetu i nacinu na koji se ponašaju. Moja poruka svim ljudima koji žele moderno društvo jeste jednostavna - podržite LDP. Bice više korisne energije našoj strani i manje destruktivne na njihovoj. Tek sa tom promenom bice omoguceni vanredni izbori.
Nikola M. Jovanovic ***
Ne plašim se ni Lenjina ni Blera
VREME, novembar 2005.
Lider Liberalno demokratske partije o Kosovu, Crnoj Gori i Vojvodini, manjinama i ženskim pravima, "antihaškom bratstvu", SANU-u i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Idolima, Vesni Pešic i Zoranu Đindicu i svojoj levicarskoj opredeljenosti
Cak su i najstroži kriticari Liberalno demokratske partije primetili da su u subotu, na osnivackoj skupštini stranke ucesnici demonstrirali ogromnu energiju i strast, kakve odavno nisu videne na nekom politickom skupu. Odakle takva energija u vremenu opšte depresije i kakva su ocekivanja od formiranja stranke, za "Vreme" objašnjava njen predsednik Cedomir Jovanovic.
"Uprkos svim problemima u kojima se Srbija nalazi, unutar našeg društva postoji puno pozitivne energije koja u ovom trenutku ceka neku vrstu politicke artikulacije. Ta energija je marginalizovana kroz devetnaestovekovni projekat politicke sabornosti, retro-meltingpot koji je za svoj cilj imao kreiranje nekog srednjeg puta. Problem je dublji i izazov veci ako prihvatimo cinjenicu da je destruktivna energija postala naš oficijelni mejnstrim, a da je sve ono što je referenca normalnog života bilo u drugom planu. LDP je svoju politicku poziciju izgradio na uverenju da te dve Srbije koje ocigledno postoje zauzimaju nelogicne pozicije i da je tu potrebno nešto promeniti", kaže Jovanovic.
" VREME ": Da biste nešto promenili , morate imati podršku biraca . Kako mislite da dodete do te podrške ako izlazite sa nepopularnim stavovima , kao što je tvrdnja da je Srbija na Kosovu 100 godina bila prisutna terorom ?
JOVANOVIC : Nije moj posao da razmišljam o popularnosti i nepopularnosti. Moj posao je da u svakom trenutku krajnje racionalno definišem politicki put koji ce gradanima omoguciti da žive normalno, da ostvare svoje interese. Zbog toga kažemo da menjamo orijentaciju ove zemlje, da u fokus politike stavljamo ljudski život. Kad govorimo o Kosovu, o Hagu, Crnoj Gori, potrebi emancipacije žene u našem društvu ili promeni cudnog odnosa prema manjinama, ne radimo ništa drugo sem što dokazujemo da je Zemlja okrugla. Ono što je razlika izmedu Galileja i nas jeste u tome što je faktor vremena Galileju išao u prilog, a sa našom zajednicom to nije slucaj. Svaki izgubljen dan nakon 15 godina destrukcije i dva veka tumaranja ima užasnu cenu. Kako cemo doci do biraca? Ne treba potcenjivati Srbiju. Kao što postoji jedan deo našeg društva koji je zbog užasnih pritisaka i nespremnosti da se suoci sam sa sobom uvek sklon populizmu, tako postoji jedan pragmatican, racionalan deo Srbije, na kome smo gradili opstanak naših politickih vrednosti tokom Miloševiceve epohe i termin modernog društva koji smo stvarali od oktobra 2000. godine. Ti ljudi vrlo dobro znaju istinu i o Kosovu i o Hagu i o Crnoj Gori. Ti ljudi razumeju suštinu tranzicije i potrebu ustavne redefinicije zemlje. Ono što je bio problem jeste zapravo cinjenica da se tim ljudima niko nije obracao, zbog toga što oni jesu u totalu manjina. Ali ja mislim da u politici ne smete zanemariti cinjenicu da su prakticno svi revolucionarni preokreti – ne govorim o oružanoj, nego o idejnoj revoluciji – da su oni bili posledica jedne kreativne manjine.
Vaši kriticari kažu da se sad odricete Kosova , a da niste bili spremni da na to što nazivate istinom ukazujete dok ste bili na vlasti .
Ako analiziramo našu politiku, onda cemo videti da nije bilo nikakvih nelogicnih zaokreta. Godine 2001. tražili smo od Srba da ucestvuju na kosovskim izborima, 2002. zapoceli smo dijalog sa kosovskim Albancima, 2003. je Zoran Đindic prakticno ubrzao proces rešavanja kosovskog problema, skrecuci pažnju na njega u trenutku u kome niko nije imao razumevanja za tako nešto. Moja politicka obaveza je da u skladu sa svojim politickim uverenjima i u skladu sa onim što ja prepoznajem kao interes društva nastavim to da radim. Ono što treba da bude jedini kriterijum u tome jeste kompatibilnost tog rešenja sa modernim svetom ciji deo želimo da budemo.
Naš pristup Kosovu je krajnje racionalan. Taj projekat nezavisnosti, na kome insistira Priština, iskljuciv je u istoj meri kao i onaj na kome insistira zvanicni Beograd. Razlike su samo u cinjenici da ce se Srbi pre suociti sa negativnim efektima tog pristupa nego Albanci. Mi danas Kosovo moramo tretirati na drugi nacin. Želimo da pregovaracka pozicija Beograda bude zasnovana na ciljevima koji ce predstavljati politicke vrednosti u buducnosti. Ti ciljevi su u vezi sa pozicijom gradanina na Kosovu. Onog trenutka kada se izgradi gradansko društvo na Kosovu, mi cemo moci da kažemo da smo trijumfovali. Ako danas Srbi zajedno sa HDZ-om biraju hrvatskog premijera, ako u predsedništvu BiH sede Srbi, Hrvati i Bošnjaci, zašto je onda nemoguce poverovati da ce se za pet ili deset godina u koaliciji srpske i albanske partije formirati vlast koja ce upravljati Kosovom, u skladu sa interesima gradana koji tamo žive. I protiv interesa onih koji bi da u naše ime Kosovo brane politikom koja je Beogradane dovela do toga da zavide što ne žive u Temišvaru ili nemaju babu sa Korduna pa ne mogu tražiti hrvatsku domovnicu i putovnicu kao kartu u jednom pravcu. Dva K koje tražimo za Srbe na Kosovu – konstitutivnost i konsenzualnost – bice vrlo brzo novi plan Z4 i mene to ne zadovoljava. Insistiracu na njemu do pocetka pregovora. Posle toga ne. Kosovo više nece biti naša tema. Zbog onih koji ga brane kao Miloševic. I naravno da cemo pobediti kao i 1999. Bice to nešto poput dobrovoljne predaje. Crkve ce zvoniti, popovi ce pevati, politicari ce dosledno i dostojanstveno gledati u sutra.
U programu LDP - a kaže se da ce Crna Gora realizovati projekat nezavisnosti , a za Srbiju je važno da joj bude partner u tom projektu . Kako bi Srbija trebalo da bude partner i šta je u tome njen interes ?
Ne mogu da prepoznam interes Srbije u konfliktu sa Crnom Gorom, niti bilo kakvu korist za Beogradanina ukoliko dode do sukoba izmedu nekog ko želi da živi u savezu sa Srbijom i onog ko misli da Crna Gora treba da nastavi svoju buducnost nezavisno od Srbije, to jest u nekom novom politickom aranžmanu. Za mene to nisu nacionalna pitanja, vec demokratska. Isti je slucaj bio i sa bivšom Jugoslavijom. Ona se raspala na nacionalnom kontekstu zbog toga što nije bilo demokratskog potencijala. Prirodno je omoguciti ljudima da se izjašnjavaju o svojoj buducnosti i u tome Beograd treba da bude partner Podgorici. U suprotnom ce se ponoviti istorija. Podgorica posle Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja. Da li zaista Srbija treba da se suoci sa svojim granicama tek kroz poraze sa svima koji odlaze i donose ono što im pripada? Mislim da ne.
Na osnivackoj skupštini rekli ste da rešenje za Vojvodinu nije u Ustavu iz 1974 , ali nije bilo baš najjasnije šta po vašem mišljenju rešenje jeste .
Ne treba nam model star 30 godina. Potrebno nam je rešenje za buducnost. Ne ono što je bilo 1974, vec ono što ce svoj puni smisao dobiti 2034. To je vizija. U njoj se kroz ustavnu redefiniciju zemlje menja njena politicka orijentacija. Gradani u Srbiji moraju biti slobodni a Srbija mora biti društvo slobodnih pojedinaca koji odlucuju. U slucaju Vojvodine to znaci da gradani treba da imaju mnogo veci uticaj na sve segmente života na koje uticaj nemaju, a sposobni su da kroz taj uticaj modernizuju svoje okruženje i stvore uspešniju sredinu. Vojvodina je najuspešniji i najkontrolisaniji deo Srbije, ali je i najviše propadala tokom ovih 15 godina. Ako imamo te dve cinjenice, onda je jasno da Vojvodani moraju imati punu slobodu u kreiranju izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, da moraju imati punu slobodu u vodenju, recimo, fiskalne politike. Jer su u tome bolji od države. To nije razbijanje Srbije. Meni nije normalno da poslanik iz Novog Sada bude kompetentan da u Beogradu bira sudiju, a nije kompetentan da to isto uradi u Skupštini Vojvodine. Sve napetosti koje postoje u Vojvodini zapravo su posledice egzistencijalnog eksploatisanja Vojvodine. Ako neko živi na racun onih koji su bolji, onda hajde da kažemo da nije vreme samo za restrukturiranje EPS-a ili NIS-a, vreme je i za restrukturiranje onog dela društva koji misli da ce u nedogled da opstaje tako što ce parazitirati na racun nekog drugog. Mi govorimo o borbi protiv siromaštva. Govorimo o osposobljavanju ljudi za život. Mislim da to treba da bude naš prioritet i na takav nacin prakticno cemo se suociti sa modelom koji ce biti ostavariv ne samo na prostoru Vojvodine nego u bilo kom drugom kraju. To ne znaci podelu Srbije ili njenu nelogicnu regionalizaciju, to znaci prepuštanje citavog niza nadležnosti gradanima zato što u njih verujete.
Jedan od najcešce pominjanih termina na osnivackoj skupštini LDP - a bio je " antihaško bratstvo ", za koji kažete da vlada Srbijom . Ipak , upravo je za vreme vladavine Koštunicine vlade veliki broj haških optuženika stigao u Ševeningen .
Danas Srbijom upravlja antihaški lobi. Sistem vrednosti na kojem je izgradena Srbija u 2005. godini jeste sistem vrednosti kojim se izbegava suocavanje sa politikom zlocina. Ono što se sa Srbijom desilo u Miloševicevoj deceniji zapravo je bilo posledica koncepta koji je pocivao na uverenju da se srpsko nacinalno pitanje mora rešavati prioritetno i onako kako je i nastalo – kroz ratne sukobe i kroz deobe. To je koncept koji je imao i svoje ideologe u okviru nacionalne inteligencije koja gravitira ili jeste deo SANU-a. Toj ideji su sistem dali politicari. Taj koncept su ostvarivali generali, a smisao mu je dala crkva. Ako zaista želimo da promenimo Srbiju, onda se moramo suociti sa politikom zlocina.
To je u ovoj fazi našeg društva nezamislivo za one koji su na vlasti zato što su i oni deo tog koncepta. Saradnja sa Hagom odvija se tako što se oni koji su do juce bili vojna pošta Srebrenica šalju za vojnu poštu Hag. Juce su bili topovsko meso i danas su, i to treba da budu sutra u ime fantomskog nacionalnog interesa.
Zato Lazarevic odlazi u Hag sa prijema kod premijera i patrijarha, a ne onako kako je to bilo u periodu naše vlasti, kada se odlazilo u Hag sa lisicama na rukama. Zbog toga je hapšenje Miloševica bilo državni udar. Time je pokazana naša spremnost da se suocimo sa politikom zlocina, odnosno sa državom zlocina. Ono što se danas dešava jeste dobrovoljna predaja jer se to radi u ime iste ideje zbog koje su i pokrenuti ratovi sa ciljem da se izbegne utvrdivanje odgovornosti za politiku zlocina. Mi ne smemo da budemo nacisti XXI veka, a to cemo postati ako budemo bežali od cinjenice da se slike Srebrenice od slika Aušvica razlikuju samo po boji.
Toj vašoj prici o vladi koja vodi unazad kriticari suprotstavljaju argument da su upravo u toku pozitivni procesi , kao što je pocinjanje pregovora sa EU - om .
Mislim da je pozitivna studija o izvodljivosti bila sjajna vest. Ali to je mnogo više izraz ocajnickog nastojanja Evrope da nas kroz pozitivan pristup uvede u proces u kojem ce na drugim osnovama biti rešavani krupni problemi nego što je izraz kompetentnosti aktuelne vlasti da zaista bude ta koja ce reformisati Srbiju. Izgubili smo dve godine zbog otpora koji su postojali unutar same Srbije prema ideji evropskih integracija. Ono što nam se danas dešava zapravo je idealizovanje te Evrope i nudenje nje kao konacnog ishoda puta kojim nas vodi oficijelna politika. Ali, ne možete biti deo Evrope ako se prvo obratite Sinodu, sa svojim politickim stavovima, a dve nedelje nakon toga parlamentu koji vas je izabrao. Ne možete biti deo Evrope ako u svakom trenutku pobegnete pod patrijarhovu mantiju, nespremni da preuzmete odgovornost za ono za šta je morate preuzeti kao politicar. Iluzija je da možemo da odemo u Evropu. Mi moramo da stvorimo Evropu ovde, a da bismo stvorili Evropu ovde, moramo da je razumemo. Treba da shvatimo da Turska u ime evropske buducnosti mora da se vrati u duboku prošlost i prizna genocid nad Jermenima iz 1912. godine. Pa i mi to treba da uradimo sa našim krvavim nasledem. Moramo da prestanemo da gledamo ljudima u krevet, na primer, jer se to ne radi nigde u Evropi. Moramo da izgradimo drugaciji odnos prema ženi, moramo da afirmišemo nauku, da shvatimo da je kodeks nekih gradanskih sloboda i prava ucitan u vaspitanje, a ne u neki zakon koji se citira onda kada se to pravo ospori. Moramo da imamo tržišnu ekonomiju, a ne poznofeudalnu, moramo da imamo berzu umesto kolhoza. Moramo da imamo tranziciju koja je nemilosrdna, ali je zbog toga brza, i društvo koje je pravedno, umesto države koja nas prakticno drži na veštackim plucima i na takav nacin ucenjuje.
Tvrdite da bi neke druge snage trebalo da vode društvo . Prema nekim tumacenjima , medutim , formiranjem LDP - a razbijate demokratski blok i prakticno idete naruku radikalima .
U Srbiji mora da postoji tržište politickih ideja. Ono što mi remetimo jeste zapravo proces stvaranja jedne politicke vrednosti u Srbiji, koju ce ostvarivati svi, bez obzira na to da li su levica ili desnica, da li su monarhisti ili republikanci. Zato se naspram nas nalazi u idejnom smislu samo jedna stranka. I što se mene tice, demokratski blok nikada nije postojao, osim ako se demokratskim blokom ne može nazvati to jedinstvo cetnika i partizana, popova i komesara, koji s Ravne gore skacu na Mokru goru i nazad, pod parolom da je to zapravo put u Evropu. Mi treba politicki da se razlikujemo i to mora biti jasno. Te politicke razlike, nažalost, danas nisu razlike u putevima do jednog cilja, te politicke razlike su u razlicitoj orijentaciji. Taj problem ne može biti rešen tako što cemo mi reci – hajde da se više ne razlikujemo. Ne možemo da budemo jedinstveni, jer to jedinstvo ne može biti izgradeno pre konacnog rašcišcavanja izmedu Srbije prošlosti i Srbije buducnosti, pre nekog novog simbolicnog 5. oktobra. Jer ono što za nas predstavlja 5. oktobar, to za jedan deo Srbije predstavlja 12. mart. I pošto je ishod nerešen, trebalo bi da i naši odnosi budu takvi. Ja s tim ne mogu da se složim. I ono što je mnogo važnije, s tim se ne slaže i znatan deo našeg društva. Zbog toga se u politickom prostoru Srbije danas krece svega 30 odsto biraca.
A gde vi vidite svoje birace ? Da li sa ovako radikalnim stavovima možete da privucete one koji su bili neopredeljeni , ili su bliži istini oni koji kažu da cete pocepati DS kao što ste pocepali grupu Idoli na pola ?
Ne. Mi smo pokazali da postoji i druga polovina. I Idola i DS-a i našeg društva. I da ta polovina ne misli da treba da statira u svom životu zbog toga što bi drugi to hteli jer žive na naš racun. Vidim birace u Srbiji koja je spremna da se takmici, koja Evropu vidi kao izazov, a ne kao utopisticko verovanje da ce se u okviru nje pre i lakše ostvariti ideja života na tud racun. Želimo da igramo utakmicu u kojoj cemo dati koš više, a ne utakmicu u kojoj cemo primiti koš manje. I ipak igramo za sve. To je ono što LDP cini suštinski drugacijom strankom.
Đorde Đukic , poslanik DS - a u Skupštini SCG , pristupio je vašoj stranci . Ocekujete li još prebega ?
Mi svoju buducnost ne smemo i ne želimo da gradimo na prebezima iz drugih stranaka. I tu treba da se razlikujemo od Tadica, Koštunice, Nikolica ili Dinkica i Labusa, koji su tome povremeno bili skloni. Đorde Đukic je imao drugacije motive, objasnio ih je recenicom da su njegova deca u LDP-u i da on ne može da bude na suprotnoj strani. Mislim da su to razumeli i ljudi koji su s njim radili u Skupštini.
Da li je Vladimir Beba Popovic na tim idejama ? Nema ga u organima stranke .
Svi ljudi koji su bili deo tog politickog projekta i danas su s nama, svako na svoj nacin. Vladimir Popovic živi u inostranstvu, zato što mu to nije dozvoljeno u Srbiji. Žao mi je što je to tako. Ali LDP postoji da bi se izmedu ostalog i ta cinjenica promenila.
Kao partneri LDP - a najavljeni su GSS , SDU , DHSS , LSV ... Da li je na pomolu i nešto više od partnerstva ? Pominjalo se ujedinjenje sa GSS - om i SDU - om .
Mi moramo biti sposobni da iskoristimo svaki atom pozitivne energije koji postoji u Srbiji, što znaci da moramo naci najfunkcionalniji oblik saradnje sa strankama koje imaju iste politicke stavove, kao i sa nevladinim organizacijama i gradanima. Od GSS-a i drugih stranaka zavisi kakva ce biti ta saradnja. Svaki naš dogovor mora biti politicki efikasan i koristan za ljude kojima se mi obracamo.
Skup u subotu završili ste podizanjem knjige Zorana Đindica . Zar ne bi trebalo da drugi , na osnovu vaših postupaka , zakljuce da li ste Đindicevi naslednici , a ne da sami to tvrdite ? Jer , ima i drugacijih mišljenja . Vesna Pešic tvrdi da je LDP na poziciji GSS - a , da namece stav da je Đindic bio na toj poziciji , a da to nije tacno ?
Za mene nije prihvatljivo da poštovanje prema Zoranu Đindicu iskazujemo tako što o njemu cutimo. Moj savet svakome je da pocne da citira ideje Zorana Đindica, da pocne da radi na nacin Zorana Đindica i u pravcu cilja Zorana Đindica. Ali ne možete ocekivati od mene ni od bilo koga u LDP-u da cuti o 12. martu. Zoran Đindic je ubijen da se ne bi ostvarila politika u kojoj je on bio simbol života miliona ljudi. Nakon tog dana Srbija je ocišcena od svake ideje koju je personifikovao taj covek, od njegovih saradnika, tu najmanje mislim na sebe, a gradani koji su delili te politicke vrednosti su marginalizovani. Što se mene tice, najprirodnije je da sa knjigom sa kojom sam izašao iz DS-a na skupštini 2004, zakoracim u LDP. Motiv mi je jaci kad vidim da te knjige nije bilo na Sajmu knjiga, naspram bezbrojnih edicija Karadžica, Miloševica, naspram antisemitske histerije i fašisticke propagande. Mi smo bili saradnici tog coveka i nemamo pravo da budemo naslednici, ali zato moramo završiti ono što smo zajedno zapoceli. Politicko naslede o kome govorite pripada Srbiji buducnosti i njoj zasad ostavljamo crnu rupu.
Šta sa ocenom o falsifikovanju Đindiceve pozicije ?
Ako je falsifikat to što mi radimo, neka Vesna Pešic ili bilo ko drugi ponudi original. I to ce biti neka verzija tržišta. Ovako mi sve lici na komandnu ekonomiju u kojoj su podeljene uloge pre nego što su neki od nas i rodeni i to tako treba da bude. Od 1945. do 3045. Što se mene tice, mi svoju buducnost ne gradimo na ekskluzivnom pravu da tumacimo Zorana Đindica. Bio bih srecan kada bi svaki covek u toj licnosti prepoznao neki svoj autentican interes. Ali zbog toga što je danas u Srbiji uspostavljen sistem vrednosti koji ohrabruje njegove ubice, ne možete ocekivati od mene da cutim ili da se distanciram onako kako to cine mnogi koji ga se sete samo u nekim protokolarnim situacijama, onda kada polože venac na njegov grob, ili ga citiraju na nekoj partijskoj konvenciji. Bežanje od Zorana Đindica bilo bi bežanje od nas samih, baš kao što bi insistiranje da iskljucivo na ideji Zorana Đindica nešto napravimo bilo neodgovorno.
Odabrali ste crvenu boju za svoj simbol , da li se plašite da ce vas proglasiti boljševicima ?
Ne plašim se. Ni Lenjina ni Blera koji mi je mnogo bliži. U Srbiji ste ekstremista ako mislite drugacije od vecine. Naši kriticari su uspeli u gotovo neverovatnom – kroz odnos prema nama i kritiku onog što radimo poistovetili su se i sledbenici Radovana Karadžica i oni koji dele stavove Džordža Sorosa. To je ta idejna kohabitacija koja nas je dovela u poziciju ekstremista koji se dezavuišu poredenjem sa francuskom revolucijom ili Makijavelijem. Mene to zabavlja. Crvena boja je super! Licno sam levicar i mislim da u ovom vremenu u kome živimo i nemamo puno izbora: ili levo ili desno. Ili liberalno ili konzervativno. Ili cemo pod patrijarhovu suknju, s kandilom u ruci, ili cemo modernizovati ovu zemlju sklanjajuci gvozdenu zavesu koja nas je odvojila od svega normalnog — izmedu ostalog i crvene boje.
piše: Vera Didanovic
***
Od obracunavanja do glorifikacije
Kaziprst, B92, 26.02.2006.
Čedomir Jovanović: Veoma je važno danas na kakav način će se staviti tačka na slučaj Ratka Mladića. Da li će to biti demonstracija naše spremnosti da se mi obračunamo sa tom politikom prošlosti ili će to zapravo biti izraz glorifikovanja patriote i nacionalnog junaka koji se žrtvuje u ime svih nas? Znači, ko treba da uhapsi Mladića? Mladića treba da uhapsi koalicija koja mu je stavila generalske epolete i koja ga je tapšala po ramenu u Srebrenici ’95. godine.
Gost: Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije
Novinar: Suzana Trninić
B92: Razgovaraćemo o nekoliko političkih tema u narednih pola sata, da krenemo od već treći dan najaktuelnije priče o Ratku Mladiću. Upoznati ste, verujem, sa nekoliko verzija ’slučaja Mladić’ – |
