Žarko Korać

Prečice:
Saopštenja
ZADNJI ČIN PROPALOG SRPSKOG PROJEKTA
Socijaldemokrate u Srbiji međusobno se osporavaju
Crkva na Rumiji
Ruženje suseda
Prevremeni izbori kao jedino rešenje
IZLAGANJE U NARODNOJ SKUPŠTINI SRBIJE, POVODOM PREDLOGA REZOLUCIJE O KOSOVU
Još me prisluškuju
Izvinjenje - Koalicija
Afera kofer
Dan evrope
POBEDA I PORAZ
POSTREFERENDUMSKE MUKE

Saopštenja

Beograd, 02. avgust 2005.

Socijaldemokratska unija sa najvecom zabrinutošcu konstatuje da je došlo do naglog pogoršanja odnosa Srbije i njenih suseda, Crne Gore i Makedonije. Ponašajuci se kao talac crkve, Vlada Vojislava Koštunice crkvene sporove pretvorila je u medudržavne.

Umesto saradnje, na delu je hajducija: prizemljuju se iznajmljeni avioni, a vojska bez dozvole postavlja limene crkve na planinske vrhove. Po dobro oprobanom Miloševicevom receptu, svoju nelegitimnost Vlada Srbije kompenzuje zapaljivom retorikom i sumanutim potezima, koji ce unazaditi jedva uspostavljene dobrosusedske odnose u regionu.

Gradani Srbije ponovo su taoci jedne slabe Vlade, koja više nema nikakav kapacitet da zemlju vodi napred.

Beograd, 21. jun 2005.

Poslednjih dana naša javnost suocena je sa sve više cinjenica koje ukazuju da je 1991.godine u malom slavonskom selu Antin pocinjen težak zlocin.

Tražimo od specijalnog tužioca da hitno pokrene istragu koja ce jasno da odgovori na pitanje ko je pocinio ovaj zlocin, koji se zataškava vec 14.godina, i tražimo suocavanje njegovih pocinioca sa zakonom.

Posebno insistiramo da Ministrastvo odbrane Srbije i Crne Gore javnosti saopšti sve relevantne cinjenice o ovom zlocinu umesto da ih zataškava jer time ono postaje saucesnik u onome što se dogodilo.

Beograd, 8. jun 2005.

Socijaldemokratska unija traži od institucija koje vode brigu o zaštiti životne sredine u Srbiji, da javno odgovore da li je tacno da je NIS uvezao naftu sa preteranom kolicinom sumpora? Ukoliko je to tacno, onda su gradani Panceva bili zdravstveno ugroženi prilikom prerade te nafte, za šta neko treba da snosi odgovornost.

Zato tražimo hitnu istragu, jer se ne radi samo o korupciji, vec i ugrožavanju zdravlja, što je poseban oblik kriminala.

* * *

ZADNJI ČIN PROPALOG SRPSKOG PROJEKTA
Dnevni list "Pobjeda", 19. jun 2005. Pise: Violeta Cvejic
Intervju: prof. dr Žarko Korac

ODNOS PREMA NEZAVISNOSTI Crne Gore je mnogo više problem Srbije nego Crne Gore. Koštunica podsjeca na Miloševica posle Dejtona - saraduje jer nema alternativu. Veoma je opasno iz Beograda pokušati destabilizovati Crnu Goru, a to se svjesno radi. Vladajuca koalicija potpuno nespremna da govori o Srebrenici

Suvereno je pravo gradana Crne Gore, kao i Srbije, da odluce u kakvom obliku zajednice ce biti. Veoma sam kritican prema nacinu kako Srbija gleda problem crnogorskog referenduma. Kod jednog broja ljudi u javnom i politickom životu u Srbiji legitimno i legalno crnogorsko rukovodstvo se prikazuje kao kriminalno, što je skandalozno, a to rukovodstvo je dobilo mnogo više izbora nego bilo koje rukovodstvo koje je Srbija imala. Kada iz politickih razloga kriminalizuje jedno rukovodstvo kao separatisticko, secesionisticko itd., vi istovremeno kriminalizujete vecinu gradana Crne Gore koja je te ljude izabrala na izborima. Te izbore su svi u Evropi i svijetu proglasili za demokratske, kaže za "Pobjedu nedjeljom" dr Žarko Korac, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Odnos prema nezavisnosti Crne Gore je puno više problem Srbije nego Crne Gore, smatra profesor Korac. Veoma je opasno iz Beograda pokušati destabilizovati Crnu Goru, a to se svjesno radi. Ponekad osjecam bes zbog toga kako mediji ovdje pišu o Crnoj Gori i kako se produbljuje i provocira opasan konflikt u Crnoj Gori.

Kakve ce posljedice za Srbiju imati neusvajanje deklaracije kojom bi se osudili zlocini u bivšoj SFRJ?

- Imace veoma negativne posledice. Bilo je nevjerovatno gledati kako se svi prave kao da deklaracija nije ni predložena. Predsjednik Skupštine Srbije, Predrag Markovic, se proslavio izjavom da je Srebrenica grad u susjednoj državi i da skupština ne treba njome da se bavi. Poslije se vadio na skupštinski poslovnik.... Medutim, niko nije odgovorio zašto neki drugi poslanici nisu podržali svojim potpisima predlog Nataše Micic i mene. Ono što je najvažnije, niko nije rekao šta ne valja u predlogu osam nevladinih organizacija. Naravno, sve se završilo kako je i pocelo -skandalozno. Buduci da je Savjet ministara izdao saopštenje kojim osuduje zlocin u Srebrenici, ocigledno je da ce Skupština Crne Gore donijeti dokument koji ce to osuditi, pa izgleda da samo srpske vlasti to nece uciniti.

U Srbiji još niko ne želi da o tome govori, a slika koju Srbija šalje o sebi je poražavajuca. Ovdje se ili negira da se dogodio zlocin, ili se traži da se taj zlocin stavi u podtekst nekih drugih zlocina i šalje se poruka - svi su cinili zlocine. To je izbjegavanje preuzimanja odgovornosti za ovaj egzemplarni zlocin.

Predsjednik Srbije je najavio da ce ici u Srebrenicu, donošenje deklaracije je zapelo baš oko Srebrenice. Šta to govori o odnosu parlamenta i predsjednika?

- Predsjednik je rekao da ce ici ako to bude potrebno i ne vidim preveliku razliku u javnim reakcijama u Srbiji. Ipak, najtvrde reakcije dolaze od Srpske radikalne stranke i Socijalisticke partije Srbije i za njih bi rasprava o Srebrenici predstavljala razgovor o odgovornosti tih stranaka za politiku koja je dovela do zlocina u Srebrenici. Srebrenica je rezultat jedne politike. Oni koji su doživjeli poraz u raspravi o Srebrenici su DSS i G17 plus. Pokazalo se da je vladajuca koalicija potpuno nespremna da govori o Srebrenici i njene price o evropskim integracijama su neiskrene. Tacno je da je vlada reagovala na egzekuciju šest mladica i da je uhapsila pripadnike Škorpiona, ali vlada nema snage da ucini sledeci logican korak: da prihvati odgovornost za ono što se desilo u Srebrenici i uputi izvinjenje za srebrenicki zlocin.

Da li Srbija ima snage da isporuci Ratka Mladica?

- Siguran sam da ce Mladica izruciti iz pragmaticnih razloga, jer je Koštunici jasno da nece moci nikuda da putuje ako ne isporuci Ratka Mladica. Koštunica rado putuje i voli da misli da zapad u njemu vidi garanta mira i stabilnosti. Mene on pomalo podsjeca na Miloševica poslije Dejtona, dakle saraduje jer nema alternativu. Medutim, zanimljivo je da Koštunica, niti iko iz vladajuce koalicije, nije o Mladicu ništa rekao. Postavlja se pitanje zašto se pregovara o Mladicevom izrucenju. Zašto ovde niko ne govori da li je Mladic odgovoran zato što je pobio srebrenicke Bošnjake, ili je za to odgovorna vojska bosanskih Srba...

Šta govori nagli skok popularnosti SRS-a u Srbiji?

- Mnogo više govori o vladajucoj koaliciji i Demokratskoj stranci, koja treba da predstavlja alternativu, nego o birackom tijelu. Drugim rijecima vladajucoj koaliciji treba da se suprotstavi jedna snažna proevropska alternativa koja ce svakog dana gradanima Srbije pokazivati šta je alternativa. Svakoga dana imate sukobe unutar vladajuce koalicije, a poceli su i sukobi unutar stranaka te koalicije.

Da li je tacno da vlada Vojislava Koštunice ubira uspjehe za sve ono što je radila vlada Zorana Ðindica?

- Ja nemam taj nacin gledanja, jer u normalnoj tranziciji svaka vlada treba da se osloni na nešto dobro što je uradila prethodna vlada. Ova vlada je sa velikim zakašnjenjem izrucila veliki broj haških optuženika, osim što je pustila Gorana Hadžica da pobjegne, ali zna se ko ga je obavijestio.

Ova vlada je pokazala veliku nekompetentnost, ali nešto je i uradila, iako su kompetentni ljudi u manjini. Greška je što je vlada tranziciju prikazala tako da su ljudi izgubili nadu da Srbija može da se demokratizuje. Ova vlada nikada ne odgovara na pitanja zašto je ministar policije imao sastanak sa prvooptuženim za ubistvo Zorana Ðindica, za krupne finansijeske afere, da li je direktor BIA stvarno odnio dokumente u SAD, kako guverner NBS može da kupi kucu na Dedinju...

AROGANCIJA

Crna Gora je u ocima srpskih šovinista mala, nerazvijena, nesposobna da bude nezavisna, a istovremeno se stalno insistira da ona bude u državnom savezu sa Srbijom. To je za mene jedna vrsta ludacke arogancije, jer ako neko ne valja, i mali je, i nerazvijen i nikakav, covjek bi ocekivao da treba što prije da se odvoji da ne bude žrtva njegove nerazvijenosti. Duboko je zabrinjavajuce što su u našem javnom mnjenju jako uticajni takozvani dedinjski Crnogorci, još je zanimljivije da neki nisu ni rodeni u Crnoj Gori, a iz nekih razloga misle da u Beogradu imaju suvereno pravo da odlucuju da li ce Crna Gora biti nezavisna.

OBOŽAVAOCI MILOŠEVICA

Crna Gora ostaje poslednji dio velikog srpskog projekta koji je propao, a po tom projektu Crna Gora je država nižeg ranga, gdje ljudi iz Beograda treba da imaju dominantan uticaj i da odlucuju. Imam prijatelja i u prosrpskom dijelu u Crnoj Gori, iako se sa njima politicki manje slažem. Problem tog prosrpskog dijela u Crnoj Gori je što se nikada nije odrekao Miloševicevog nasljeda i time prakticno sebe osudio da djeluje kao politicki projekat iz prošlosti. Slobodan Miloševic je u tom dijelu Crne Gore popularniji nego što je ikada bio u Srbiji.

KAO PRICA O FRUKTALOVOM SOKU

U Srbiji se prema Crnoj Gori pokazuje ista vrsta arogancije kao prema svim republikama bivše SFRJ koje su izlazile na referendum. Simbol je postao Fruktalov sok i prica da ce Slovenija propasti jer nece imati srpsko voce da pravi sokove. Slovenija je u EU, ima dohodak po glavi stanovnika veci od 20 hiljada dolara, jedan od najvecih u Evropi, a Fruktalov sok se prodaje po samoposlugama u Srbiji i kupuju ga ljudi.

* * *

Socijaldemokrate u Srbiji međusobno se osporavaju
Jul 2005. Beta

Prava ili fiktivna levica

Beograd - Socijaldemokratsku opciju, 102 godine posle osnivanja prve stranke tog politickog usmerenja u Srbiji, bastine mnoge partije, ali jedna drugoj uglavnom osporavaju pravo na to.

Od 15 registrovanih stranaka u Srbiji sa odrednicom socijaldemokratska, kao i cetiri socijalisticke, samo je Socijaldemokratska partija juce zvanicno obeležila 102. godišnjicu osnivanja prve SDP u Srbiji.

Predstavnici SDP položili su vence na spomenik osnivacu SDP Dimitriju Tucovicu na Trgu Slavija i na ulazu u bioskop "Balkan", gde je održana osnivacka skupština SDP 1903. godine. Predsednik SDP Nebojša Covic nije iskljucio mogucnost ujedinjenja te stranke sa Socijalistickom partijom Srbije.

Visoki funkcioner Socijalisticke partije Srbije Dušan Bajatovic je izrazio ocekivanje da ce u Srbiji biti pokrenut proces ukrupnjavanja stranaka socijaldemokratske orijentacije i profilisanja levice, a da ce SPS biti "nosilac te ideje". On je naglasio da, prema njegovim saznanjima, nema "zvanicnih i konkretnih" pregovora funkcionera SPS sa predsednikom SDP Nebojšom Covicem o ujedinjenju tih stranaka.

-Zelimo da napravimo sabornost kao SPS, a kakav ce odnos imati SDP - o tom - potom - istakao je Bajatovic.

On je rekao i da SPS "baštini ideju socijaldemokratije u Srbiji, ali da se prethodnih godina nije trudila da previše posvecuje pažnju "tom delu price" i da zato "ne može da se ponosi".

Lider socijaldemokrata Vojvodine Nenad Canak ocenio je da Covic neosnovano polaže pravo na ideju SDP.

- To što Covic polaže pravo na ideju SDP je ista laž kao kada bismo rekli da je Slobodan Miloševic zastupnik socijalisticke ideje, Tomislav Nikolic naslednik Nikole Pašica, a Boris Tadic Ivana Grola ili Ljube Davidovica rekao je Canak agenciji Beta. On je ocenio da je to "uvreda za seni velikih predstavnika socijaldemokratije u Srbiji, poput Tucovica".

- Rec je o još jednom falsifikatu kojima se politicari u Srbiji služe da bi pribavili istorijski kontinuitet koji im ne pripada - rekao je Canak.

Predsednik SDU Žarko Korac ocenio je da je situacija u Srbiji "duboko zabrinjavajuca" i da "nije vreme ni za kakve proslave".

- Zgrada u kojoj su održani prvi sastanci socijaldemokrata u Srbiji, bivša kafana "Zora", sada je kockarnica i to najbolje govori kako izgleda Srbija danas - rekao je Korac.

Prema njegovim recima, teško je boriti se za socijaldemokratske ideje tamo gde "nisu stvorene ni osnovne demokratske pretpostavke politickog delovanja". Korac je ocenio da je moguce samo ukrupnjavanje demokratskih i proevropskih snaga, iskljucivši mogucnost saradnje sa, kako je naveo,
"fiktivnom levicom" i strankama koje su "proizvodile i vodile ratove" i "imaju ljude koji bi sudski trebalo da odgovaraju, a sada neki žele da ih aboliraju i predstave kao demokratske i leve snage".

* * *

Crkva na Rumiji
Nezavisne novine 2.8.2005.

Postavljanjem crkve na Rumiji, antireferendumska Crna Gora zvanicno je objavila rat Ðukanovicevoj vladi. Ako je Koštunicin Briselski spisak nagovestio osporavanje pravnih aspekata referenduma, onda je potez vladike Amfilohija Radovica nagovestio nasilje kao sredstvo da se spreci referendum.
Isto kao u doba Miloševica, strani koja traži državnu samostalnost upucene su neskrivene pretnje.Tu vrstu pretnji znamo iz neposredne prošlosti: Radovan Karadžic Bošnjacima u Skupštini Bosne i Hercegovine: "Rizikujete da vam nestane narod"; ili Slobodan Miloševic na Gazimestanu: "Pored politickih, ne iskljucujemo ni druge borbe." Ono što je tragicno je to da su se autori ovih pretnji i potrudili da ih ostvare. Ostaje, naravno, pitanje, da li ce se to dogoditi i ovaj put.
Crkva na Rumiji, ovaj "cardak ni na nebu ni na zemlji ", limeno cudo koje je doletelo na vrh planine uz pomoc vojnog helikoptera, treba da osnaži pravo SPC u Crnoj Gori da bude glavni pregovarac u vezi s referendumom i zaštitnik srpskih interesa" u toj republici. Podeljena opozicija verovatno je i sama priželjkivala ovaj potez Crkve. Dobila je jaceg partnera, a i skinula delimicno sa sebe rizik konfrontacija. To što se time Crkva u Crnoj Gori pojavljuje kao jasna politicka strana i što sve to lici na davno u Evropi zaboravljenu teokratsku državu, crnogorsku opoziciju trenutno ne interesuje. Nju interesuje samo odgadanje referenduma i time rušenje Ðukanovicve vlasti. U tome i jeste cinizam ovog poteza Crkve i crnogorske opozicije. Posle poslednje serije poraza na lokalnim izborima, koji su pokazali vecinsko raspolozenje gradana Crne Gore, opozicija je shvatila da samo odgadanjem referenduma može da okrene Ðukanovicevo biracko telo protiv njega. U igri je naravno vlast, a ne državna samostalnost. Zloupotrebljavajuci emocije oko referenduma i nesumnjivu zelju jednog znacajnog broja gradjana Crne Gore da ostanu u drzavnoj zajednici sa Srbijom, Crkva u Crnoj Gori je postala dominantna opoziciona politicka strana, a crkva na Rumiji njen steg.
Testirajuci snagu države, crkva želi da referendum prikaže kao borbu "nevernika i vernika", kao manihejski sukob svetlosti i tame. To što ona time u slucaju državnog osamostaljenja sebe potpuno marginalizuje, nju izgleda ne interesuje. Ona oseca podršku zvanicnog Beograda, gde neki od glavnih aktera Pokreta za ocuvanje državne zajednice i Koštunicini prijatelji, dobijaju važne društvene funkcije.
I tako Koštunica jasno pokazuje da ništa nije naucio iz krvave price o raspadu bivše Jugoslavije. Umesto da pokaže maksimalnu uzdržanost i zauzme stav da je osamostaljenje Crne Gore stvar njenih gradana i njihove odluke, on jasno navija i stavlja se na jednu stranu. Time on, pored ostalog, preuzima odgovornost za ishod dogadaja u vezi s referendumom. Covek bi ocekivao da posle svega što je uradio Miloševic, vlast u Srbiji bar jednom pokaže malo mudrosti i zrelosti i odustane od svojih velikodržavnih pretenzija da ureduje prostor bivše Jugoslavije. Ali naravno, to je nažalost nemoguce. Koštunica je i sam politicki izdanak iste ideje o karakteru bivše Jugoslavije, koja je bila " vlasništvo srpskog naroda". On cak i ne primecuje da je upravo vecina njegovog naroda svesna da bi opstanak državne zajednice Srbije i Crne Gore bio moguc samo ako bi se to pokazalo na predstojecem referendumu. Ovo je školski primer vece zrelosti naroda od svoje politicke elite. Zar Koštunica zaista veruje da je obicnom coveku u Srbiji koji teško živi potrebno još sukoba, i to s Crnom Gorom? Zanesen sterilnim nacionalistickim projektima, on je izgubio kontakt sa stvarnim problemima Srbije, koji nisu više vezani za crtanje granica i kažnjavanje "nedržavotvornih" naroda. Možda bi se on brže otreznio da u ovome nema podršku Crkve.
Po ko zna koji put u poslednjih desetak godina, Crkva je na pogrešnoj strani. Umesto da izbegne uvlacenje u politicke sukobe u Crnoj Gori, ona je postala njihov nosilac. Nije tajna da je vladika Radovic uticajan u vrhu Crkve, pa se bez obzira na postojece razlike, ovo može smatrati i zvanicnom politikom Crkve. Ali šta ocekivati posle apela patrijarha srpskog da se zaštiti porodica Radovana Karadžica, neposredno posle apela njegove supruge da se preda. Umesto da se pridruži apelu, Crkva ga dezavuiše. To valjda najbolje pokazuje šta možemo da ocekujemo od Beograda u predstojecim burnim predreferendumskim danima u Crnoj Gori. Ponovnu odbranu "patriotizma", umesto konacnog prihvatanja cinjenice da se istorijski tokovi ne mogu zaustavljati.

Piše: Žarko Korac

***

Ruženje suseda

Uprkos cinjenici da je na godišnjem odmoru Vlada Vojislava Koštunice uspela je da ozbiljno uzdrma odnose sa susedima. Sa velikom lakocom i bez vidljive zadrške, javnosti su ponovo servirane teze o ugroženosti naše zemlje od mracnih antisrpskih i separatistickih neprijatelja. Kao nekada, najtiražniji mediji se utrkuju u patriotskom novogovoru i ponovo se "kidiše na sve što je srpsko" u neposrednom okruženju. Umesto ozbiljnije analize realnih problema, vlada se sa velikim uživanjem krije iza ove nove propagandne kampanje u kojoj ucestvuju i neki ministri. Ona se ponovo oseca jakom na krilima zapaljivih nacionalistickih poruka, pa nastavlja bez obzira na cenu ove kampanje. A cena ce ubrzo postati vidljiva.

Nikada od demokratskih promena 2000. godine, crkva nije igrala ovako javnu politicku ulogu kao danas. U slucaju spora srpske i makedonske crkve, država je postala talac nerešenog statusa MPC. Umesto da pokuša da smiri emocije i nade diplomatsko rešenje za spornu odluku o zatvorskoj kazni za (rašcinjenog) vladiku Jovana, država upravo vodi kampanju i sa primetnom arogancijom zahteva slobodu za utamnicenoga. Prvo je država dremala, a posebno njen nesposobni ministar vera, i nemo posmatrala pogoršanje crkvenih odnosa, a onda se naglo probudila i pocela da i sama govori tonom, koji nijedna suverena zemlja ne bi prihvatila. Kapitalni ministar cak izjavljuje da je "dovoljno bio tolerantan i obziran", vreme je ocigledno za batine. Ono što zapanjuje je da izgleda u Vladi nema nikoga razumnog, ko bi morao da ukaže, da što se više preti Makedoniji, to ce biti manje mogucnosti za razumni kompromis. Nijedna vlada, pa ni makedonska, ne želi da ostavi utisak slabosti pred svojim gradanima. Blizu smo tacke kada ce ovo stvarno postati dugotrajan problem u medusobnim odnosima. Moguce je da je šteta vec nepopraviva.

U slucaju limene crkvice na vrhu Rumije, stvari deluju više operetski, ali potencijalno, daleko opasnije. Ova nova "kiosk religioznost", koju je patentirao vladika Amfilohije Radovic, ima za cilj da provocira reakciju crnogorskih vlasti. Da pokaže ko je jaci u medusobnom odmeravanju snaga i da pomogne razjedinjenoj antireferendumskoj opoziciji u Crnoj Gori. U medusobno podeljenom društvu, to je naravno put u medusobne konflikte. Crnogorski vladika, koji se proslavio govorom na odru Zorana Ðindica, izgleda žudi za konfliktima. Sasvim u skladu sa recima na sahrani majke Radovana Karadžica, da je rodila "sina heroja", on cini se, nasilje vidi kao najvecu vrlinu. Sebe ocigledno doživljava kao nekog sveca ratnika, koji opasavši mac, ide da istrebljuje "nevernike". To što su ti "nevernici" legitimno izabrana vlast u Crnoj Gori, njega savršeno ne interesuje. Ipak, kako kaže stara izreka, za svadu je potrebno dvoje. Ðukanovicev režim se bar do sada ponašao odgovorno, i odbio da reaguje na nacin koji bi provocirao nove sukobe. To daje nadu da se predreferendumska atmosfera u Crnoj Gori nece pretvoriti u nešto što bi dovelo da tragicnih konfrontacija.

Ono što zabrinjava je nesporna cinjenica da iza ovih postupaka stoje i zvanicni Beograd i, nažalost, crkva. Kao da jedna delegitimizirana vlada svoj posrnuli autoritet kompenzuje zapaljivom retorikom, zaklanjajuci se iza crkve. U tom slucaju naši problemi u Srbiji tek pocinju. Nas, naime sledecih godinu dana cekaju krupna politicka iskušenja i znacajne politicke odluke. Naravno, pre svega oko Kosova i Crne Gore. Ako je ovo što gledamo u odnosu na crkveni spor sa Makedonijom i provokativnim ponašanjem crkve u Crnoj Gori, obrazac reagovanja Koštunicine Vlade, onda se ona slobodno može oznaciti vladom bez strategije, koja vuce panicne i kontraproduktivne poteze. Njen predsednik je krenuo da troši svoj najdragoceniji kapital, donekle stabilizovane odnose sa susedima. I to kapital koji su mu drugi ljudi ostavili, bez neke posebne njegove zasluge. Desetogodišnjicu "Oluje" takode je iskoristio da uzdrma vrlo osetljive odnose sa Hrvatskom. I to je iskorišceno za takmicenje u "patriotizmu". Umesto da ukaže na kljucnu cinjenicu, da se problemi hrvatskih izbeglica mogu rešavati samo saradnjom sa Hrvatskom, koliko god ona ponekada teško išla, a ne u konfliktima sa tom državom, Koštunicina državna propaganda se u osnovi poigrala izbeglickim mukama. I to naravno postaje obrazac ponašanja, viden vec ranije.

Tako ostaju strahovi da ce vlada, uzdrmana finansijskim aferama i neefikasnošcu, u "novom patriotizmu" da traži svoj pseudolegitimitet. Profit te strategije iskoristice drugi.
Ne samo crkva, vec i nacionalisticka opozicija vide svoju šansu u ovoj novoj strategiji. Njeno jacanje je ocigledno. To ce imati za posledicu još manje mogucnosti za razumne odluke u narednom periodu. U društvu se stvara atmosfera da su samo jaki potezi politicki prihvatljivi. Da samo pretnje, odbijanja i ucene mogu dovesti do povoljnih rešenja. Umesto pripreme društva za pocetak pregovora o konacnom statusu Kosova, mi imamo na delu jednu "antistrategiju", koja se svodi na govor o Albancima na nacin koji nije bitno drugaciji od onog iz Miloševicevog vremena. To je cetvrti narod koji se u današnjoj propagandi u Srbiji oslikava na potpuno neprihvatljiv nacin. Umesto korektnog iznošenja velikih problema koje srpska i crnogorska zajednica imaju u svakodnevnom životu na Kosovu, pribegava se etnickim stereotipijama najgore vrste.

I tako imamo na delu politicku strategiju koja se može nazvati ruženje suseda. Nije Koštunicina Vlada bez strategije, vec naši susedi ne valjaju. Jedni su separatisti, drugi divlji, a treci nezahvalni. Najbolja od svih vlada bi bolje i više, ali drugi ne daju.
Nekadašnji finski predsednik Urho Kekonen jednom je rekao da "pametne zemlje imaju prijatelje blizu, a neprijatelje daleko". Ako je to tacno, onda je to i najbolja definicija sadašnjeg ponašanja vlasti u Srbiji. Svi njeni neprijatelji su blizu, a prijatelji daleko. I tu nece pomoci preuzimanje i kontrola medija koja se sve brže zbiva pred našim ocima. Javnost ce istinu ipak saznati - nisu naši susedi krivi za neuspehe Koštunicine Vlade, za te neuspehe je kriva pre svega ona sama.

Piše: Žarko Korac

***

Prevremeni izbori kao jedino rešenje
Žarko Korać, 17. avgust 2005.

Beograd - Vlada premijera Vojislava Koštunice više nema snage, a ni kapaciteta da upravlja Srbijom. Došlo je do rasula u vladajućoj koaliciji i takva Vlada više nije sposobna da u razgovorima o konačnom statusu Kosmeta, ali i situaciji oko referenduma o nezavisnosti Crne Gore zastupa državne i interese građana Srbije - istakao je predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać, na jučerašnjoj konferenciji za novinare.
Prema njegovim rečima, razgovori o konacnom statusu Kosmeta koji bi trebalo da počnu u oktobru, ali i čitava situacija oko najavljenog referenduma o nezavisnosti Crne Gore, zahtevaju Vladu koja ima kapaciteta za tako nešto, što u ovom trenutku nije slučaj. Korać tvrdi da sadašnju Vladu Srbije čine stranke od kojih bi na novim izborima samo jedna mogla da pređe cenzus, dodavši da "građani Republike svakim danom postaju sve više svesni njene slabosti", ali i činjenice da su vanredni parlamentarni izbori jedina alternativa.
- Povlačenje optužnica protiv Mirjane i Marka Miloševića samo još jednom potvrđuje da je ova republička vlada spremna da učini mnogo toga kako bi zadržala podršku socijalista. Međutim, stranke koje su srušile prošlu vladu već su počele da se nude svima. Osim toga, u javnosti su se pojavili krupni korupcionaški skandali za koje još nismo dobili nikakve odgovore. Privatizacija NIS je primer kako ne bi trebalo rekonstruisati jedno javno preduzeće i sada je sasvim sigurno da premijer Vojislav Koštunica i njegovi saradnici nemaju nikakvu koncepciju oko rekonstrukcije te kompanije. Štaviše, pojedini članovi Vlade u svemu tome istupaju sa različitim predlozima, lobiraju za razlicite interesne grupe i postavlja se pitanje kako bi takva vlada mogla da rekonstruiše EPS ili železnicu - objašnjava Korać.
On naglašava da su sve učestalije pretnje koje pojedini ministri upućuju novinarima, ali i pretvaranje crkvenog sukoba između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve u ozbiljan međudržavni problem samo je još jedna potvrda slabosti aktuelne vlade, koja zbog svega toga vuče "panične poteze". Predsednik SDU ocenjuje da vladajuća koalicija u Srbiji trenutno toleriše samo političke tabloide, dok vodi kampanju protiv svih medija koji o njoj govore kritički.
- Pretnje smrću i vređanje novinara RTV B92 su nešto što apsolutno nije dopustivo. Danas nije teško videti razlog zbog kojeg ministar Velimir Ilić nije bio clan ni vlade Zorana Ðinđića, ali ni vlade Zorana Živkovića. Doduše, neki ministri su osudili Ilićevo ponašanje, ali se premijer još nije oglasio - istakao je Korać. I. A.

***

IZLAGANJE U NARODNOJ SKUPŠTINI SRBIJE, POVODOM PREDLOGA REZOLUCIJE O KOSOVU
Beograd , 21.11.2005.

Gospodine potpresednice skupštine, gospodine predsednice Vlade, poštovani narodni poslanici, ovde su vec upotrebljene krupne reci- istorijsko zasedanje, važne odluke. Ono o cemu danas razgovaramo je mandat za politicke pregovore o buducem statusu Kosova i Metohije. Da pogledamo kakav se mandat ovom rezolucijom u suštini predlaže. U Predlogu rezolucije navode se razliciti principi medunarodnih prava, kao i odluke razlicitih organa Ujedinjenih nacija o Kosovu i Metohiji.

Jedino što se, nažalost, u Predlogu rezolucije ne iznosi je fakticko stanje na tom prostoru. Koju vrstu suvereniteta Srbija ima danas na Kosovu? Najvažnije je kako je do toga došlo. Kada bismo to pitanje otvorili, morali bi da progovorimo o dve suštinske stvari, o kojima se danas ovde uglavnom ne govori. Kakva politika prema Kosovu je vodena poslednjih dvadesetak godina? Ko je bio nosioc te politike? Da se podsetimo, makar sumarno, na ono šta ta pitanja u sebi nose.

Politika koja je inaugurisala Slobodana Miloševica, upravo na Kosovu 80-tih godina, bila je politika sile, a ne dijaloga i kompromisa. Sa razlogom se u ovom Predlogu rezolucije danas govori o kompromisu, dijalogu i razgovoru. Nažalost, sa ogromnim istorijskim zakašnjenjem. Ova politika nije imala nijednog jedinog legitimnog politickog partnera medu predstavnicima albanske zajednice na Kosovu. Sa ogromnim prezirom i arogancijom, tadašnji nosioci vlasti u Srbiji mislili su da se kosovski problem može rešiti iskljucivo silom, bez obzira na politicku realnost da je na Kosovu tada bila ukinuta autonomija i da to nije prihvatio prakticno nijedan gradanin Kosova albanske nacionalnosti. Pravo pitanje vec tada je bilo, da li je moguce videti iskljucivo kao teritoriju, bez obzira na želje vecine gradana koji tamo žive? Ta vrsta politike prividno je bila uspešna, dok su trajali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Prestankom tih ratova bilo je logicno da se ponovo otvori kosovski problem. U tom periodu Albanci na Kosovu su stvorili svoje paralelne institucije i fakticki stvorili paralelnu državu sa vlastitim sistemom zdravstva i prosvetnog obrazovanja.

U svesti vecine Albanaca, za njihovo masovno bojkotovanje institucija Srbije, bilo je odgovorno Miloševicevo ignorisanje teških problema Kosova. Ako je postojao jedan istorijski period kada su srpsko-albanski u potpunosti prekinuti, onda je to ovaj period Miloševiceve vlasti kroz istoriju. Srpsko-albanski odnosi su imali zaista svoje uspone i padove, ali je to jedinstven period, u istorijskom smislu, kada su dva susedna naroda fakticki prekinuli bilo kakav dijalog. Posledice toga su porast nasilja na Kosovu i rat 1999. godine. Politika tog perioda je cinicno zloupotrebljavala strahove srpskog stanovništva Kosova, stavljajuci ih u poziciju taoca, koje je prvo gurnuto u konfrontaciju i rat, a onda napušteno Kumanovskim sporazumom. Poštovani narodni poslanici, realnost današnjeg položaja Kosova i Metohije odredena je sa tri stvari: politikom 90-tih godina, ratom 1999. godine i Kumanovskim sporazumom. U Predlogu rezolucije to se ne pominje.! Zato je taj period, taj Predlog rezolucije nerealan. On nam kaže šta se želi, ali ne i šta je stvarno stanje na Kosovu. Ne pominje se vecinsko albansko stanovništvo na Kosovu sa kojim se mora postici istorijski dogovor, svidalo se to nekome u ovoj sali ili ne. Jedan od uzroka nepominjanja politike prethodnog perioda je i cinjenica da se u Skupštini Srbije ocekuje podrška onih koji su doveli do sadašnjeg stanja na Kosovu. Oni su ponovo amnestirani nažalost time, velikodušnom ponudom da ucestvuju u cuvanju Kosova. Takvo jedinstvo je neprirodno i neže doneti dobro Srbiji. Ono služi za zavaravanje biraca, izbegavanje odgovornosti. Tu onda nema, poštovani narodni poslanici, niceg istorijskog. Istorijski bi bila stvarna analiza postojeceg stanja i realni predlozi za njegovo kompromisno rešenje. Nažalost, toga u predloženoj rezoluciji nema. Ako je istorija uciteljica života, onda ona uci da mitovi i demagogija ne pomažu dugorocno, vec samo analiza i istina saopštena gradanima. Za to je potrebna hrabrost. Nacionalni interesi se u teškim istorijskim trenucima brane samo istinom i nicim drugim.

Poštovani narodni poslanici, verovatno cete se u ovoj sali složiti oko ponudenog Predloga rezolucije, ali život je vec odavno otišao negde drugde, kada su Kosovo i Metohija u pitanju. Nažalost, malo je u Srbiji onih koji su spremni da to javno kažu. Zato je današnja rasprava u Skupštini Srbije daleko od stvarnosti. Lako je svima nama ovde da se zalažemo za teritorijalni integritet Srbije, ispunjenje njenih ustavnih pretpostavki. Prava pitanja su kada je, i ono što se ovde izbegava, zašto je on izgubljen u prethodnom periodu.

***

Još me prisluškuju
Dnevnik, 11. decembar 2005.

-Prema podacima sa kojima raspolažem bilo je prisluškivanja u Skupštini. No, spisak je bio veći zbog panike oko usvajanja budžeta, pa se krug prisluškivanih nije ograničio samo na poslanike, već i na druge javne ličnosti kao što su novinari, pa čak i predsednici političkih stranaka, tvrdi za “Dnevnik” lider SDU i narodni poslanik Žarko Korać.
-Ne mogu konkretno da se zakunem da je prisluškivan i predsednik skupštine Predrag Marković, možda jeste, a možda nije. Sasvim je sigurno da su prisluškivani oni poslanici, koje su oni smatrali interesantnim, u koje su na neki načni sumnjali da možda imaju nameru da ne glasaju na budžet. To što se predsednik skupštine ne oglašava povodom tog skandala, pokazuje kako ne shvata svoje mesto čelnika parlamenta.
l Svojevremeno su i DOS optuživali za prisluškivanje, da je čak i postojala “famozna” soba na petom spratu, odakle je šef biroa za komunikacije Vladimir Beba Popović prisluškivao poslanike. Imate li inforamcije kao tadašnji potpredsednik vlade, da li je to bilo istina?
- Tada nisam bio član republičke skupštine, već poslanik savezne skupštine No, sasvim sam siguran da toga nije bilo, takve tvrdnje su poptuna besmislica. Sećate se i afere “četvorožilni kabl”, nakon što je Biro za informisanje vlade jednim delom preseljen u zgradu Jugopetrola kod “Londona”. To je opasna afera, kada je Koštunica tražio od vojske i Nebojše Pavkovića da upadnu noću u te prostorije i dokažu prisluškivanju.DOS nije na vlasti već pune dve godine, sva takozvana ministarstva sile su im na raspolaganju-policija, pravosuđe i BIA, pošto ih bukvalno vode ljudi iz DSS-a. Zašto nisu dokazali za dve godine da je toga bilo? Odgovor je prost- zato što toga nije ni bilo, to je jedna budalaština i izmišljotina. Ali sada se bez naloga prisluškuje grupa od 22 ličnosti, takozvanih protivnika režima, na žalost sa nalogom jednoga sudije. U toj grupi su dva bivša načelnika državne bezbednosti posle oktobarski promena, Goran Petrović i Nenad Milićević, general policije Milan Obradović, komanadant žandarmerije Goran Radosavljević Guri, tu se nalaze neki političari i članovi bivše vlade, među kojima sam i ja. Odmah da kažem da polovinu ljudi sa spiska te takozvane grupe ne znam, ili sam u životu jedanput razgovarao sa njima. To vam pokazuje koliko je to ozbiljno. A prisluškuju nas na osnovu službene beleške iz koje sledi da nameravamo da nasilno promenimo ustavni poredak. Čak i oni koji se apsolutno sa mnom ne slažu politički, teško da misle da pripadam osobama koje žele nasilno da sruše ustavni poredak. Postavlja se pitanje da li je prisluškivanje poslanika uoči glasanja o budžetu bilo odobreno od strane sudske vlasti, koja to po zakonu radi. No i ako je bilo odborenja, radi se o teškoj političkoj zloupotrebi.
l Kako vam izgleda to što se u celu stvar “umešala” policija koja ispituje poslanike zbog navodne korupcije sa mandatima?
- To je zaprepašćujuće. Faktički, istraga se vrši kao vid pritska na poslanike da se ponašaju na određeni način i ne mogu da kažem ništa drugo osim da je reč o upotrebi policije i tužilaštva radi discplinovanja poslanika. Kako sve protumačiti, osim kao blagi uvod u neku vrstu diktature. Jer, gde je parlament krpa i gde izvršna vlast može ovako da se ponaša prema njemu, tu nema demokratije. Pozivam, da bilo ko od vaših čitalaca navede ijednu evrospku državu, u kojoj se poslanici prisluškuju, a policija i tužilaštvo isleđuje ih da utvrdi da li im je neko, možda, dao pare da glasaju protiv svojih ubeđenja.

l Zvuče li Vam iskreno reči haške tužiteljke Karle del Ponte da se ne oseća odgovornom za ubistvo premijera Đinđića?
- To je njena stvar, kako ona vidi to ubistvo, kako vidi svoju ulogu u svemu tome. Nema nikave sumnje da je za to ubistvo odgovorna grupa počinilaca i oni politčki krugovi, koji još nisu obelodanjeni, koji su podstrekavali, a možda i naručili od Legije to ubistvo. Radi se pre svega o obračunu sa jednim reformistom u Srbiji, a haški sud je samo prividni izgovor. Danas Srbija izgleda onako kako su to ljudi, koji su njega ubili, želeli.
l Nakon što je Hrvatska izručila generala Anta Gotovinu Hagu, kako Vam se čini pozicija vlasti Vojislava Koštunice?
- Vlada je u mnogo težem položaju, jer pravila se nekakva analogija Beograd – Zagreb.Pošto će izveštaj Karle del Ponte SB UN biti negativan, dok je tako nemamo nikakve šanse da sklopimo ugovor o Asocijasciji i stabilizaciji, koji je prema pompeznim najvama G17 plus trebao da se desi na jesen sledeće godine. Ono što mene zabrinjava u aferi prisluškivanja, je dilema da li ovoliku revnost BIA pokazuje u hvatanju Ratka Mladića. Po mojim informacijama, ona praktično ne radi ništa, a videli ste, pokazuje veliku revnost da vidi ko će glasati za budžet. To je najbolja slika kao danas u svemu tome stoji Beograd.

Svetlana Stanković

***

Izvinjenje - Koalicija

Posle ovog izvinjenja vlade radikalima,Toma Nikolić je celoj Srbiji demonstrirao da radikali imaju moć da nateraju Koštunicu da uradi šta god oni hoće. Pokazalo se da oni imaju jednu prećutnu koaliciju što je, u stvari, više nego očigledno od samoga početka. Ja ću navesti samo jedan primer: kada je bilo potrebno da se nezakonito oduzmu mandati dvojici poslanika G17 plus, koji su iz njima znanih razloga rešili da otkažu poslušnost toj stranci, onda na sednicu administrativnog odbora radikali nisu došli. Ne da nije došao Toma Nikolić, nego nije došao niko od njih, tako da je vladajuća koalicija taman imala kvorum da te mandate na brzinu oduzme. Toma Nikolić je onda otišao korak dalje, on je sada pokazao celoj Srbiji da može da natera Koštunicu da mu se izvini. Kao što ste videli, izvinio se Aligrudić, ali je Nikolić lepo rekao - meni se u stvari izvinio Koštunica. Koštunica se obično nikad nikome ne izvinjava, pa je ovo utoliko zanimljivije i pokazuje da radikali, korak po korak, demonstriraju Srbiji da su oni u stvari prava i buduća vlast u Srbiji, sa podrškom Koštunice ili bez nje.

Reakcije ljudi su žestoke, oni to doživljavaju kao poniženje. Srpska radikalana stranka je uvela psovački jezik, Šešelj je rodonačelnik tog jezika, to oni neprekidno rade, a sada kada im neko kaže da su bitange i da ne želi sa njima da polemiše, oni od toga naprave veliku priču. Ali kažem, priča je politička i Koštunica je postupio kako su oni i očekivali. Njemu je toliko stalo da bude na vlasti sa patriotama kao što su radikali, da je potpuno jasno da je Srbija otvorila jedan novi krug svog puta ka dnu.

DSS, SPS i SRS imaju isto biračko telo, to je jedna ista politička ideja.Vi vidite jedno razumevanje za Koštunicu, radikali ga napadaju onoliko koliko moraju kao opoziciona stranka, ali ne više od toga. Mnogo više strasti kod njih izazivamo Nataša Mićić i ja, iako mi predstavljamo male stranke. To se dešava zato što mi jesmo politički drugačiji. Dakle, razumevanje između radikala i Koštunice je veliko, oni su svi na istom patriotskom zadatku koji se zove - kako sačuvati Kosovo, kako sačuvati Crnu Goru i kako pomoći nesrećnim Srbima u Republici Srpskoj da se konačno prisajedine matici. Tu vlada jedno lepo i prirodno razumevanje i ti sitni sukobi i čarke ne treba da nas zavaraju. Ono što je tu neprirodno je da je Demokratska stranka počela sa kohabitacijom. To stvara ovu konfuziju na političkoj sceni Srbije. S jedne strane, cela čaršija, odnosno nacionalistički krugovi, guraju Tadića i Koštunicu u zagrljaj tvrdeći da je to budućnost Srbije, a istovremeno je zapravo jasno da je prirodna koalicija ona između radikala i DSS-a. I zato su ljudi toliko zbunjeni u Srbiji, jer im je nejasno kako izgleda politička scena. Ljudi osećaju da su političke karte pogrešno podeljene, ali nikako im nije jasno o čemu se radi.

Za mene je sukob Đinđić - Koštunica bio potpuno prirodan. Koštunica je već 6. oktobra rekao - vojska se ne menja, Pavković ostaje, Rade Marković ostaje. Da je mogao, zadržao bi i Radeta Markovića kao načelnika resora Državne bezbednosti do kraja svog mandata. Koštunica je protestovao što je Milošević kidnapovan i izručen Hagu, a to govore i socijalisti i radikali. Koštunica je rekao da je Sablja bila kriminal, Koštunica je rekao da smo mi prebrzo hrlili u reforme i da su reforme, u stvari, bile korupcija. Koštunica je rekao da smo mi servilni prema zapadu, za razliku od njega, koji pokazuje svoje herojstvo. Dakle, Srbija danas ima jednu politiku iz prošlosti, koja pokušava da se prilagodi ovom vremenu. Koštunica vodi Miloševićevu politiku u novom ključu i onda je sasvim normalno da radikali počinju da demonstriraju građanima Srbije da su oni pravi nosioci te politike i da je Koštunica tu manje-više slučajno i da on mora da radi sve što mu oni kažu.

Kad dođe trenutak, gazda će ponovo da preuzme vlast i radikali će Srbiju konačno da privedu pravoj ideji, a to je ideja pravoslavne džamahirije, države u ratu sa čitavom zapadnom civilizacijom. Nije tačno da je to rat samo sa zapadnom Evropom, u pitanju je nešto mnogo fundamentalnije. Treba čitati Nikolaja Velimirovića i videti zašto je on ljudima toliko prirastao za srce. Nikolaj Velimirović govori protiv zapadne civilizacije, zapadne kulture, on kaže da je Francuska revolucija dekadentna, jer je dala prava čoveku, porušila je prirodni poredak u kojem vladaju feudalci i crkva. Dovoljno je čitati tog glavnog ideologa naše crkve, pa videti s koliko mržnje on govori o toj civilizaciji. To je sve sumanuto, naravno, ali to je ono što je model ovoga društva i Koštunica pokušava da tu ideju progura u proces evropskih integracija, što je nemoguće. I njegova nemoć proističe iz toga što on pokušava da spoji te dve nespojive stvari. Znači, on je srcem i dušom na strani te antizapadne retorike, antidemokratskih tekovina i institucija, a istovremeno zna da nema nikakvu stvarnu alternativu i odatle ta njegova nemoć i paradoksalnost njegovog položaja.

Veliki broj stvari kojima se ova vlada hvali su zakoni i projekti bivše vlade. Drugo, činjenica je da je to koaliciona vlada i da tu ipak ima stranaka koje guraju neke svoje projekte, recimo G17, SPO, zakon o državljanstvu, amnestije i tako dalje. Znači, ta vlada ipak nije proizvod samo DSS-a. I konačno, ono što je suštinsko, Srbija zaista, slikovito rečeno, podseća na đaka ponavljača. Ne znam da li to znate, ali na zapadu u školama nema ponavljanja. Prosto nije predviđena mogućnost da neko drop out, ispadne, iz sistema. Sistem je nemilosrdan, ili si u njemu ili si ništa. Ne možeš biti van sistema i to je večita tema umetnika na zapadu, šta znači biti protivnik sistema, pored sistema, jer ili si u sistemu ili te pregaze. U našem slučaju, zapad se pravi lud, ima tu i nekog užasnog prezira prema Balkanu. Moj pokojni otac, koji je bio profesor, govorio je, nikad nisam saznao da li je to istina, da je jedno vreme na nekim austrijskim diplomama pisalo - dobra za Balkan. Znači, sa ovom diplomom ne možeš da dobiješ posao u Austriji, ali možeš na Balkanu.

Otprilike, dobro, oni treba da budu kao mi, ali znate, ipak je to Balkan, važno je da su išli u kupatilo, probali su da se operu. Klozet treba da je čist, ali dobro, ne očekujmo baš previše čist klozet kod njih, znate kako je, to je ipak Balkan. Ubijaju kraljeve, premijere, kolju se međusobno. To je užasno, taj zastrašujući prezir koji oni gaje prema nama. Ja ne bih bio veseo zbog toga.

Mislim da je Evropa za nas snizila kriterijume, ona od nas očekuju minimum, znate ono - bravo, dobro si to uradio, odlično, ovo je bilo super, hajde sad ponovi to još jedanput. Pogledajte priču o Mladićevom dosijeu, to da nije tragično bila bi farsa. Znači, šalju tri strane, pa sedam strana, pa izbrišu dve strane, pa nema strana. Pa slušajte, to je za neku novelu Štefana Cvajga ili neki holivudski film, koji bi se zvao Dosije Ratko Mladić, znači ono, Agata Kristi, Dama koja nestaje. Čas ima dosijea, čas nema dosijea. Pri tom, svaki vaš normalan slušalac će postaviti pitanje - pa čekaj bre, gde je bio taj dosije. Kako to da je Vukašin Maraš baš sad našao sedam strana i ko je iz tih sedam izvukao dve? Ko je sad taj što je uzeo te dve strane? To je jedna farsa, ali naravno Evropa ide u svoje integracije i ona ne može da ima ovde crnu rupu. Evropa ne može da bude kao rumunska zastava posla pada Čaušeskua, sećate se one rupe u sredini zastave, na tom mestu mora nešto da postoji.

Balkan je, voleli vi to ili ne, deo Evrope, to će se dogoditi i Koštunica je, kako bih rekao, namesnik međunarodne zajednice. Ali on nema ono što je imao Zoran Đinđić. Ljudi su voleli sa Đinđićem da razgovaraju, on je bio onako, znate, živ. Toga više nema, sad imate ovog namrgođenog premijera, s onom svojom svitom, svi nešto ćute, on mrko gleda, ikone na zidu. Međutim, on je premijer, Srbija mora da ide napred i to je to. Znači, ovi prosto vuku napred đaka ponavljača, gurkaju ga, vuku ga, nutkaju ga, nekad ga malo ukore, povuku za uši. Ja se užasavam od svega toga, mene je zbog toga sramota kao građanina ove zemlje. Ja bih voleo jednu vladu koja ne šibicari, vladu koja ne vara. Navešću samo primer afere prisluškivanja. Prisluškuju se telefoni poslanika, legalno i nelegalno, a istovremeno, jedan od poslova te BIA je da locira Ratka Mladića. Tvoj posao je da ga lociraš i pravo je pitanje da li ti to radiš, da li si ti pregledao podatke koji u BIA postoje o ranijim skloništima Ratka Mladića? Da li su ljudi koji su krili Ratka Mladića i dalje u vojsci, ja kategorički tvrdim da jesu. Da li je to prioritet svih prioriteta? Treba to da rade, umesto što prisluškuju mene ili Zorana Janjuševića ili generala Obradovića ili Gurija i tako dalje, što sada rade.

To pokazuje da se oni dive Ratku Mladiću i misle da će on, kao što je branio takozvani goloruki srpski narod od dušmana i Turaka, sada da brani Srbe od međunarodne zajednice i sam će se predati. Mislim da oni iskreno veruju da će se Mladić jednog dana došetati i reći - braćo Srbi, kao što sam vam pomogao u Srebrenici ubijajući 8000 ljudi, sad ću vam pomoći tako što ću vam se predati i onda ćete vi lepo ući u Evropsku uniju. Ja mislim da Koštunica treba da ga uhapsi, treba da ga traži, a on to ne radi. Taj krug oko Bulatovića i bivših ljudi iz kabineta Koštunice je vrlo blizak sa čovekom koji je vodio vojnu bezbednost, generalom Acom Tomićem. I sad su bliski, viđaju se.

Podsetiću vaše slušaoce i vas na nešto što je rekao general Pavković, koji je bio načelnik generalštaba, pa mu je Tomić načelno bio podređen. On je rekao da je uzeo pismene izjave ljudi iz Tomićeve pratnje, u kojima su oni rekli da se Tomić jednom prilikom sastao na autoputu u kolima sa Mladićem. Znači, ljudi iz Tomićeve pratnje su dali pismene izjave i zaklinjanja Ace Tomića da on ne zna gde je Mladić možda su tačna, možda nisu, ali bi trebalo proveriti kako je on tada locirao Mladića. Ko je, recimo, ugovorio sastanak na autoputu, jer ja ne sumnjam da je toga bilo, šta su oni uopšte tada pričali, mi to nikad nismo doznali. Znači, nije tačno da se ne može krenuti u istragu, ja sam sve ovo naveo da bih vam pokazao licemerje ove vlasti koja tvrdi da je demokratska, a istovremeno prisluškuje političke protivnike i ne radi ono za šta ovaj narod, koji je bedan i nezaposlen, odvaja svoje pare, a to je da locira glavnog haškog optuženika.

Ovi takozvani nacionalni intelektualci, jedan broj akademika, znači ono što je i Miloševića iznedrilo, sada ima drugi projekat - da su Tadić i Koštunica budućnost Srbije. Najgore je što je i Evropa prihvatila tu ideju. Znači, oni ne vole Radikalnu stranku, nepouzdana je, prosta, malo su gadljivi ti naši akademici, oni ne vole baš taj dodir s narodom, iako tvrde da sve rade za njega. Njihov projekat je da Srbiju u budućnost treba da vode takozvana nacionalna stranka, DSS, i ova proevropska stranka, DS, i da tako dođe i do takozvanog pomirenja u Srbiji. Izjava akademika Tadića sasvim precizno o tome govori. Pravo pitanje je koliko će ovo trajati. Ja mislim da je Demokratska stranka verovala da će ovaj period Koštuničine vlasti kraće trajati, ali ovo o čemu govorim je dublje pitanje. Ovo je pitanje da li je Demokratska stranka spremna da se vrati na onu poziciju koju od nje Srbija očekuje. DS je stranka s velikom infrastrukturom, Đinđić je ostavio jednu ozbiljno organizovanu stranku. Vi možete voleti i ne voleti Đinđića, ja govorim o njegovoj političkoj viziji, a to nije isto. Konačno, on je ubijen baš zbog te vizije.

Sadašnja politika Demokratske stranke kod većine vaših slušalaca izaziva bes, kod mene ne. Meni je žao. Ja razumem da su oni bili u šoku posle ubistva svog predsednika, članstvo se prosto uplašilo, ali prošlo je od tada više od dve godine, njihova je dužnost da pomognu ovoj nesrećnoj Srbiji i na njima je velika istorijska odgovornost. Ja ne preterujem. Nama nedostaje jedan snažan proevropski glas u Srbiji i Demokratska stranka bi morala taj glas najsnažnije da izgovara. Hrabrost je reći ono što je rekao Mesić posle hapšenja Gotovine. Sanader je rekao – Gotovina je heroj, zaslužan je za domovinski rat, ali mi idemo u Europu, europske integracije, Hag, sve same oblande. A šta je rekao Mesić? Rekao je – dobro, Gotovina je u Hagu, da vidimo sad ko su bili njegovi jataci u Hrvatskoj, da i njih uhapsimo. Potrebna je hrabrost da se to kaže u ovoj atmosferi. To je ono što nedostaje Srbiji. Bila je potrebna hrabrost 1940. jednom ne toliko poznatom francuskom generalu da preko radija kaže to što je rekao, i to u trenutku kada je Francuska polomljena, kada ju je izdao jedan heroj iz I svetskog rata, maršal Peten i napravo kvinslišku vladu. Dakle, jedan čovek je smogao hrabrosti da kaže - Francuzi, izgubili ste jednu bitku, niste izgubili rat, nemojte klonuti duhom. To je bio De Gol. Videli ste, Francuzi su ga nedavno proglasili za najvećeg Francuza u istoriji. Znači, na kraju se narod ipak okrene onom koji im govori ono što se mora reći.

Potrebna je hrabrost da se Srbiji konačno kaže surova istina da ovo što se zbiva ne valja, da su ove političke ideje retrogradne. Šta ti vredi usvajanje silnih zakona, šta ti vredi što Koštunica uradi ono što zapad traži od njega, kad je društvo sve zapuštenije. Koštunica nije reformator društva, nego čovek koji pokušava da delimično promeni državni okvir, ali ono što nama vapijuće nedostaje je promena društva, društvenih vrednosti.

Sadašnja mlada generacija je kao Bodlerovo Cveće zla, ona je iznikla iz tog zla ratova i jedan veliki deo nje je vrlo nacionalistički nastrojen. To je posledica nedostatka alternativnih modela. Đinđić je u jednom trenutku bio junak te generacije, on je ubijen i to je bila strašna poruka toj generaciji.

U Kaliforniji je postojala grupa psihologa, koja je proučavajući informatičke modele tvrdila da najveći broj problema u ljudskim komunikacijama nastaje zbog takozvane dvostruko usmerene poruke. Vi pitate nekoga - da li me voliš, a on kaže, onako besno - volim te. Na taj način poslate su istovremeno dve suprotne poruke jednake težine. Čemu da veruješ, rečima ili načinu na koji su one izgovorene. E, to je ono što neprekidno radi Koštunica. On kaže - treba da se predate zbog Haga, a onda ih primi kao heroje i nikad ne kaže zašto oni treba da odgovaraju u Hagu. Ta kalifornijska grupa je imala ambicije da objasni čak i shizofreniju. Po toj teoriji, kada od rane mladosti roditelji ili bliske osobe ovako postupaju, na kraju osoba postane shizofreničar, potpuno se rasturi. Ja mislim da mi imamo tu vrstu patologije u našem društvu. Vama je neprekidno nejasno šta radi vlast. Stalno nam govori - evo je Evropa, dolazi Evropa, Koštunica je bio kod Sanadera, to je bilo neverovatno, dvojica nacionalista razgovaraju, a kada se vrati ovde kaže – ma kakva Evropa, šta Evropa, radikali su naši najpouzdaniji partneri, najveći dripci na političkoj sceni su Korać, Mićić, oni su vampiri. Znači, kod ljudi vlada potpuna nedoumica šta je tu zapravo prava poruka. I meni se čini da je za mladu generaciju mnogo karakterističnija apatija nego nacionalizam.

Nažalost, u ovom društvu je još uvek premalo hrabrosti da se brane ideje moderne Srbije, a onaj ko je to najdoslednije branio je ubijen. I ja mislim da mi još uvek živimo pod šinjelom Đinđićevog ubistva.

Nemoguće je spojiti nespojivo, a to znači - voditi Srbiju u Evropu, a istovremeno kod kuće braniti celokupan sistem vrednosti koji je protivan tome. I to je tragedija srpskih nacionalista. Oni nikada nisu stvorili jedan alternativni model, najviše što uspeju da kažu je - ulazimo u Evropu, ali pod našim uslovima, što je takođe notorna besmislica, jer, izvinjavam se na banalnoj analogiji, kad ideš na svetsko prvenstvo u fudbalu, moraš imati dresove i poštovati ista pravila igre koja važe i za sve druge. Voleo, ne voleo, moraš. Koštunica hoće da nam kaže - mi hoćemo da igramo, ali nećemo kako oni kažu, nego ćemo ih prevariti. Mene to najviše podseća na one stenograme srpske skupštine u vreme kada se s Berlinskog kongresa vratio Jovan Ristić. On je tamo potpisao dokument, kojim smo mi priznati kao država Srbija. I po povratku u Srbiju, on odlazi u skupštinu gde ga napadaju neki poslanici. Kaže on njima - ali ja sam to potpisao u vaše ime, a oni njemu kažu - pa nismo te mi terali da potpisuješ, šta nas briga što si ti potpisao, to mu kažu poslanici. On njima kaže - ali znate šta, oni su nas priznali kao državu i oni sada gledaju da li smo mi ozbiljan narod. Ja bih te Ristićeve reči stavio u ovu skupštinu, umesto onog obrenovićevskog grba, kojeg nam je doneo Predrag Marković. Znači, da su nam pred očima stalno te Ristićeve reči – oni nas gledaju i pitaju se jesmo li mi ozbiljan narod, koji drži do svoje reči, do svojh obećanja.

Ovo sa dosijeom Ratka Mladića je prava slika ove vlade, ta sprdnja, izvinjavam se na ovoj jakoj reči, sprdnja s tim dosijeom, sedam strana fali, sad fale dve strane, na kraju će faliti dva reda. Verovatno će na samom kraju faliti Koštuničin potpis na ukazu o Mladićevom penzionisanju - tu je cela igra. Da vaši slušaoci ne budu u nedoumici: oni ne žele da daju ceo dosije zato što danas nekom iz vlade ne odgovara da se vidi šta je sve u dosijeu: do kada je Mladić primao platu, kada je penzionisan, ko je potpisao ukaz o njegovom penzionisanju, ko je znao da on prima platu i da je time pripadnik vojske Srbije i Crne Gore. Tu je cela priča, da neko ne misli da je u pitanju neka zabuna ili aljkavost nekog službenika, ne, to je jedna prljava igra da se sakrije nečija odgovornost, a taj mora biti danas na vlasti, inače ne bi bilo ovolikog truda da se sakriju delovi tog dosijea. Ne štiti se ovde država, nego neko štiti sam sebe i bojim se da tačno znam ko je to.

Prosta istina je da Koštunica nije za politiku, niti za premijera Srbije, niti za lidera bilo čega u Srbiji. On je u političkom smislu katastrofa Srbije. Potrebni su nam ljudi sa vizijom, sa hrabrošću, a ne ljudi koji se boje Evrope, koji su nesigurni pred njom i mrze je iz dna duše. Meni je nezamislivo da imam premijera koji je, makar u prošlosti, napisao tekst za list koji izdaje Obraz. Kakav je to premijer koji je napisao tekst za Obraz, kakve to ima veze sa modernim dobom. Pogledajte, ipak je taj Sanader dosta beskrupulozno eliminisao najekstremniju desnicu iz HDZ-a. Mora se preuzeti odgovornost za ono što ti je istorija namenila kao ulogu. Koštunica je jako teško podneo pad sa vlasti, znači nikad nije preboleo što je prestao da bude predsednik Jugoslavije i zato se on sada tako očajnički i grčevito drži vlasti. On izgleda ne može da se osvesti od onih investiranih narodnih očekivanja kada je bio naš najpopularniji političar u XX veku.

Mi nismo imali dileme kad je Živković rekao - moramo da idemo na izbore, izgubili smo podršku, svi su besni na nas, svi nas napadaju, hajde da raspišemo izbore. Živković je to uradio bez pripreme, naglo, bio je nezgodan trenutak, decembar 2003. Ali sada to nije bitno, hoću da kažem da su on i ta vlada pokazali doslednost u tome da se ne može vladati ako je toliko primedbi. Pa neka građani kažu šta žele. Koštunica se ne usuđuje da raspiše izbore i to pokazuje tu grčevitu želju da se ostane na vlasti, to je najbolji portret tih ljudi. Pa ako toliko veruju u demokratiju, onda treba da veruju i u najvažniju tekovinu demokratije, a to su slobodni izbori. Nema važnije tekovine od te. Jeste li videli šta je Dinkić rekao? Najvažnije je da budžet prođe, nema veze legalnost skupštine. Posle takve izjave vrlo važnog člana vlade, gotovo je sa demokratijom.

I to je ono što čini da se osećanja ljudi kreću od besa do nesreće. U takvim situacijama, savet psihologa je vrlo prost - okrenite se porodici, ljudima koje volite, ali iznad svega prikupite svoju energiju, borite se za one ciljeve u koje verujete. Nema apatije, borimo se, stisnemo zube, idemo napred. Da citiram čoveka koga, najblaže rečeno, politički ne volim, to je Milovan Danojlić, koji je, čujem, napisao ljubavno pismo Slobodanu Miloševiću, ali je rekao i nešto tačno - svakom Srbinu kad se rodi kao da major Gavrilović održi govor u kolevci i na uvo mu kaže - ne brini za svoj život, već si ga dao za otadžbinu. Sad i ja zvučim cinično, a ne mislim baš tako. Treba i voleti i baviti se hobijem i otići u pozorište i slušati muziku. Mi smo pokazali za one dve godine, dok je Đinđić vodio Srbiju, da Srbija može bolje i to je zla kob svih ovih ljudi danas na vlasti. Proganja njih, kao duh Hamletovog oca, proganja njih taj nesrećni, mrtvi Đinđić, zato što im je za te dve godine pokazao da Srbija može i više i bolje. To je poruka i svima nama.

***

Afera kofer
Nezavisne Novine, 10. februar 2006.

U mnoštvu finansijskih afera, koje javnost Srbije doznaje praktično svakog dana, afera vezana za viceguvernera Narodne banke Srbije, koje je zbog nađenog kofera sa 100.000 evra nazvana aferom "kofer", dobila je nov i vrlo neizvestan nastavak.

Iako je od početka bilo jasno da vlast ulaže veliki trud da ona ostane vezana samo za, danas već bivšeg viceguvernera Simića i funkcionera SPS Zagrađanina, mnoge okolnosti ove afere tražile su objašnjenje.
Kako je bilo moguće da je predsednik SPS Ivica Dačić, napustio stan samo nekoliko minuta pre hapšenja Simića i Zagrađanina i šta je on tamo uopšte tražio? Takođe je ostalo nejasno kako je moguće da se pokušaj iznuđivanja zbivao mimo guvernera Jelašića?

Neki mediji su ova pitanja postavili, ali nije bilo stvarne reakcije nadležnih. Mnogima je tada promaklo da je dnevni list Blic bio najbolje obavešten i da je izneo više podataka od drugih medija. Potvrda da ima izvore bliske istrazi stigla je ovih dana.

Ne samo da je ponovio optužbe na račun guvernera Jelašića, već je kao centralnu figuru ove sramne afere označio Dušana Lalića, zaposlenog u NBS i zeta potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa. Time je ova afera postala mnogo više od finansijskog skandala - ona je uzdrmala Vladu i verovatno eliminisala G17 kao relevantniju političku stranku u Srbiji.

Vlada je hitno reagovala i u njeno ime sve je nemušto demantovao ministar policije Jočić. Ostali prozvani pripretili su sudskim tužbama listu Blic. I tu je valjda sve trebalo da stane.

Ali u Srbiji je prvi put od demokratskih promena, došlo do stvarne konfrontacije jednog medija i vlasti. Pri tom se ne radi o mafijaškim novinama ili neprofesionalnom mediju. Radi se o jednom od najtiražnijih dnevnih listova u Srbiji, koji ne samo da nije povukao optužbe,već ih je proširio! Sada je prozvan i ministar unutrašnjih poslova, kao glavni akter pokušaja zataškavanja nekih počinilaca afere.

Tako su ulozi povećani u ovoj igri koja preti da obeleži Koštuničinu vladu. Obe strane su za sada ostale pri svojim tvrdnjama i javnost iščekuje dalju konfrontaciju. Ali ona neće biti nimalo prijatna za Vladu.

U Srbiji danas mediji obavljaju najveći deo poslova koje bi organizovana opozicija trebalo da čini. To su poslovi kontrole vlasti i zaštite društva od korupcije i lopovluka. Srpska politička scena je toliko slaba, da samo neki pojedinci i manje političke stranke zaista prozivaju i kritikuju vlast. Svi ostali se, već prema prilici, nagađaju i pretvaraju da su kritični.

Tako su se mediji našli u neobično važnoj ulozi branitelja javnosti od samovolje vlasti. To javnost vidi i zato će i biti vrlo osetljiva na napade na medije. Srbija neće skoro dobiti svoju aferu Votergejt, gde je jedan dnevni list srušio predsednika SAD. Ali ona dobija polako nezavisnu štampu, koja se ne boji vlasti.

Žarko Korać

***

Dan evrope
Nezavisne novine, 08. maj 2006.

Nije nimalo slučajno što je Evropa izabrala Dan pobede nad fašizmom kao svoj praznik. Celokupno ustrojstvo savremene Evrope počiva na idejama koje su duboko suprotne fašizmu. To su ideje parlamentarne demokratije, vladavine prava i ljudskih sloboda, nasuprot idejama dominacije vođe, odbacivanja tekovina francuske revolucije i rasne teorije.
Rezultati su očigledni - nikada u svojoj dugoj istoriji Evropa nije imala tako dugi period mira, i ekonomskog i društvenog razvoja, kao posle Drugog svetskog rata.
Te ideje su, bez obzira na povremene probleme, pokazale svoju snagu i produktivnost. Zato je ova proslava Dana Evrope, za većinu Evropljana, samo jedno istorijsko podsećanje na političku osnovu njenog današnjeg prosperiteta. Za mnoge ljude na prostoru bivše Jugoslavije to, nažalost, nije tako.
U njihovoj nedavnoj prošlosti, ideje vođe i rasna teorija, odnosno različite šovinističke ideje, bile su veoma snažna osnova široko prihvaćenih politika. Ideje "sabornosti" i "narodnog vođe", trebalo je da zamene ideju političkog pluralizma, bez koje nema stvarne demokratije. Ugledni mediji objavljivali su priloge u kojima su vređani čitavi narodi, a novostvorena kategorija "nacionalnih intelektualaca", postala je jedini zvanični tumač istorijskog toka. Tako je stvorena jedna ogromna količina pseudo istorijske literature, koja je pripremala ljude za ratove koji su ubrzo usledili.
Rezultati tih ratova su danas dobro poznati. Poznati su i njihovi protagonisti. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao je poseban sud, koji je dobio zadatak da im sudi. Evropa je po prvi put posle Drugog svetskog rata sa užasom posmatrala nečuvene zločine na svojoj teritoriji. Taj utisak je posebno bio pojačan snagom medija u savremenom društvu. Rat koji se vodio na prostoru bivše Jugoslavije bio je, kao malo koji rat pre njega, dokumentovan. Zbivao se pred televizijskim kamerama čitavoga sveta. Upravo zato on je naše političare pokazao kao obične lažove - većina njihovih obećanja bila je demantovana onim što su kamere prikazale. Slike razaranja i smrti su bile jasne svakom čoveku zdravog razuma.
Zato bi proslava Dana Evrope trebalo da izgleda drugačije na našem prostoru. Ona bi trebalo da podseti na ideje koje su dovele do smrti nekoliko stotina hiljada ljudi i nesreću miliona. Ideje koje još brane neke političke stranke na našem prostoru. U Srbiji naslednica tih ideja, Srpska radikalna stranka, uživa najveću podršku među biračima. Ona se nimalo ne stidi što je njen lider na optuženičkoj klupi u Hagu. Ona je ponosna na svoju "slavnu" ratnu prošlost i neprekidno huška ljude na nove ratove.
Dan Evrope u Srbiji najbolje bi bilo proslaviti govorom o idejama zbog kojih je toliko krvi proliveno. Možda bi se onda neki ljudi istreznili i sa željom da postanu deo ujedinjene Evrope, ozbiljnije razmislili o sistemu vrednosti na kojem ta ideja počiva.
Ali bi onda sve bilo drugačije. Vladu Srbije ne bi podržavala Socijalistička partija Srbije, koja nije rekla ni jednu reč o svojoj odgovornosti za propast Srbije protekle decenije i krivici za ratove i zločine u njima počinjene. Crkva ne bi kanonizirala kao veliku ličnost vladiku Nikolaja Velimirovića, neprijatelja zapadne civilizacije i velikog prijatelja i sledbenika Dimitrija Ljotića, oca srpskog fašizma, na čijem sprovodu je Velimirović održao pohvalan govor. Srpska radikalna stranka bi bila na margini političkog života, tamo gde su slične stranke u Evropi, a ne na vrhu, kao danas u Srbiji. Ubice Zorane Đinđića ne bi tabloidi promovisali u heroje, već bi javnost sa gnušanjem odbacila njihove "romane", koje "pišu" iz zatvora.
Sve bi bilo drugačije - normalno i ljudski. I zato je Dan Evrope za nas obaveza. Da dovršimo bitku koju su drugi davno dobili. Da konačno pobedimio ideje mraka i destrukcije, šovinizma i netolerancije. Da konačno postanemo moderno društvo.

Žarko Korać

***

POBEDA I PORAZ
Nezavisne novine, 29. maj 2006.

Na referendumu o obnovi državnosti, građani Crne Gore su odlučili da posle osamdeset i osam godina ponovo uspostave nezavisnu Crnu Goru. Sledećih nedelja, stotine komentatora i analitičara, objašnjavaće ovaj događaj.

Neki će to smatrati logičnim ishodom raspada Jugoslavije, a drugi potrebom naroda jugoistočne Evrope da redefinišu svoje nacionalne države. U senci tih analiza će ostati ključna politička činjenica da se taj referendum više ticao Srbije nego Crne Gore i da je njegov najveći gubitnik srpska nacionalistička elita okupljena u ovom trenutku oko Vojislava Koštunice.
Ta elita je s neskrivenim prezirom i zluradošću pratila referendum u Crnoj Gori. Legitimno izabrani predstavnici crnogorske vlasti su u medijima pod uticajem režima u Beogradu označavani isključivo kao kriminalci. Beograd je pružio značajnu finansijsku i logistićku podršku protivnicima nezavisnosti u Crnoj Gori. Čak je premijer Koštunica prilikom nedavne zvanične posete Nemačkoj rekao da je "očuvanje državne zajednice vitalni interes Srbije"! Ni u jednom trenutku nije pri tom uzeo u obzir mogućnost da će se Crna Gora osamostaliti ili da je postojeća državna zajednica nefunkcionalna. Za njega je fikcija o srpskom etničkom prostoru, kome pripada Crna Gora, bio značajnija od realnosti da je većinsko raspoloženje u Crnoj Gori za nezavisnost.
Zato vlast u Srbiji nije ni na koji način pripremljena za obnovu nezavisnosti Srbije! Ona se ponaša zbunjeno, jer je Crnu Goru uvek videla kao deo svog političkog projekta preuređenja prostora bivše Jugoslavije. Koštunica je u stvari poslednji izdanak škole koja smatra da ne treba prihvatiti njene "AVNOJ-evske granice", jer su "antisrpske". On, naravno, nema ni moći, a verovatno ni želje da oko njih ratuje. U tome je jedina stvarna razlika između Miloševića i današnje vlasti u Beogradu, kada je Crna Gora u pitanju. Ostalo je isto - paternalizam, potcenjivanje i užasna arogancija da je Crna Gora "suviše mala" da bi mogla da postoji kao samostalna država.
Iz gluposti prethodnog perioda ništa nije naučeno. Priča o Slovencima kao "bečkim konjušarima" se ponavlja na primeru Crne Gore. U Beogradu se vešto prećutkuje činjenica da je Makedonija još pre nekoliko godina potpisala Ugovor o asocijaciji i stabilizaciji, čije potpisivanje je Koštuničin režim želeo da prikaže kao svoj najveći uspeh. Formalno gledano, za toliko je Makedonija ispred Srbije u evropskim integracijama.
Ali to naravno neće izmeniti dominantan govor u Beogradu da je Srbija neka vrsta pijemonta, koji sam treba da odlučuje o tuđoj državnoj nezavisnosti. Čak se ne postavlja pitanje zbog čega svi beže od tog "pijemonta". To pitanje bi ogolilo nesposobnost elite da se menja i prilagođava savremenoj Evropi. Ona bez trunke zazora želi i samu Srbiju da gurne u svoj vlastiti poraz. Ona je stvarni i jedini pravi neprijatelj budućnosti Srbije.
I zato konstituisanje Crne Gore kao nezavisne države treba pozdraviti. Treba zaželeti sreću građanima Crne Gore u njihovom demokratskom razvoju, jer je to njihova suverena odluka. Ta čestitka treba da bude utoliko više iskrena jer Koštunica neće otputovati u Podgoricu da prvi čestita građanima Crne Gore nezavisnost. On će ostati u Beogradu da vlada uz podršku Miloševićeve partije i u izolaciji zbog neizručenja Ratka Mladića. On je crnogorsku nezavisnost doživeo kao vlastiti poraz, za razliku od većine građana Srbije, koji u tome treba da vide novu šansu za vlastitu slobodu. Slobodu od nacionalističke mitologije, koja ih odvaja od najboljih tekovina savremene Evrope.

Piše: Žarko Korać

***

POSTREFERENDUMSKE MUKE
Nezavisne novine, 30. maj 2006.

Jedna američka poslovica kaže: "Za tango treba dvoje". Tako i Srbija i Crna Gora moraju međusobno da sarađuju u procesu njihovog razdruživanja. Ako je suditi po javnom mnjenju koje u Srbiji stvaraju mediji pod uticajem Vlade i istaknuti funkcioneri Koštuničine stranke, to neće biti lako. Posle perioda zbunjenosti rezultatima referenduma, mediji su krenuli u njegovo osporavanje. Tako smo mogli da doznamo da su "kolone Šiptara došle sa Kosova da glasaju" i da je crnogorsku državnost donela "šiptarsko-muslimanska koalicija". Ove šovinističke izjave prolaze praktično bez reakcija javnosti i "tranzicione vlade".

Kao u Južnoj Africi za vreme aparthejda, ovde se jasno ukazuje da na referendumu "pravoslavni glasovi" imaju veću vrednost od ostalih, ili da "nepravoslavni glasovi" i ne treba da se računaju. To se pojavljuje na naslovnim stranicama ne samo tabloida, već i takozvanih uglednih dnevnih listova. Pored toga, iako je Blok za zajedničku državu prihvatio uslove referenduma, sam premijer je rekao "da je dogovoreni procenat za nezavisnost sasvim arbitraran".

Spasavajući svoju fotelju, on je tako osporio dogovoreno i iako je izjavio da čeka zvaničan rezultat referenduma da bi Vlada Srbije reagovala, jasno stavio do znanja da je rezultat referenduma sumnjiv. Ovo licemerje je postala politika njegove stranke u odnosu na rezultat referenduma. Sve kao uzdržavajući se da komentarišu, njeni funkcioneri su izjavili da je Đukanović "poslednji komunistički kadar u istočnoj Evropi" i "najbolji Miloševićev učenik". I to je izjavila stranka koja je u parlamentarnoj koaliciji sa Miloševićevom SPS!

Nažalost, ova masovna frustracija jednog uskog nacionalističkog kruga oko Koštunice ima tendenciju da se nametne kao dominantna reakcija javnosti u Srbiji. Čak se i Srpska pravoslavna crkva pokazala daleko uzdržanijom u proceni rezultata referenduma u Crnoj Gori. Pozivajući na jedinstvo, ona je rezervisala pravo da kasnije reaguje u procesu razdruživanja, u zavisnosti od njegovog toka. Budući da je i Boris Tadić u međuvremenu posetio Crnu Goru, Koštunica je ostao prilično usamljen u svom očitom nezadovoljstvu zbog gubitka "još jedne srpske države". Ali, bilo bi pogrešno potceniti ovaj bes zbog "izgubljene Crne Gore".

On kristalno jasno pokazuje do koje mere je taj deo nacionalističke elite nesposoban da prihvati stvarnost i političke promene koje se u njoj zbivaju. Ljudi koji su sebe proglasili reformatorima, koji će nas "odvesti u Evropu čuvajući naše nacionalno biće", nisu u stanju da prihvate očito. Oni su poslednji nosioci ideje o prečem pravu srpskih glasova na izborima ili referendumima. Pored "zlatnog glasa" Františeka Lipke prilikom odlučivanja u referendumskoj komisiji Crne Gore, oni misle da i oni poseduju zlatni glas prilikom odlučivanja o svemu što se tiče srpskog naroda. Drugim rečima da presudno odlučuju o svemu što oni misle da je važno. Oni time odbacuju osnovnu demokratsku tekovinu savremene Evrope - slobodno glasanje svakog građanina o svim spornim pitanjima, gde odlučuje većina glasova. Oni, naravno, misle da kao elita imaju prava da koriguju ovo glasanje. I tako se iza njihove brige za nacionalni interes krije kao i uvek antidemokratski prezir prema "rulji" koja odlučuje.

Sve to, naravno, neće pomoći u procesu razdruživanja. On će biti dug i težak. Koštuničina Srbija će tražiti način da kazni crnogorske glasače zbog neposlušnosti. Ali, srećom, to neće promeniti osnovnu činjenicu da se još jednom pokazalo da nikakvi nacionalistički snovi ne mogu biti jači od slobodne volje građana.

***